Slikar i ikonopisac Mijalko Đunisijević kaže da svoje radove koncipira i izrađuje polazeći od pronađenih i odbačenih predmeta, a da je prvu ikonu uradio tako što je pronašao dasku koju je izbacila reka i pomislio: „Ovde bi trebalo da naslikam ikonu“. Kao što preobražava odbačeno i nepotrebno i pretvara ga u nešto sušto, a ne utilitarno potrebno, Đunisijević tako preobražava i nasleđe savremene umetnosti, u prvom redu apstraktnog ekspresionizma i pop arta, njihove već primećene religijske aspekte preobražavajući u ikonične.
On ne samo da nije ravnodušan prema našem svetu nepotrebnom i odbačenom kao materijalom od kog i neretko polazeći od kog slika svoje radove, nego ih slika odbačenim četkicama, koji bih se često postideli i osnovnoškolci. Ali on slika perfektno, kao da svojom stvaralačkom i molitvenom snagom prevazilazi ograničenja alata i preobražava ga u nešto više, naslućujući ishod svega stvorenog u vaskrsnom aktu, koji će, možda, kako implicira ovakva njegova praksa, obuhvatiti ne samo ono prirodno, nego i ono od čoveka kao ikone Božije stvoreno, kao jednako vredno, u punom smislu opravdavajući ljudsko stvaralaštvo.
Isto tako, Đunisijević ne odbacije nikoga i obraća se čoveku svog vremena kao čovek svog vremena, ali naglašava da smo svi isto pred Gospodom i sudom njegovim, bez obzira na naš položaj u ovom svetu, pa i u crkvenoj jerarhiji, ispovedajući da u Crkvi zaista nema Grka i Jevrejina i da će u ovom svetu poniženi naslediti Carstvo nebesko. A to kao da je previše tvrda beseda za naše današnje uši, željne samoopravdavanja koje bi da iskupi neodgovornost i mlakost i sklone uljuljkujućim ideologijama kojima često žele da potčine i reč Božiju.
Zbog nesklonosti kopizmu i nesporne autentičnosti, Đunisijevića bi čak i mnogi od onih koji ga cene radije (u bezbolnije, manje obavezujuće) nazvali slikarem nego ikonopiscem, ali ako je neko kod nas ikonopisac to je, smatram, Đunisijević. On snažno oseća svetost i božansko prisustvo i traži načine da ga što tačnije i preciznije izrazi kroz svoje stvaralaštvo, ne zaklanjajući se iza bilo kakvih autoriteta, praksi, tradicija. On sve to ne odbacuje, ali je previše odgovoran prema iskustvu i doživljaju božanske stvarnosti, da bi je sabijao u reproduktivne matrice ili bilo kakve konstrukte. I to, da se, razumemo, ne individualističkom i proizvoljnom shvatanju duhovnog iskustva, nego zaista sabornom, crkvenom, evharistijskom, razumevajući razlikovanje legiona i sabornosti – o kom piše na primer Vjačeslav Ivanov – pri čemu sabornost u potpunosti očuvava i afirmiše neponovljivu jedinstvenost i apsolutnu pojedinačnost ljudske ličnosti, ne ostavljajući nam prostora za jeftine izgovore.
Đunisijevićevi radovi su ikonopisno utemeljeni jer su izrazitio bogoslovski utemeljeni i on ima smelosti da nalazi nova i do sada neviđena rešenja da izrazi određene sveštene istine. U predstavi Ulaska u Jerusalim, na primer Mesiju ne dočekuju samo građani nego i smrt, a slika je kompozicijski vrlo vešto slivena sa predstavom Raspeća, koje svaki element dovodi u celinu, koja kao takva po sebi, mada ne prezentno, dobija obrise autentične predstave Vaskrsenja. Žrtvovanje Isakovo se na izuzetan način, u dve nezavisne predstavne na istom panou, objedinjene neverovatno pronađenom crvenom bojom (bojom Boga, kako kaže ovaj slikar, aludirajući na njenu sposobnost da ubedljivo predstavi božansku energiju kao prisustvo i delatnost Božiju u svetu), bogoslovski snažno povezuje sa žrtvom Hristovom, osmišljavajući, i to neposredno i doživljajno, smisao svake žrtve i svakog žrtvovanja.
Đunisijević ne krije i snažno na svojim ikonama predstavlja slike zla i palosti, ali i snagu Božiju koja ih kida, raskida, razbija u paramparčad. Gde nema te snage, kao i za one koji je se odriču, postoji samo smrt i zlo, ali gde god se ona pojavi smrt i zlo beže, kao pred ognjem. Nema tu banalnog ideologizovanog trijumfalizma, nego istinskog duhovnog iskustva, koje deluje iznutra, naizgled tiho i neprimetno, ali zapravo neumoljivo, žestoko, plameno, užasavajuće za sve ono što je trulež u nama, a toliko toga je u nama.
Umetnost Mijalka Đinisijevića pripada onom najređem, koje stvara jednu kulturu, preobražavajući zatečeno u svetlosti dubokog duhovnog iskustva, svedočeći šta bi kultura zapravo trebalo da bude – ne rešetka i ne zastor pred nevidljivim, ne sedativ, već poziv, priziv, prozor i dah ka onostranom, ne kao njegovoj pukoj opservaciji nego kao iskustvu i doživljaju, svedočenje njegove neprolazne realnosti u prolaznosti materija i formi, bez kojih umetnost ne može. Đunisijević spada u one aristokrate umetnosti, koji su nesporni majstori stila, tehnike i forme, ali koji ih ne idolatrizuju, uvek spremni da ih odbace pred snagom božanske realnosti, a ako ne da ih odbace, ono svakako da joj ih ne pretpostave, pod bilo kojim izgovorom, pa makar i onim tradicijom osveštanim.
Ne postoji u našoj umetnosti niko kao Mijalko Đunisijević, i za nas je, i za kao umetnike i ljubitelje umetnosti ali i udove tela Hristovog, bolje da to što pre shvatimo, da ne bismo gubili vreme. kad nam je Gostod već, preko naših bližnjih sada i ovde, ponudio tolike darove. Jer vreme se bliži.
