Деобе

Рече му пак неко из народа: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А он му рече: Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама? (Лк. 12, 13)

Све што дише под овим небом царује немировањем. Чак и у најситнијим детаљима можемо да видимо трења. У оним очигледним – борба за опстанак више не крије своје зубе. Цело психофизичко устројство човека до најзабаченијих нијанси, између помисли и костију, промољује своје дуализме и деобе. „Јер хтети (добро) имам у себи, али учинити добро не налазим.  Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени.“ (Рим. 7, 17)

Данас ћемо се задржати на овим Христовим речима проистеклим као одјек на нечију упадицу. Занимљиво је приметити да у речима овог анонимног гласа можемо да назремо нарав, карактерне осцилације, тадашњег века. Људи су онда, као и несумњиво данас, бринули за своје интересе. Овде видимо да један брат пројављује своје особине у границама имовинског наслеђа. Не само коме ће припасти, него да ли ће уопште бити подељено како доликује. Слична паралела постоји и у веку данашњице. Овим не исцрпљујемо само тренутни век битисања. Сигурно је да вековима постоји слична корелација. Увек исти стрес и грамзивост, а надасве страх, неће ли ко бити окрњен у уделу који му законом биолошких односа припада. Сигурно је било и фаталнијих исхода. Осим лажирања тестамената, или обарања на судовима (како данас затичемо у правним оквирима), разних фрустрација, интрига и кидисања у старом духу огорчености, сигурно је у неким случајевима било и крви. Ипак, спољашњи фактори само откривају ону невидљиву слику: какав је показатељ унутрашњих односности. И да ту корелације, осим корелације истребљења нема. Овде, уопште није акценат на имовинском праву колико је акценат на поремећеним односима. У свету садашњице ако се људи око нечега највише глођу онда су то управо ове деобе. А када деобе преузму власт онда се истиска и најмања присност. Налик оном животињском да је свака осетљива када јој неко угрожава територију. Фамилијарни односи најбоље одсликавају такав резон. И није Христос тако олако рекао неизмењиво да ниједан пророк није добродошао у постојбини својој, јер се „међу својима“ достојанство и част прво поништава (Мк. 6, 4). Ово је речено за оне који су изабрали да живе Христа међу својима, али се проблем може померити и на други контекст.

Па ипак, то није све. Човек који се усудио да ускочи Христу у реч, потценио је оно суштинско. У целој тој фарси заснивања егзистенције под овим небом, где су интереси дакле најпречи, слушалац није обратио пажњу на централном – проповеданом. Христос овде, као и пре и после на другим месту, проповеда Царство Небеско, проповеда Себе, проповеда Оца и Духа. Док се Црква не установи, односно успостави у Догађају Педесетнице, све је ово још у загонеткама. Народ, иначе и када показује пажњу, углавном не разуме исказано. А опет, ни народу Христос не тумачи све Своје приче осим Својим ученицима (касније апостолима): „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива“ (Мк. 4, 11). Не јер брине о неким ауторским правима, или се прави наиван да ни Сам не зна значење, него јер не убрзава ствари. Пушта их да теку постепено, премда открива извесно нестрпљење како би волео да се огањ већ запалио (Лк. 12,49) алудирајући на распламсаност Духа Светог у целом свету. Слушалац који каже: „Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе“ чини оно што чини већина. Не показујући жељу да свој идентитет веже за Другачију Стварност или Већу Смисленост постојања, покушава да умеша друге у своје проблеме. Да их други реши. Да други обрате пажњу на неправду или проблем који сам не може да реши. Најпре, да и поред сведочанства Веће Реалности ипак опстане у границама нижих прохтева желећи да осињак ту савије своје гнездо. У данашњем светлу, поред других специјалних установа у држави, али и харитативне делатности Цркве, овакве ствари могу да се именују „социјалним случајем“ или неким другим именом које конкретно друштво или заједница може и не мора да решава. Негде су то игре закона, негде изговори да закони не заживе, а негде проблем добре воље која не гледа на закон него да други одређено добро задобије. Овде се пак порука спасења у тоталности маргинализује (као и Сам Бог!) да би нижи прохтев остао на снази око чега ће се парница даље водити.

Занимљива је Христова реакција. Он не обраћа пажњу на упадицу. Он се не задржава на нижим стварима које одјекују не нужно бесмислом али пролазношћу свакако. Одговара човеку конкретно али указује на Већи Смисао. Наставља Своју проповед. Не жели да буде умешан. И данас имамо сличне корелације. Људи како по личном настројењу, тако и у својим молитвама, желе да Бога умешају у одређени проблем мислећи да Он има ингеренције да интервенише. Али, мало ко се пита да ли Бог жели да се умеша на такав начин и какве би импликације Његова умешаност донела. Као да већ није довољно што Његово Присуство уноси довољно раздора „поставши знак против којег ће се говорити“ (Лк. 2, 34). Народ сматра да је Бог дужан да се умеша јер има такво право силе и власти. Али Бог се не меша. Напротив, још више се дистанцира. Јер, то није смисао на који Он позива. Зато Богочовек, Исус Христос додаје неутралном оштрицом: „Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“. Осим што су ове речи Његова добра линија одбране пред онима који су од почетка Његове мисије тражили Његову крв, Христос се овде дистанцира чак и од своје власти и силе на коју има легитимно право. Не жели да буде судија у међуљудским односима, ни делитељ међу њиховим проблемима. Указује на суштину онога што проповеда. Покушава да анимира људе да окрену своја срца на Другу Страну. И много пута у томе не успева, не јер нема силе него јер други не показују пријемчивост да модификују своја наличија. Тако је и данас.

Истина, Христос јесте Судија. Али Га то не детерминише. Жели Свој Ауторитет да постави на другачијим основама у којима би слобода човека дошла до своје максимале ничим изазвано. И Христос јесте Делитељ али се Његов Суд још није показао јер се свеопште васкрсење још није догодило. И данас људи оптерећују друге људе својим проблемима, и неретко се позивају на Бога као дежурног сведока који треба да узврати осветом, али се мало ко пита да ли у свему томе уопште има Божије воље. Јер, ако је Божија воља фокусирана у границама спасења, онда је евидентно да Бога ова нижа нагризања уопште не занимају. Бог се не сведочи у границама деоба. На том испиту и Црква и црквени би данас требали себе да тестирају. Са чиме бисмо то могли ближе упоредити? Са човеком који ти је дошао у госте. Он је дошао са даровима и осмехом али уместо твог гостопримства набасао је на потцењивање дарова и пљување других људи. Такав гост покушава да уразуми домаћина, позове на већи повод за славље, али остаје усамљен у томе, јер други не жели да обустави своју огорченост. Славље је пропало, гост се осећа сувишним. Зато брзо напушта посећени дом а презрене дарове даје другом на којег прво наиђе на улици славећи његову захвалност. Морамо да пазимо. Христос је међу нама. Директно – кроз Своју Литургију, индиректно – кроз лица других. Ако такве дарове потценимо да бисмо Бога умешали у смислове који не одговарају Његовом начину постојања, улазимо у ризик да останемо само у границама нижег света бринући само за интересе и жеље овога века. Тако оптерећења деобама не престају јер смо у њих уложили цело своје биће са енергијом и очекивањима а шта год садржај деоба био. Да се не оглушимо о вапијући глас Бога из Есхатона. То је оно што се догодило непажљивом слушаоцу. То је оно што се може догодити нама…

Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите. (Гал. 5, 15)