Žan-Lui Foren, Povratak bludnog sina, 1921.
Priča o bludnom sinu je jedna od najpotresnijih jevanđeljskih parabola izrečena usnama Gospoda Hrista. Puno autora je pisalo na ovu temu. Čini se da je izuzetno teško da se šta može novo reći. Ipak, pored osveženja uma kao načina podsetnika da se istom pričom dočara ili osavremeni sadašnji pristup smislovima u kojima se sami nalazimo, a tim više ako besmisao kao onaj koji oduzima seme smisla prednjači, imamo mogućnost da iznova preispitamo svoju poziciju hristolikog bitisanja – pod uslovom ako smo uopšte i započeli svoje veroživljenje kako dolikuje. Ali, bez pretenzija na racionalno iscrpljivanje bogoprosutih suština! Jer se mnoge Hristove parabole mogu savremeno i višesmerno odraziti na bilion drugačijih situacija i lica, što će reći da je Hristos birao parabole kao univerzalno mesto pouke za sve generacije i za sve vekove upravo zbog neizmenjivosti smisla koje je u njih položio.
Priča govori da je jedan otac imao dva sina, a da je mlađi poželeo deo svog imanja koji mu kao nasledniku pripada. Ovde se nijedan protagonist ne imenuje od strane Hrista. Ne mora se, dakle, ići klasičnom teološkom logikom da samo ko ima ime da ima postojanje pred Bogom kao što zatičemo, na primer, u priči o bogatašu i Lazaru gde se bogataš zbog odsustva imena prikazuje kao osuđeni. Po nekim autorima, obzirom na kulturološki milje tadašnjeg judaističkog mentaliteta, želja mlađeg sina je skandalocentrična. U to vreme bilo je nezamislivo da bilo ko traži svoj deo imanja, jer se nasleđe delilo tek posle smrti oca. Postupak mlađeg sina je neprimeren. On čini sramotu samim iskanjem, jer tim gestom izražava da je za njega otac već mrtav mnogo pre biološke smrti. Međutim, ne vidimo da se otac buni. Očigledno mu je ljubav na prvom mestu. Ne vidimo današnje konflikte oko nasleđa kome će veći deo pripasti. Ne vidimo očevu ogorčenost. Ne vidimo prekor ili jad što ga sin najednom za mrtvog drži. Ne buni se. Čini sinu po volji gotovo bespogovorno. Mlađi sin, dakle, ne distancira sebe samo sa svojim delom posle koje je zadobio, nego njegova distanca počinje od momenta želje da dobije svoj deo. Neko bi to danas nazvao emancipacijom, zrelošću, kao što se danas sklapaju razni ugovori pre smrti, itd., ali ovde to nije posredi.
Priča se kreće veoma brzo i sažima u brzom „prosipanju imanja živeći razvratno“ (Lk 15, 13). Mlađi sin brzo siromaši u svom otuđenju od oca i starijeg brata koji je ostao veran ocu. Pošto je brzo ostao bez imovine, počinje da radi kod jednog čoveka čuvajući svinje, a njegova glad je bila toliko velika da je želeo čak da jede istu hranu koju jedu svinje. Nezamisliv sunovrat. Veoma brz preokret. Slične psihološke paralele možemo tražiti u nekim teškim životnim pričama nekih ljudi koji sobom udaljeni ili drugim prognani dolaze u neki stadijum ožalošćenosti zbog „sudbine koja ih je zadesila“ u nekoj prvoj samostalnosti daleko od najrođenijih. Međutim, „kada dođe sebi“ (Lk 15, 17), odnosno, kada je uvideo svoj pad i poziciju u kojoj se nalazi, podseća se na dobrostojeću poziciju svog oca, njegove imovine, njegovih najamnika koji imaju dobru platu. Drugim rečima, na prvi pogled opominje se moći njegovog oca, a sa druge strane uzda se u njegovu dobrotu, jer unapred priprema umni teren sa kojim nastupom će doći pred oca ispovedajući mu vlastito sagrešenje nadajući se pomilovanju (Lk 17, 18). Mlađi sin ne nastupa prefrigano računajući na siguran dobitak, on zapravo ne zna ni šta ga čeka, ali je sigurno da sebe ne smatra više ni sinom, čim je spreman za milost da makar bude nadničar u svoga oca u čemu se ipak nazire njegovo smirenje (Lk 15, 19).
Po tadašnjem kodeksu časti, mlađi sin je učinio veliku sramotu ocu. Malo ko polazi od logike i osećanja oca, jer se čini da je sin u centru priče. Otac, dakle, ima pravo po tadašnjim zakonima da eleminiše sina. Kamenovanje, koliko god sada delovalo primitivno, predstavljalo je zakonsku sankciju prema prekršiocima a pedagoški više kao opomena drugima (ne zaboravimo ne tako stare i stroge Dušanove zakone). Pošto ne znamo vreme koliko je mlađi sin bio odsutan, a to može biti i nekoliko godina, nesumnjivo je da je otac morao živeti sa nekim vidom sramote u društvu, nekog nemoralnog belega učinjenog žigom sina. Svaki dan. Osim što je osramoćen da svakim pogledom drugih svakoga dana iznova preživljava sramotu, sigurno je da je patio zbog odsustva sina kojeg je voleo. Poznato je da je Jevrejima biološko nasleđe bilo u prvom fokusu.
Zanimljiv je dalji rasplet. Otac vidi sina iz daljine. „A kada je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi.“ (Lk 15, 20). Ovde ne vidimo današnju sujetu. Nema odmeravanja. Nema povratka sina da bi se sada sin mučio nekom krivicom i prebacivanjem. Nema kamenovanja. Otac se odriče tog zakona radi ljubavi u korist sina. Umesto kritike, otac, našavši pokajanje sina, naređuje svojim slugama da mu vrate njegovo dostojanstvo kroz najlepše odelo i naređuje da se pripremi gozba u čast sina, jer je otac bio srećan što ga zatiče prvenstveno – živog (Lk 15, 22–24). Ovde se otac, dakle, ne obazire na to „šta će selo reći“. Jer selo je možda očekivalo da otac ubije sina, ili da ga kritikuje i sramoti javno, ili da mu kaže da napusti domaćinstvo koje je već sam pre toga prvi napustio. Danas se neki svete najrođenima javno samo da bi tobože odbranili svoju ukaljanu čast u očima drugih. Preče im je šta drugi misle negoli kako to izgleda u očima najsrodnijih. Ništa od toga se ne dešava. Danas bismo, nažalost, mogli da pronađemo takve stresne situacije. Ali, otac ovde sve to prostodušno preskače. Njemu je drag sin. Možda je mislio da je do tada negde poginuo. A sada ga zatiče živim. Živim ne samo fizički, nego nadasve živim jer se vraća u odnos sa izgubljenom porodicom. U odnos. Ovo treba sagledavati. Zaista treba biti snažan čovek ili veliku ljubav imati da bez prekora i bez odmera prihvatiš nekoga ko je zastranio, ko te se prethodno odrekao, ko je sebe usvinjio najgorim mogućim samoponiženjima.
Ipak, priča se dramatizuje zavišću starijeg brata koji se poziva sada na svoju ugroženu čast. Stariji sin se oseća obespravljeno i poniženo pred povratkom mlađeg brata. Možda mu nije žao što je živ, ili što se vratio nazad, ali zbog slavlja koje zatiče – ne želi da bude deo takve ceremonije koju smatra za nepravednu farsu. Možemo samo da naslutimo njegovo besnilo. U priči se čak pominje da je morao otac da napusti slavlje da bi molio starijeg brata da uđe (Lk 15, 28). Ko zna koliko je to nagovaranje i odobrovoljavanje trajalo? I ovde počinje jadanje starijeg sina, jer je on smatrao da zbog njegove posvećenosti i odanosti ocu veći primat ima, a da naprotiv nikada nije bio udostojen gozbe na način kakvo je mlađem sinu ukazano (Lk 15, 29). Zanimljivo je primetiti u današnjim krugovima, da se ova priča pogrešno kontekstualizuje upravo zbog nerazumevanja same priče. Zapravo, današnji mentalitet, operisan od pouke koja priča nosi, navija za logiku starijeg brata, a čak i za oca koji je po zakonu imao pravo da se odrekne mlađeg sina koji se pre toga prvi oca odrekao. Jer sin osim što je prekinuo odnos, svojim odlaskom i uzimanjem imovine je proglasio oca za mrtvog. Dakle, ovde nema mesta za simulaciju neke jalove sentimentalnosti. Sin je ispao radikalno bestidan, ali je paradoks što je i radikalno projavio svoje pokajanje.
Vratimo se slici između oca i starijeg sina „ispred“ gozbe. Otac se ne obazire na nabrajanje grehova starijeg sina. Ljubav mu nije nesigurna. Ne koleba se. Ne traži osvetu i obeštećenje sa kamatom. Očekivano je da presudi sinu na bilo koji način. Ali, on se toga odriče. Ljubav mu ide ispred zakona. Štaviše, ljubav mu ide ispred logike tadašnjeg i današnjeg sveta. Otac, naprotiv, izražava nedvosmislen poklič radosti, i umesto da ukori mlađeg sina, na neki način kao da počinje da kori starijeg sina: „Čedo, ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.“ (Lk 15, 31–32). Otac preokreće raspravu. Podiže je na veći nivo. Ukazuje šta je preče. Koriguje logiku starijeg sina koji nije ni uzimao u obzir da je isti posednik imanja kao i njegov otac. I ide još dalje ukazujući mu sasvim razumno da je umesto ogorčenosti i gneva trebalo radost postaviti u svoje srce. Ovde smo pred veoma sličnom komparacijom priče između dva brata Kaina i Avelja kada Bog savetuje Kainu da ne mršti lice nego da odustane od svog zla prema bratu.
Zapravo, priča o bludnom sinu ostaje nedovršena. Ne znamo da li je stariji sin ušao na slavlje i zagrlio svog brata. Da li je prešao preko svog inata i ponosa. Hristos prećutkuje. Zadržava se na poučnom spektru priče. Ta pouka se može primeniti i na današnje situacije. U fokusu je Bog koji ne živi od brojanja ljudskih grehova. Stariji sin može biti oličenje savremenih hrišćana koji svakim danom rade na sebi i na održavanju Božijih zapovesti. Mlađi sin može biti pokazatelj karaktera bilo kog čoveka koji dolazi iz neke grozomorne i raspojasane priče. Crkva je povratak u domovinu Boga Oca gde svaki čovek iznova nalazi svoje dostojanstvo i imanje blagodati koje se igrom samovolje i rizika može uvek proćerdati. Ali, na ispitu nisu samo nepostojani i one koje Crkva drži za najamnike, već upravo „sinovi svetlosti“ koji mogu pasti u to iskušenje da pozavide spasenju najveće otpadije od čovečanstva i onoga što se humanim zove. Može se desiti da Bog takvima veću blagodat pripremi a da se postojani osete sujetno prozvanim, jer takve blagodati nisu bili udostojeni i pored velikog truda. Ovde se suočavamo sa onim Hristovim da će „prvi biti poslednji a poslednji prvi“, kao i sa onim eshatološki prorečenim da će onima koji se pozivaju na prisnost sa Bogom, On prvi reći: „Ne poznajem vas!“. Provokacija ostaje na snazi a sigurnost kojom danas grabimo prema Bogu postaje skandalozno relativna i totalno bespomoćna upravo zbog paradoksa da nema duhovnog staža ili fiksirane svetosti. Ne zaboravimo velikog starozavetnog Saula koji kada je uvideo novog službenika Božijeg oličenog u naravi Davida da je po svaku cenu tražio da ga ubije. I mada je David imao više puta mogućnost da ubije Saula i mada je više puta svirao Saulu da bi ga odobrovoljio, Saula to nije smirivalo.
Bilo je, takođe, pokušaja da se ova parabola o bludnom sinu ne interpretira isključivo u granicama neke moralne poruke gde je kajanje, ljubav i praštanje u centralnom kadru, nego i eklisiološki. Ako se kod mnogih od otaca i teologa Crkve već učitavala asocijacija da je otac iz priče ovde sinonim za Boga, onda se priči pokušavalo prići i sa drugih strana – u ovom slučaju liturgijski. Otac ne čeka dramatično da mu sin padne na kolena kao pred nekim dželatom sa njegovim formalnim pokajanjem nad kojim može da pokaže silu i vlast kako bi se poigravao sa svojom žrtvom. Videvši sina iz daljine, otac uzima inicijativu na sebe. Otac prvi trči u susret. Otac prvi ljubi. Tek onda sin ispoveda pokajanje. Imamo netipičnu hronologiju stvari. (Lk 15, 20). Neki autori su od „teleta ugojenog“ (Lk 15, 23) pravili komparacije sa Tajnom Evharistije a obdarivanje „novim haljinama“ (Lk 15, 22) kao povratak vrlina i blagodati. Dakle, neka sistematičnost bi se mogla predstaviti na sledeći način: a) kajanje sina; b) inicijativa oca; v) susret oca i sina; g) gozba. Dakle, otac je prvoljubeći ali se ovde kao sinonim za Boga ne pokazuje kao onaj koji na drugom mestu u Jevanđelju „ostavlja sve svoje ovce da bi našao jednu“, nego se prikazuje kao onaj koji čeka na kajanje drugog. Ovde otac nije napustio svoje domaćinstvo da bi tragao za sinom. Ali je čekao. Nije zatvorio vrata doma kada je sina video iz daljine. Ukazuje mu gostoprimstvo. Raduje mu se što je živ. Odnos se reanimira. Vaskrsava. Liturgijska nedoumica se ukida sa ponašanjem oca. Otac ne meri, niti broji grehove. Ne nameće na sina jaram krivice, ni prebacivanje. Ne hoda lagano i bojažljivo, već trči u susret sinu. Ne postavlja moralne prepreke da bi učestvovao sin u gozbi. Iz tog ugla svi ti crkveni preduslovi u postu, ispovesti, pričešćivanju, itd., se čine krajnje nepotrebnim ako je sina spasio osećaj da ima oca i da ima gde da se vrati. Ovde je očaj usmrćen u startu a Crkva se otvara u novom svetlu kao mesto prvonamenjene časti, dostojanstva, imovine, oblagodaćenosti, da čovek bude to što jeste – zajedničar i radnik ali najpre sin i imovnik u onome što je od Boga darovano.
Tako u licu svih ovih ljudi, od Kaina i Avelja, preko Saula i Davida do dva neimenovana brata opisana u Jevanđelju, možemo da iznova preispitamo gde smo mi u celoj priči i nismo li se o koga ogrešili žrtvujući sve što imamo i jesmo na štetu nekoga zbog koga se trebalo radovati samo zato što je našao svoje spasenje, svoje dostojanstvo, svog Boga baš zato što znamo iz kakve sredine dolazi i sa kavim unutrašnjim devijacijama. Na kraju krajeva, lako je poistovećivati se sa pozitivnim biblijskim junacima, ali je teško upravo ono nelogično – koliko negativne protagoniste podižemo u nama a da toga nismo ni svesni? Isto tako, suštinska poruka ove parabole može se ogledati u sledećem pitanju: koliko osvešćujemo rotiranje uloga između dva brata koji se nadasve izražavaju kroz naše postojanje upravo u nepostojanosti prema nadzakonskoj ljubavi kojom smo sami darovani od Oca Svetlosti?…
