Мирко Перић & AI
У Библији, имамо приповест о Вавилонској кули, која проблематизује немогућност људи да се споразумеју онда када говоре различите језике. Ситуација од времена Вавилонске куле се погоршала. Данас више не говоримо о разним језицима, него говоримо о конфузији унутар језика – људи више не разумеју једни друге. Управо је доказ томе и Саопштење „Наставничког колегијума“ Православног богословског факултета (ПБФ), које представља једну нову Вавилонску кулу унутар једног језика. Наиме, отуђење професора од својих студената на овом факултету, довело је и до отуђења у језику, па се они више не могу разумети ни са својом стварношћу, а камоли са својим студентима.
Како да се разумемо, када је све у овом „Саопштењу“ од почетка до краја непостојеће и претворно?! Тзв. „Саопштење“ издаје тело које се зове „Наставнички колегијум“! Овакво тело не постоји у Статуту ПБФ, па је чудно да једно непостојеће тело узурпира званични сајт овог факултета. Било би разумљиво да „Наставнички колегијум“ направи неки свој профил на интернету као незванично тело, али да узурпирају званични сајт ПБФ представља пуч унутар ове институције, за коју ће једног дана неко морати да одговара.
Можда зато и не изненађује да су професори из непостојећег тзв. „Наставничког колегијума“ толико поносни на своје „Саопштење“ да нису смели ни да се потпишу испод њега. Ко год да је прочитао овај текст, сигурно му је одмах било јасно зашто је то тако, јер би тешко ико при здравој памети могао да потпише овакав један документ – људи са савешћу би се постидели да ставе свој потпис, отуда је сасвим разумљиво да потписа нигде нема. Можда је негде ту сакривена савест појединаца?
Читамо ово „Саопштење“ и сударамо се већ у првој реченици са очигледним неистинама, а када су премисе лажне онда су и закључци промашени:
После шестомесечног периода у којем је, деловањем мање групе наших студената и уз подршку претежно спољних (гостујућих) актера, нарушаван ток наставе и живота на факултету, осећамо пастирску и професионалну дужност да вам се обратимо и укажемо на неколико битних чињеница.
Свака реченица је погрешна, од почетка до краја. Прво, ситуација у Србији и на факултетима не траје шест месеци, него седам месеци, док је од пада надстрешнице у Новом Саду прошло осам месеци. Како веровати људима који показују овакву врсту бахатости, јер их чак ни не занима колико дуго све ово траје?
Следећа реченица је исто тако фалсификат, јер ток наставе је нарушен деловањем Управе факултета која је сама закључала ПБФ, што је јединствен случај на Универзитету. Затим, наглашавање тзв. „спољних (гостујућих) актера“ оставља питања, јер претпостављамо да се мисли на студенте других факултета. Овде видимо самосвест оних који су писали ово „Саопштење“, јер они себе не доживљавају као део Универзитетске заједнице – што би природно значило да су сви студенти и њихови студенти. Не, сочинитељи „Саопштења“ виде себе и свој факултет као секту унутар Универзитета где постоје „наши“ и „њихови“, иако је свакоме са мало мозга јасно да сви студенти нормално циркулишу на Универзитету, уписују основне, мастер и докторске студије од једног до другог факултета, па су тако сви студенти потенцијално студенти било ког факултета на Универзитету. Другим речима, не постоје „наши“ и „њихови“ студенти, што је јасно свакоме добронамерном човеку – осим онима који су свој ум свесно ограничили и сабили неистинама.
Следећа реченица се наставља у истом тону, она је неистинита па самим тим и оптужујућа за студенте:
Имајући, истовремено, јасну свест о двојакој природи наше школе – њеној припадности и Светој Цркви и Универзитету – веровали смо, такође, да ваша црквена свест и савест неће бити поколебане пролазним изазовима овога света, те смо с надом и молитвом ишчекивали ваш благовремени повратак послушању које сте слободно и добровољно преузели – прихватањем учења као првог облика служења у Светој Цркви, уз благослов који сте за то од ње примили.
Студенти се оптужују да је њихова црквена свест и савест поколебана „пролазним изазовима овог света“! Да поновимо још једном, Управа факултета је закључала сама свој факултет, онемогућавајући присуство студената настави, а затим те исте студенте оптужује да нису долазили на факултет, а да су их они стрпљиво чекали?! Где су их чекали, испред закључаних врата?! Да није тужно, било би смешно.
Међутим, идемо даље и овде долазимо сада до најзначајније дијагнозе састављача овог „Саопштења“, дијагнозе која их оптужује за издају црквене свести и савести. Истовремено, овде долазимо до догматске јереси монофизитизма, али могуће и других ранохришћанских јереси. Наиме, овде је изражен јасан дуализам и неразумевање сопствене вере, па и вере у Бога, јер је очигледно да не верујемо у истог Бога!
…веровали смо, такође, да ваша црквена свест и савест неће бити поколебане пролазним изазовима овога света, те смо с надом и молитвом ишчекивали ваш благовремени повратак послушању које сте слободно и добровољно преузели – прихватањем учења као првог облика служења у Светој Цркви
Друштвена стварност и њени проблеми су „пролазни изазови овог света“, док је „послушање“ и „учење“ у оквиру учионица ПБФ вечна категорија, изједначена са црквеном свешћу и савешћу?! Замислимо на тренутак Сина Божјег, Исуса Христа, како у јеванђељима све време игнорише људе и њихове проблеме, јер су то само „пролазне ствари“, док би акценат стављао само на своју проповед?! Да ли је то било коме замисливо?!
У сваком тренутку, сваком моменту, Христос показује да не постоји дуализам „пролазних изазова овог света“ и „проповеди“, овог живота и вечности која се у њега укључује, јер се историја и есхатологија прожимају: оне постоје једна у другој. Отуда, покушавам да замислим како би Христос разговарао са свим оним људима који су му прилазили и тражили помоћ од њега, у контексту овог „Саопштења“. Замишљам све оне људе који дозивају Његово име, име Сина Божјег да им помогне, а он им одговара:
„Не будите поколебани пролазним изазовима овога света“ – останите слепи, хроми, глуви и болесни, утамничени, обесправљени, гладни и тужни… Ја не могу да вам помогнем, односно могу али нећу и не желим, јер су то само пролазни изазови у вашим јадним и бедним животима. Моја проповед је важна и моје васкрсење, а ове пролазне ствари су неважне.
Није ово пуки цинизам, него је у питању догматски промашај којег састављачи „Саопштења“ нису свесни. Христос је Богочовек, и Бог и човек истовремено сједињен у једној Личности. Људски (друштвени) проблеми више нису само „пролазни изазови“, него учешће у животу Христове личности, јер су Бог и човек несливено и нераздељиво у Личности Сина Божјег. Да је тако, показао је сам Господ Исус Христос који је сваког човека лечио, моментално помагао и хранио и речју и јелом.
Сведочанства ове аутентичности имамо у историји Православне Цркве, једну друштвену потентност која се управо рвала са пролазним изазовима овог света. Можда су састављачи „Саопштења“ баш одлучили, са сваком упорношћу и трудом, да ушкопе црквену свест и савест. Па да упитамо састављаче, откуд православнима култ Светих ратника, уколико постоје „пролазни изазови овог света“? За шта су се то борили Свети Ђорђе, Свети Димитрије, Свети Теодор Тирон, Теодор Стратилат, Свети краљ Јован Владимир, Цар Лазар, Свети Петар Цетињски и многи други?! За шта су се борили они силни свештеници и епископи током 20. века, како у Краљевини, тако и социјалистичкој Југославији? Посебно, шта бисмо рекли за Светог Николаја који се у својим сабраним делима бавио свим аспектима друштвеног живота, активно се борећи у вртлогу пролазних изазова своје историје.
Вероватно би сви они били означени као људи којима је црквена свест и савест поколебана „пролазним изазовима овога света“?! Светитељи и историја православне Цркве сведочи једно, а „Саопштење“ професора ПБФ који то све знају – сасвим друго. Светитељи су веровали у Богочовека Исуса Христа, те им та вера није допуштала да увек и свагда раздвајају и игноришу стварност, да говоре о „пролазним изазовима овог света“, а да „послушање“ и „учење“ у учионицама ПБФ претворе у вечну вредност?! Додуше, коме би то икада и могло пасти на памет, заиста?
Када би светитељи игнорисали друштвену стварност, то би значило да они игноришу човечанску природу Христа, коју је Господ спасао, осветио, обожио. Христос у „Саопштењу“ јесте монофизитски Христос, Христос који је откинут од своје човечанске природе, Христос који игнорише проблеме овог света, игнорише љубав за овај свет, љубав која је позвана да преображава и лечи. И да подсетимо професоре са ПБФ да после осам месеци од трагедије у Новом Саду нема ни једне оптужнице, нико није процесуиран? Да ли је вама господо људски живот уопште важан или је и то само „пролазни изазов“?
Следећа реченица у саопштењу, а показали смо да су ове све до сада неистините, наставља у истом духу блокаде истине:
Ипак, с обзиром на то да до очекиваног развоја догађаја није дошло на начин који би био у складу са природом и достојанством нашег богословског училишта, већ се ситуација, напротив, у једном тренутку додатно погоршала и довела до покушаја физичке блокаде зграде факултета.
Невероватно је како састављачи „Саопштења“ имају забрану на истину. Тако и ова реченица није истинита, јер им вероватно њихова „црквена свест и савст“ не дозвољава да кажу истину и стану иза ње. Покушај физичке блокаде студената заиста није успео, али онај који је успео јесте блокада од стране, гле чуда, опет и опет – Управе факултета! Постоје снимци који су се ширили интернетом, како се портир ПБФ гура са студентима, закључава врата и не дозвољава им да уђу на свој сопствени факултет, осим ако нису на некаквој листи коју је спремила, погађате опет – Управа ПБФ! Оно што већ сада постаје јасно јесте да је једини успешни блокадер на ПБФ од почетка до краја једино и само Управа дотичне установе. Они заиста сваки пут успешно физички блокирају факултет када је то потребно, а овим „Саопштењем“ су показали да још успешније блокирају истину. Свака част!
Прескачући неке редове овог „Саопштења“, који само показују незнање састављача, који нису свесни да један факултет има пре свега дужност да ствара одговорне академске грађане, који треба да буду савест и светионик и једног друштва, али и Цркве истовремено. Ипак, прећи ћемо на најчуднији део овог „Саопштења“ који збуњује, али истовремено има и озбиљне последице. Наиме, састављачи кажу:
Сви наставници и студенти врше своје служење, сваки у складу са својим звањем и послушањем, уз благослов Цркве. Сваки наставник, као и студент, добијањем благослова за учитељску службу или за учење, примљен је у црквени клир – постао је клирик, и тиме, у складу са светим канонима и Уставом Српске Православне Цркве, подлеже црквеним правилима која се односе на свети клир.
Сигуран сам да сваки богослов који има средњу богословску школу док чита ове редове, може само да се пита да ли је онај ко је ово писао свестан шта пише?! Клир је свесни избор и одабир посебног начина служења у Цркви, кроз хиротонију или хиротесију. Клир на свој начин учествује у службама поучавања, свештенослужења и црквене управе. Исто тако, мирјани (они који нису клир) са своје стране учествују у овим трима службама на свој специфичан начин. Клир и мирјани служе Цркви без да се смешају тако да се изгубе њихове разлике. Не могу сви бити клир! „Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање?“ (1Кор 12, 16-17). Занимљиво је да на сајту истог факултета, стоје речи првог декана ове установе, који је казао следеће:
Српској цркви, која никад није била клерикална у сталешком смислу речи, требало је васпитавати службенике и сараднике под кровом дома опште науке, дати могућност слушаоцима предавања на Богословском факултету да се користе сродним или помоћним наукама које се предају на другим факултетима. И чисти обзири пастирске службе будућих свештенослужилаца, којима ће се занављати и виша црквена јерархија, захтевали су да се они духовно одгајају и расту под општим лучама просвете, у друштву са подмлатком осталих будућих јавних служби, са којима ће се и иначе у грађанском животу срести на заједничком пољу службе отаџбини.
Изгледа, судећи по „Саопштњу“, да је сада наша Црква клерикалнија него икада, јер су у њој СВИ клир, самим тим што желе да изучавају теологију. Верујем да је ово превише чак и за хришћанске заједнице проистекле из реформације. И за њих је ово сувише либерално тумачење службе клира. Исто тако, да ли то значи да су и жене део клира, па ускоро можемо очекивати и жене свештенице? Можда управо оне буду нови клир који ће заменити све оне епископима непослушне свештенике? Свакако, морамо одати признање за овако либералне ставове састављача „Саопштења“ којим се на мала врата уводи женско свештенство у СПЦ. Занимљиво би било свакако да добијемо тумачење, како рашчинити студента који је због жеље да учи постао, ни крив ни дужан – клирик?
А онда иде следећа реченица:
У таквом амбијенту, коначно, важи еванђелски принцип показивања љубави према Богу и истини кроз љубав и поштовање према ближњима: у оквиру наше заједнице то подразумева старање о томе да сваки студент, без страха или ометања, има загарантовано право на образовање, усавршавање и слободан приступ настави.
До сада смо већ показали да ово „Саопштење“ нема никакву љубав према истини, а последично ни према Богу како и сами кажу састављачи текста. У неком тренутку човек може помислити да је састављач овог текста тројански коњ, јер је све ово толико несувисло, да се може бранити неурачунљивошћу аутора. Тако нам се у следећој реченици саопштава да свако има „загарантовано право на образовање, усавршавање и слободан приступ настави“. Међутим, ово није истина, јер једино на ПБФ услов за студирање је нејасан концепт „благослова“ који се студенту без објашњавања може одузети, чиме му се одузима трајно „загарантовано право на образовање, усавршавање и слободан приступ настави“. Колико лицемерја у једном пасусу, зар не? Верујем да су и читаоци ових редова изненађени оваквим степеном неистина и обмана којима се служе састављачи „Саопштења“.
А онда следећи пасус, изграђен на свим доказаним неистинама до сада, запечаћује своју неистину још једном оптужбом на рачун оних који ни једном нису успели да блокирају факултет, а камоли да ометају богослужење у капели факултета, богослужење које је, сигурно погађате, опет и опет успешно суспендовала и блокирала Управа ПБФ!!! Међутим, састављачима не смета да студенте оптуже још једном да су слични окупаторима и идеолошким прогонитељима! То нас враћа на класик митрополита Давида о студентима као „српским усташама“ (=окупатори) и „злодусима Лубјанке“ (=идеолошки прогонитељи). Задивљује „неумор“ и „прегалаштво“, као и утркивање званичних црквених саопштења да измисле што горе и ружније називе за своје студенте, оне студенте које данас хапсе и туку без милости. Свака част на тој храбрости да оне који жртвују своју годину живота, ризикују робију и батине, још мало извређате – онако хришћански. Остаје чудно да се аутори баве уопште тим „пролазним изазовима овога света“, али баве се и не посустају:
Имајући све наведено у виду, ми са пуним осећајем пастирске одговорности јасно и недвосмислено истичемо: у овом пролазном свету, који је, по речима Светог Писма, „у злу лежи“ (1 Јн 5, 19) и стално је рањаван људским гресима и слабостима, не постоји ниједан разумни, а камоли благословени разлог који би могао оправдати или допустити ометање нашег служења Цркви и њеној спасоносној мисији. А тиме ни прекид богословске наставе и проповеди Речи Божије на нашем факултету – посебно не од стране оних који су и сами позвани да кроз изучавање богословских наука служе Христу (у временима прошлога страдања, такве препреке долазиле су споља – од окупатора и идеолошких прогонитеља).
Пошто су до сада једино професори ПБФ успешно сами себе блокирали, па чак и суспендовали богослужење у Капели тог факултета, питамо се да ли су састављачи свесни да су овим пасусом сами себе оптужили и ставили се на страну оних који блокирају истину, суде и пресуђују без имало љубави и дијалога? Одговор се сам намеће.
На крају, иде последњи пасус „Саопштења“, пасус који говори о томе колико се аутори овог текста губе у сопственим лавиринтима самообмана.
Стога вас са пастирском бригом и црквеном одлучношћу позивамо да се у потпуности вратите својој служби изучавања богословских наука, односно да без задршке и на крајње одговоран начин саобразите свој живот устројству свете Цркве, чија вас је највиша просветна установа – Православни богословски факултет – примила, и у коју сте, својом слободном вољом и са благословом надлежних Архијереја Српске Православне Цркве, дошли да вршите своје прво послушање у Телу Христовом – као ученици, сведоци и будући служитељи Еванђеља.
Они на крају јуна, тачније 29. јуна, дан после Видовдана и једног од великог окупљања народа, што је ваљда само израз „пролазности“ овога света, позивају студенте да се врате настави? Сличан позив је био упућен и 16. марта, дан након 15. марта! Међутим, ако је позив 16. марта био политички мотивисан, којом врстом логике је тај исти позив мотивисан 29. јуна?! Како да се студенти врате настави када је настава готова за ову академску годину, а на сајту факултета су већ дати испитни рокови, који се неометано обављају?! Дакле, „Саопштење“ је састављено 29. јуна, после већ два одржана испитна рока!
Каквим предавањима и изучавању треба да се врате студенти када предавања нема? Наставак предавања се очекује тек у октобру, па би било здраворазумски да се овакав позив изда крајем септембра, а не крајем јуна?! Шта желе овим да нам кажу професори са ПБФ, сем да им мањка логичности?
„Саопштење“ које је публиковано на сајту ПБФ, представља теолошку и моралну срамоту за све професоре који тамо раде и сви колективно могу само да се стиде или да се јавно изјасне да ли стоје или не иза оваквог непримереног текста. Теолошка срамота је у броју бесмислица које су у њему изречене, а морална у томе што господа професори поново киње студенте, нападају и етикетирају их као „окупаторе“ и „идеолошке прогонитеље“. На крају, где је у овом „Саопштењу“ мало самокритике, мало одговорности од стране оних који би својим мантијама и професорским титулама требало да науче студенте идеалима истине и правде?!
Нажалост, професори ПБФ су се одлучили да блокирају истину, да глуме праведнике, безгрешне индивидуе, арогантне и доминантне, као оне који поседују црквену свест и самосвест, који знају шта је Црква, шта је учење, шта се од њих очекује да кажу и како да бране своје налогодавце и по цену жртвовања Истине којој су позвани да служе. „Саопштење“ нам нажалост нуди само ауторитет, ауторитет као моћ којом се нагони на послушност, моћ наметања и владања. Ауторитет је готово увек освајачки и он се не одриче лако своје свемоћи. Али Црква није позвана да буде такав ауторитет, јер ауторитет увек значи нешто спољашње. Христос говори о себи као Истини, а не ауторитету, јер ауторитет готово увек заробљава, у односу на Истину која ослобађа.
После овог „Саопштења“, верујем да је свима јасно да професори ПБФ највише пумпају, јер нико није био овако успешан у физичкој блокади факултета, а још мање у блокади истине. Нека им то свима служи на част, сигурно ће бити поносни у данима који долазе.
Хришћани су учинили све да стерилизују Јеванђеље, уронили га у неутралисање. Све што уништава млакост свакодневнице, избачено је. Данашња теологија је теологија евнуха. „Могу ли евнуси да говоре о рађању“, питао је Свети Атанасије. Чак и када је коректна, оваква теологија запањује својим одсуством сваког живота. (Павле Евокимов, Луда љубав Божја)
