Bog nije Liturgija

Gde su granice Crkve? I koliko teologija, samim tim narod, jerarhija, oci, dogmatska misao, itd., prenaglašavaju apsolutizam hrama, crkve, liturgije dok žive raskorak sa stvarnošću konkretnog čoveka pored sebe? Može li se živeti bogoslužbeno bez osećanja konkretnog sveta i potreba drugih? Jevanđeljskom linijom razmatranja, osim Tajne Večere, malo je upadljiva liturgijska manifestacija svuda gde se Hristos kreće upravo zbog zadržavanja na konkretnim ljudima sa kojima Hristos ulazi u odnos. Zato neki dogmatičari prevode mesto Crkve ne samo u smislu jedne lokacije (npr. Tajna Večera), nego svuda gde Hristos prolazi i gde dejstvuje. Što će reći da Hristov vid bogosluženja nije samo jednodimenzionalan (premda svakako eshatološki) već se obraća konkretnim ljudima, stradalnicima, na svakome mestu.

Koliko ljudi susreću jedni druge upravo zbog prenaglašenosti sabranja? Sabranje je „lajtmotiv“ u teološkoj misli koji trpi raznorazna tumačenja od kojih su ipak mesijanske ideje najizraženije. Ipak, iako naslov teksta pobuđuje na preispitivanje, glavna suština je: rušenje idolopoklonstva od same liturgije. Mnogi su već govorili da ne treba obožavati ni ljude, ni sveštenoradnje, ni svetitelje, ni običaje, itd. osim samog Boga, ali to već otvara drugi problem: može li se idol stvoriti od samog Boga liturgijom samom? Može ako čovek pozicionira svoju pripadnost u nekom amišovskom getu, nekom izolovanom klanu gde za druge spasenja nema jer nisu unutar granica Crkve. Zato se vraćamo na početak pitanja: ko je uopšte utvrdio gde su granice Crkve ako se ona služi za ceo svet a ne samo za one unutar Crkve? Ovde je veoma važno prozreti neki vid prosektaške svesti koja zlurado diše za neku učaurenu pobožnost, neku duhovnu ksenofobičnost, koja ne trpi promene, ali ni drugog čoveka pored sebe. Ne zaboravimo Damaskinovu misao koja je rekla da čovek može čak i od Boga da stvori idola. Sada smo već na treznoopasnom terenu.

Moglo bi se više poraditi na konkretizaciji problema. Mišljenja sam da liturgija nije problem, niti način izvođenja „bogoslužbenog performansa“ – po nekom teatralnom modelu gde drugi čovek nije čovek već samo maska sa određenom ulogom – već ustrojstvo unutrašnjeg sveta koji od liturgije ne vidi Boga. To je već paradoks koji treba da pobudi na veću pažnju i razmatranje. Dakle, moguće je biti zastranjen čak i unutar Crkve jer ni Crkva nije garancija spasenja ako čovek istrajava da zadrži svoje biće koje ne mari za uzrastanje u Hristu. Ne možeš Drugoga da koristiš i tapšeš po ramenu da bi održao i verifikovao svoje nazadovanje. Diskutabilno je, takođe, reći da je „Liturgija jedan od načina susreta sa Bogom“. Može se reći da je „prečica do Carstva“ (V. Perišić) jer je ona najdirektniji način ne samo susreta već najpre sjedinjenja sa Bogom. Između susreta i sjedinjenja veliki su ambisi. Mnogi susreću jedni druge ali samo gde je velika ljubav položena nastaje sjedinjenje. Otvara se drugi problem a to je relatizovanje Božijeg prisustva na liturgiji izgovorom, odnosno menjanjem konteksta, da je On na nekom drugom mestu: „Duh diše gde hoće!“ (Jn. 3, 8). Ovim se hoće marginalizovati crkva kao mesto bogosluženja a istaći u prvi kadar dela čovečija kao pretežnija.  Bogu se ne mogu postaviti granice, ali to ne znači da na Liturgiji Bog prisutne ignoriše. Pre se drugačije može preokrenuti problem jer neki u crkvi na sve periferno obraćaju pažnju dok im Suština Pedesetnice izmiče. Zapravo, prećutkuje se Božija transcendentnost i imanentnost uokvirena upravo granicama Crkve koja objedinjuje obe stvarnosti u jednu, dok čovek i dalje ostaje šizofreno biće. Zato stalno imamo taj problem da premostimo (možda upravo zato što nema odgovora na pitanje gde su granice Crkve, osim ako sam čovek nije ta spona u kojoj se granice ukrštaju) – gde počinje a gde prestaje delovanje Duha Svetoga i Duha Liturgijskog?

Jednomislenost Sabranja nije intelektualnog naboja već participirajućeg jer svi učestvuju u Jednoj Istoj Stvarnosti Trojice. Zato učesnici, odnosno, iskustvenici Božije blagodati mogu da pokazuju raskorak u stvarima razumnim ili teološkim. Jednomislenost nije isto što i jednoumlje partijskog kalibra – da svi misle isto o nekoj stvari. Naravno, nekome je jednomislije samo izgovor i povod da sabotira univerzalnost drugog granicama koje nisu od Duha već od sujete, vlasti i zle volje. Ali to nije samo liturgijski problem. Problem je što ljudi i van liturgije ne dozvoljavaju tu različitost potkopavanjem i diskreditovanjem drugačijeg mišljenja. Nedavno je jedan moj prijatelj dobro primetio: „Hipici su imali neku ideologiju da se okupe i pevaju protiv rata pevajući često besmislene pesme i drogirajući se i ne čineći ništa da se svet zaista promeni.“ U tom svetlu možemo se zapitati: koliko su liturgijski ljudi postali hipici okupljanjem po hramovima i pojući protiv zla u svetu i opijajući se blagodaću a ne čineći ništa da se svet zaista promeni?

Bog nije Liturgija, ali Bog se projavljuje unutar Liturgije poistovećujući se sa saborom odazvanih na njegov glas. Ona se ne može obogotvoriti jer Bog već dejstvuje u njenim ljudskim redovima, što će reći da je po prirodi svog ustrojstva ona sama bogotvoreća. Ali, Liturgija se može idolizovati ako se pripadnici Crkve striktno zatvore u njenu realnost samo da ne prime bilo kakvo iskustvo koje dolazi iz sveta. Takav vid hermetičke eklisiologije mora stvoriti svojevrsni autizam i neosetljivost za život drugog i drugačijeg. Otuda sav taj konzervatizam koji neprirodno u savremenom svetu parazitira na ruinama prošlosti.  A takva teologija nije od Boga, kao što ni okušani odjeci Liturgije ne nose takve posledice u svetu. Liturgija ne može u nekom hipizovanom maniru da nas operiše od odgovornosti prema sebi i prema drugima, ali se ne sme stvarati ni veštački problem da je sada tobože liturgija manje vredna od čina nekog čoveka koji za vreme trajanja njene sveštenoradnje pomaže nekome drugom na drugom kraju grada. Potrebno je i jedno i drugo a da Bog – neograničen ni crkvom ni čovekom – jednako može biti prisutan na obe ravni postojanja.