Mirko Perić & AI
U Bibliji, imamo pripovest o Vavilonskoj kuli, koja problematizuje nemogućnost ljudi da se sporazumeju onda kada govore različite jezike. Situacija od vremena Vavilonske kule se pogoršala. Danas više ne govorimo o raznim jezicima, nego govorimo o konfuziji unutar jezika – ljudi više ne razumeju jedni druge. Upravo je dokaz tome i Saopštenje „Nastavničkog kolegijuma“ Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), koje predstavlja jednu novu Vavilonsku kulu unutar jednog jezika. Naime, otuđenje profesora od svojih studenata na ovom fakultetu, dovelo je i do otuđenja u jeziku, pa se oni više ne mogu razumeti ni sa svojom stvarnošću, a kamoli sa svojim studentima.
Kako da se razumemo, kada je sve u ovom „Saopštenju“ od početka do kraja nepostojeće i pretvorno?! Tzv. „Saopštenje“ izdaje telo koje se zove „Nastavnički kolegijum“! Ovakvo telo ne postoji u Statutu PBF, pa je čudno da jedno nepostojeće telo uzurpira zvanični sajt ovog fakulteta. Bilo bi razumljivo da „Nastavnički kolegijum“ napravi neki svoj profil na internetu kao nezvanično telo, ali da uzurpiraju zvanični sajt PBF predstavlja puč unutar ove institucije, za koju će jednog dana neko morati da odgovara.
Možda zato i ne iznenađuje da su profesori iz nepostojećeg tzv. „Nastavničkog kolegijuma“ toliko ponosni na svoje „Saopštenje“ da nisu smeli ni da se potpišu ispod njega. Ko god da je pročitao ovaj tekst, sigurno mu je odmah bilo jasno zašto je to tako, jer bi teško iko pri zdravoj pameti mogao da potpiše ovakav jedan dokument – ljudi sa savešću bi se postideli da stave svoj potpis, otuda je sasvim razumljivo da potpisa nigde nema. Možda je negde tu sakrivena savest pojedinaca?
Čitamo ovo „Saopštenje“ i sudaramo se već u prvoj rečenici sa očiglednim neistinama, a kada su premise lažne onda su i zaključci promašeni:
Posle šestomesečnog perioda u kojem je, delovanjem manje grupe naših studenata i uz podršku pretežno spoljnih (gostujućih) aktera, narušavan tok nastave i života na fakultetu, osećamo pastirsku i profesionalnu dužnost da vam se obratimo i ukažemo na nekoliko bitnih činjenica.
Svaka rečenica je pogrešna, od početka do kraja. Prvo, situacija u Srbiji i na fakultetima ne traje šest meseci, nego sedam meseci, dok je od pada nadstrešnice u Novom Sadu prošlo osam meseci. Kako verovati ljudima koji pokazuju ovakvu vrstu bahatosti, jer ih čak ni ne zanima koliko dugo sve ovo traje?
Sledeća rečenica je isto tako falsifikat, jer tok nastave je narušen delovanjem Uprave fakulteta koja je sama zaključala PBF, što je jedinstven slučaj na Univerzitetu. Zatim, naglašavanje tzv. „spoljnih (gostujućih) aktera“ ostavlja pitanja, jer pretpostavljamo da se misli na studente drugih fakulteta. Ovde vidimo samosvest onih koji su pisali ovo „Saopštenje“, jer oni sebe ne doživljavaju kao deo Univerzitetske zajednice – što bi prirodno značilo da su svi studenti i njihovi studenti. Ne, sočinitelji „Saopštenja“ vide sebe i svoj fakultet kao sektu unutar Univerziteta gde postoje „naši“ i „njihovi“, iako je svakome sa malo mozga jasno da svi studenti normalno cirkulišu na Univerzitetu, upisuju osnovne, master i doktorske studije od jednog do drugog fakulteta, pa su tako svi studenti potencijalno studenti bilo kog fakulteta na Univerzitetu. Drugim rečima, ne postoje „naši“ i „njihovi“ studenti, što je jasno svakome dobronamernom čoveku – osim onima koji su svoj um svesno ograničili i sabili neistinama.
Sledeća rečenica se nastavlja u istom tonu, ona je neistinita pa samim tim i optužujuća za studente:
Imajući, istovremeno, jasnu svest o dvojakoj prirodi naše škole – njenoj pripadnosti i Svetoj Crkvi i Univerzitetu – verovali smo, takođe, da vaša crkvena svest i savest neće biti pokolebane prolaznim izazovima ovoga sveta, te smo s nadom i molitvom iščekivali vaš blagovremeni povratak poslušanju koje ste slobodno i dobrovoljno preuzeli – prihvatanjem učenja kao prvog oblika služenja u Svetoj Crkvi, uz blagoslov koji ste za to od nje primili.
Studenti se optužuju da je njihova crkvena svest i savest pokolebana „prolaznim izazovima ovog sveta“! Da ponovimo još jednom, Uprava fakulteta je zaključala sama svoj fakultet, onemogućavajući prisustvo studenata nastavi, a zatim te iste studente optužuje da nisu dolazili na fakultet, a da su ih oni strpljivo čekali?! Gde su ih čekali, ispred zaključanih vrata?! Da nije tužno, bilo bi smešno.
Međutim, idemo dalje i ovde dolazimo sada do najznačajnije dijagnoze sastavljača ovog „Saopštenja“, dijagnoze koja ih optužuje za izdaju crkvene svesti i savesti. Istovremeno, ovde dolazimo do dogmatske jeresi monofizitizma, ali moguće i drugih ranohrišćanskih jeresi. Naime, ovde je izražen jasan dualizam i nerazumevanje sopstvene vere, pa i vere u Boga, jer je očigledno da ne verujemo u istog Boga!
…verovali smo, takođe, da vaša crkvena svest i savest neće biti pokolebane prolaznim izazovima ovoga sveta, te smo s nadom i molitvom iščekivali vaš blagovremeni povratak poslušanju koje ste slobodno i dobrovoljno preuzeli – prihvatanjem učenja kao prvog oblika služenja u Svetoj Crkvi
Društvena stvarnost i njeni problemi su „prolazni izazovi ovog sveta“, dok je „poslušanje“ i „učenje“ u okviru učionica PBF večna kategorija, izjednačena sa crkvenom svešću i savešću?! Zamislimo na trenutak Sina Božjeg, Isusa Hrista, kako u jevanđeljima sve vreme ignoriše ljude i njihove probleme, jer su to samo „prolazne stvari“, dok bi akcenat stavljao samo na svoju propoved?! Da li je to bilo kome zamislivo?!
U svakom trenutku, svakom momentu, Hristos pokazuje da ne postoji dualizam „prolaznih izazova ovog sveta“ i „propovedi“, ovog života i večnosti koja se u njega uključuje, jer se istorija i eshatologija prožimaju: one postoje jedna u drugoj. Otuda, pokušavam da zamislim kako bi Hristos razgovarao sa svim onim ljudima koji su mu prilazili i tražili pomoć od njega, u kontekstu ovog „Saopštenja“. Zamišljam sve one ljude koji dozivaju Njegovo ime, ime Sina Božjeg da im pomogne, a on im odgovara:
„Ne budite pokolebani prolaznim izazovima ovoga sveta“ – ostanite slepi, hromi, gluvi i bolesni, utamničeni, obespravljeni, gladni i tužni… Ja ne mogu da vam pomognem, odnosno mogu ali neću i ne želim, jer su to samo prolazni izazovi u vašim jadnim i bednim životima. Moja propoved je važna i moje vaskrsenje, a ove prolazne stvari su nevažne.
Nije ovo puki cinizam, nego je u pitanju dogmatski promašaj kojeg sastavljači „Saopštenja“ nisu svesni. Hristos je Bogočovek, i Bog i čovek istovremeno sjedinjen u jednoj Ličnosti. Ljudski (društveni) problemi više nisu samo „prolazni izazovi“, nego učešće u životu Hristove ličnosti, jer su Bog i čovek nesliveno i nerazdeljivo u Ličnosti Sina Božjeg. Da je tako, pokazao je sam Gospod Isus Hristos koji je svakog čoveka lečio, momentalno pomagao i hranio i rečju i jelom.
Svedočanstva ove autentičnosti imamo u istoriji Pravoslavne Crkve, jednu društvenu potentnost koja se upravo rvala sa prolaznim izazovima ovog sveta. Možda su sastavljači „Saopštenja“ baš odlučili, sa svakom upornošću i trudom, da uškope crkvenu svest i savest. Pa da upitamo sastavljače, otkud pravoslavnima kult Svetih ratnika, ukoliko postoje „prolazni izazovi ovog sveta“? Za šta su se to borili Sveti Đorđe, Sveti Dimitrije, Sveti Teodor Tiron, Teodor Stratilat, Sveti kralj Jovan Vladimir, Car Lazar, Sveti Petar Cetinjski i mnogi drugi?! Za šta su se borili oni silni sveštenici i episkopi tokom 20. veka, kako u Kraljevini, tako i socijalističkoj Jugoslaviji? Posebno, šta bismo rekli za Svetog Nikolaja koji se u svojim sabranim delima bavio svim aspektima društvenog života, aktivno se boreći u vrtlogu prolaznih izazova svoje istorije.
Verovatno bi svi oni bili označeni kao ljudi kojima je crkvena svest i savest pokolebana „prolaznim izazovima ovoga sveta“?! Svetitelji i istorija pravoslavne Crkve svedoči jedno, a „Saopštenje“ profesora PBF koji to sve znaju – sasvim drugo. Svetitelji su verovali u Bogočoveka Isusa Hrista, te im ta vera nije dopuštala da uvek i svagda razdvajaju i ignorišu stvarnost, da govore o „prolaznim izazovima ovog sveta“, a da „poslušanje“ i „učenje“ u učionicama PBF pretvore u večnu vrednost?! Doduše, kome bi to ikada i moglo pasti na pamet, zaista?
Kada bi svetitelji ignorisali društvenu stvarnost, to bi značilo da oni ignorišu čovečansku prirodu Hrista, koju je Gospod spasao, osvetio, obožio. Hristos u „Saopštenju“ jeste monofizitski Hristos, Hristos koji je otkinut od svoje čovečanske prirode, Hristos koji ignoriše probleme ovog sveta, ignoriše ljubav za ovaj svet, ljubav koja je pozvana da preobražava i leči. I da podsetimo profesore sa PBF da posle osam meseci od tragedije u Novom Sadu nema ni jedne optužnice, niko nije procesuiran? Da li je vama gospodo ljudski život uopšte važan ili je i to samo „prolazni izazov“?
Sledeća rečenica u saopštenju, a pokazali smo da su ove sve do sada neistinite, nastavlja u istom duhu blokade istine:
Ipak, s obzirom na to da do očekivanog razvoja događaja nije došlo na način koji bi bio u skladu sa prirodom i dostojanstvom našeg bogoslovskog učilišta, već se situacija, naprotiv, u jednom trenutku dodatno pogoršala i dovela do pokušaja fizičke blokade zgrade fakulteta.
Neverovatno je kako sastavljači „Saopštenja“ imaju zabranu na istinu. Tako i ova rečenica nije istinita, jer im verovatno njihova „crkvena svest i savst“ ne dozvoljava da kažu istinu i stanu iza nje. Pokušaj fizičke blokade studenata zaista nije uspeo, ali onaj koji je uspeo jeste blokada od strane, gle čuda, opet i opet – Uprave fakulteta! Postoje snimci koji su se širili internetom, kako se portir PBF gura sa studentima, zaključava vrata i ne dozvoljava im da uđu na svoj sopstveni fakultet, osim ako nisu na nekakvoj listi koju je spremila, pogađate opet – Uprava PBF! Ono što već sada postaje jasno jeste da je jedini uspešni blokader na PBF od početka do kraja jedino i samo Uprava dotične ustanove. Oni zaista svaki put uspešno fizički blokiraju fakultet kada je to potrebno, a ovim „Saopštenjem“ su pokazali da još uspešnije blokiraju istinu. Svaka čast!
Preskačući neke redove ovog „Saopštenja“, koji samo pokazuju neznanje sastavljača, koji nisu svesni da jedan fakultet ima pre svega dužnost da stvara odgovorne akademske građane, koji treba da budu savest i svetionik i jednog društva, ali i Crkve istovremeno. Ipak, preći ćemo na najčudniji deo ovog „Saopštenja“ koji zbunjuje, ali istovremeno ima i ozbiljne posledice. Naime, sastavljači kažu:
Svi nastavnici i studenti vrše svoje služenje, svaki u skladu sa svojim zvanjem i poslušanjem, uz blagoslov Crkve. Svaki nastavnik, kao i student, dobijanjem blagoslova za učiteljsku službu ili za učenje, primljen je u crkveni klir – postao je klirik, i time, u skladu sa svetim kanonima i Ustavom Srpske Pravoslavne Crkve, podleže crkvenim pravilima koja se odnose na sveti klir.
Siguran sam da svaki bogoslov koji ima srednju bogoslovsku školu dok čita ove redove, može samo da se pita da li je onaj ko je ovo pisao svestan šta piše?! Klir je svesni izbor i odabir posebnog načina služenja u Crkvi, kroz hirotoniju ili hirotesiju. Klir na svoj način učestvuje u službama poučavanja, sveštenosluženja i crkvene uprave. Isto tako, mirjani (oni koji nisu klir) sa svoje strane učestvuju u ovim trima službama na svoj specifičan način. Klir i mirjani služe Crkvi bez da se smešaju tako da se izgube njihove razlike. Ne mogu svi biti klir! „Ako bi sve tijelo bilo oko, gdje je onda sluh? Ako bi sve bilo sluh, gdje je mirisanje?“ (1Kor 12, 16-17). Zanimljivo je da na sajtu istog fakulteta, stoje reči prvog dekana ove ustanove, koji je kazao sledeće:
Srpskoj crkvi, koja nikad nije bila klerikalna u staleškom smislu reči, trebalo je vaspitavati službenike i saradnike pod krovom doma opšte nauke, dati mogućnost slušaocima predavanja na Bogoslovskom fakultetu da se koriste srodnim ili pomoćnim naukama koje se predaju na drugim fakultetima. I čisti obziri pastirske službe budućih sveštenoslužilaca, kojima će se zanavljati i viša crkvena jerarhija, zahtevali su da se oni duhovno odgajaju i rastu pod opštim lučama prosvete, u društvu sa podmlatkom ostalih budućih javnih službi, sa kojima će se i inače u građanskom životu sresti na zajedničkom polju službe otadžbini.
Izgleda, sudeći po „Saopštnju“, da je sada naša Crkva klerikalnija nego ikada, jer su u njoj SVI klir, samim tim što žele da izučavaju teologiju. Verujem da je ovo previše čak i za hrišćanske zajednice proistekle iz reformacije. I za njih je ovo suviše liberalno tumačenje službe klira. Isto tako, da li to znači da su i žene deo klira, pa uskoro možemo očekivati i žene sveštenice? Možda upravo one budu novi klir koji će zameniti sve one episkopima neposlušne sveštenike? Svakako, moramo odati priznanje za ovako liberalne stavove sastavljača „Saopštenja“ kojim se na mala vrata uvodi žensko sveštenstvo u SPC. Zanimljivo bi bilo svakako da dobijemo tumačenje, kako raščiniti studenta koji je zbog želje da uči postao, ni kriv ni dužan – klirik?
A onda ide sledeća rečenica:
U takvom ambijentu, konačno, važi evanđelski princip pokazivanja ljubavi prema Bogu i istini kroz ljubav i poštovanje prema bližnjima: u okviru naše zajednice to podrazumeva staranje o tome da svaki student, bez straha ili ometanja, ima zagarantovano pravo na obrazovanje, usavršavanje i slobodan pristup nastavi.
Do sada smo već pokazali da ovo „Saopštenje“ nema nikakvu ljubav prema istini, a posledično ni prema Bogu kako i sami kažu sastavljači teksta. U nekom trenutku čovek može pomisliti da je sastavljač ovog teksta trojanski konj, jer je sve ovo toliko nesuvislo, da se može braniti neuračunljivošću autora. Tako nam se u sledećoj rečenici saopštava da svako ima „zagarantovano pravo na obrazovanje, usavršavanje i slobodan pristup nastavi“. Međutim, ovo nije istina, jer jedino na PBF uslov za studiranje je nejasan koncept „blagoslova“ koji se studentu bez objašnjavanja može oduzeti, čime mu se oduzima trajno „zagarantovano pravo na obrazovanje, usavršavanje i slobodan pristup nastavi“. Koliko licemerja u jednom pasusu, zar ne? Verujem da su i čitaoci ovih redova iznenađeni ovakvim stepenom neistina i obmana kojima se služe sastavljači „Saopštenja“.
A onda sledeći pasus, izgrađen na svim dokazanim neistinama do sada, zapečaćuje svoju neistinu još jednom optužbom na račun onih koji ni jednom nisu uspeli da blokiraju fakultet, a kamoli da ometaju bogosluženje u kapeli fakulteta, bogosluženje koje je, sigurno pogađate, opet i opet uspešno suspendovala i blokirala Uprava PBF!!! Međutim, sastavljačima ne smeta da studente optuže još jednom da su slični okupatorima i ideološkim progoniteljima! To nas vraća na klasik mitropolita Davida o studentima kao „srpskim ustašama“ (=okupatori) i „zlodusima Lubjanke“ (=ideološki progonitelji). Zadivljuje „neumor“ i „pregalaštvo“, kao i utrkivanje zvaničnih crkvenih saopštenja da izmisle što gore i ružnije nazive za svoje studente, one studente koje danas hapse i tuku bez milosti. Svaka čast na toj hrabrosti da one koji žrtvuju svoju godinu života, rizikuju robiju i batine, još malo izvređate – onako hrišćanski. Ostaje čudno da se autori bave uopšte tim „prolaznim izazovima ovoga sveta“, ali bave se i ne posustaju:
Imajući sve navedeno u vidu, mi sa punim osećajem pastirske odgovornosti jasno i nedvosmisleno ističemo: u ovom prolaznom svetu, koji je, po rečima Svetog Pisma, „u zlu leži“ (1 Jn 5, 19) i stalno je ranjavan ljudskim gresima i slabostima, ne postoji nijedan razumni, a kamoli blagosloveni razlog koji bi mogao opravdati ili dopustiti ometanje našeg služenja Crkvi i njenoj spasonosnoj misiji. A time ni prekid bogoslovske nastave i propovedi Reči Božije na našem fakultetu – posebno ne od strane onih koji su i sami pozvani da kroz izučavanje bogoslovskih nauka služe Hristu (u vremenima prošloga stradanja, takve prepreke dolazile su spolja – od okupatora i ideoloških progonitelja).
Pošto su do sada jedino profesori PBF uspešno sami sebe blokirali, pa čak i suspendovali bogosluženje u Kapeli tog fakulteta, pitamo se da li su sastavljači svesni da su ovim pasusom sami sebe optužili i stavili se na stranu onih koji blokiraju istinu, sude i presuđuju bez imalo ljubavi i dijaloga? Odgovor se sam nameće.
Na kraju, ide poslednji pasus „Saopštenja“, pasus koji govori o tome koliko se autori ovog teksta gube u sopstvenim lavirintima samoobmana.
Stoga vas sa pastirskom brigom i crkvenom odlučnošću pozivamo da se u potpunosti vratite svojoj službi izučavanja bogoslovskih nauka, odnosno da bez zadrške i na krajnje odgovoran način saobrazite svoj život ustrojstvu svete Crkve, čija vas je najviša prosvetna ustanova – Pravoslavni bogoslovski fakultet – primila, i u koju ste, svojom slobodnom voljom i sa blagoslovom nadležnih Arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve, došli da vršite svoje prvo poslušanje u Telu Hristovom – kao učenici, svedoci i budući služitelji Evanđelja.
Oni na kraju juna, tačnije 29. juna, dan posle Vidovdana i jednog od velikog okupljanja naroda, što je valjda samo izraz „prolaznosti“ ovoga sveta, pozivaju studente da se vrate nastavi? Sličan poziv je bio upućen i 16. marta, dan nakon 15. marta! Međutim, ako je poziv 16. marta bio politički motivisan, kojom vrstom logike je taj isti poziv motivisan 29. juna?! Kako da se studenti vrate nastavi kada je nastava gotova za ovu akademsku godinu, a na sajtu fakulteta su već dati ispitni rokovi, koji se neometano obavljaju?! Dakle, „Saopštenje“ je sastavljeno 29. juna, posle već dva održana ispitna roka!
Kakvim predavanjima i izučavanju treba da se vrate studenti kada predavanja nema? Nastavak predavanja se očekuje tek u oktobru, pa bi bilo zdravorazumski da se ovakav poziv izda krajem septembra, a ne krajem juna?! Šta žele ovim da nam kažu profesori sa PBF, sem da im manjka logičnosti?
„Saopštenje“ koje je publikovano na sajtu PBF, predstavlja teološku i moralnu sramotu za sve profesore koji tamo rade i svi kolektivno mogu samo da se stide ili da se javno izjasne da li stoje ili ne iza ovakvog neprimerenog teksta. Teološka sramota je u broju besmislica koje su u njemu izrečene, a moralna u tome što gospoda profesori ponovo kinje studente, napadaju i etiketiraju ih kao „okupatore“ i „ideološke progonitelje“. Na kraju, gde je u ovom „Saopštenju“ malo samokritike, malo odgovornosti od strane onih koji bi svojim mantijama i profesorskim titulama trebalo da nauče studente idealima istine i pravde?!
Nažalost, profesori PBF su se odlučili da blokiraju istinu, da glume pravednike, bezgrešne individue, arogantne i dominantne, kao one koji poseduju crkvenu svest i samosvest, koji znaju šta je Crkva, šta je učenje, šta se od njih očekuje da kažu i kako da brane svoje nalogodavce i po cenu žrtvovanja Istine kojoj su pozvani da služe. „Saopštenje“ nam nažalost nudi samo autoritet, autoritet kao moć kojom se nagoni na poslušnost, moć nametanja i vladanja. Autoritet je gotovo uvek osvajački i on se ne odriče lako svoje svemoći. Ali Crkva nije pozvana da bude takav autoritet, jer autoritet uvek znači nešto spoljašnje. Hristos govori o sebi kao Istini, a ne autoritetu, jer autoritet gotovo uvek zarobljava, u odnosu na Istinu koja oslobađa.
Posle ovog „Saopštenja“, verujem da je svima jasno da profesori PBF najviše pumpaju, jer niko nije bio ovako uspešan u fizičkoj blokadi fakulteta, a još manje u blokadi istine. Neka im to svima služi na čast, sigurno će biti ponosni u danima koji dolaze.
Hrišćani su učinili sve da sterilizuju Jevanđelje, uronili ga u neutralisanje. Sve što uništava mlakost svakodnevnice, izbačeno je. Današnja teologija je teologija evnuha. „Mogu li evnusi da govore o rađanju“, pitao je Sveti Atanasije. Čak i kada je korektna, ovakva teologija zapanjuje svojim odsustvom svakog života. (Pavle Evokimov, Luda ljubav Božja)
