Da bi se došlo do teološkog značenja oslobođenja, prvo moramo da definišemo termine. To će činiti prvi deo ovog članka. Omogućiće nam naglasak da smo na ovim stranicama naročito osetljivi na kritičku funkciju teologije koja se tiče prisustva Crkve i njene aktivnosti u svetu. Glavna činjenica u vezi sa tim prisustvom danas, naročito u nerazvijenim zemljama, jeste učestvovanje hrišćana u borbi za stvaranje pravednog i bratskog društva, u kojem ljudi mogu živeti dostojanstveno i biti gospodari svojih sudbina. Mislimo da reč „razvoj“ ne izražava dobro ova duboka stremljenja. „Oslobođenje“ se čini egzaktnijim i bogatijim u prizvucima, otvara plodonosnije polje za teološka razmatranja.
Situacija u Latinskoj Americi, jedinom kontinentu gde većinu siromašnog i potlačenog stanovništva čine hrišćani, naročito je zanimljiva za nas. Pokušaj da opišemo i interpretiramo načine na koje je Crkva tamo prisutna omogućiće nam postavku fundamentalnog pitanja na osnovu kojeg potom možemo da usmerimo naše teološko razmatranje. To će sačinjavati drugi deo ovog članka.
Pomenuto će nam omogućiti uvid u to da se pitajući o teološkom značenju oslobođenja zapravo pitamo o značenju samog hrišćanstva i misije Crkve. Nekada je Crkva odgovarala na probleme tako što se spokojno obraćala svojim doktrinalnim i životnim nasleđima. Danas, međutim, ozbiljnost i opseg procesa koji nazivamo oslobođenje je takav da su hrišćansko verovanje i sama Crkva korenito dovedeni u pitanje. Hrišćani su upitani kakvo pravo imaju da se posvete velikom zadatku čovečanstva koji je sada pred nama. Nekoliko paragrafa dozvoliće nam da ukratko opišemo problem, ili, pak, da postavimo nova pitanja bez pokušaja da na njih odgovorimo.
Definicije
Kako bi pristupili ovom pitanju na odgovarajući način, potrebno je da objasnimo šta podrazumevamo pod „teologijom“ i „oslobođenjem“.
Teologija
Teološko razmatranje je svojstveno životu vere i životu Crkve. Međutim, središte teološkog proučavanja variralo je tokom istorije Crkve. Ta evolucija je ubrzana poslednjih godina.
Kroz istoriju Crkve teologija je imala različite funkcije. Dve se naročito ističu. U prvim vekovima ono što danas nazivamo teologijom je bilo usko povezano sa duhovnim životom. Teologija se prvenstveno bavila razmišljanjima o Bibliji, prilagođavala se duhovnom progresu. Od XII veka teologija je počela da biva naukom. Aristotelovske kategorije su učinile mogućim da se govori o teologiji kao podređenoj nauci. Ova ideja nauke je dvosmislena i ne zadovoljava savremeni um; ali ono bitno u delu svetog Tome Akvinskog jeste to da je teologija plod susreta vere i razuma. Možda je bolje govoriti o racionalnom znanju. Sažeto rečeno, teologija je neophodno duhovno i racionalno znanje. Ova dva elementa su trajne i nužne funkcije čitavog teološkog razmatranja.
Druga funkcija teologije se polako razvijala i prihvaćena je poslednjih godina: teologija kao kritičko razmatranje o crkvenom pastirskom delovanju.
Ponovni akcenat na milosrđe kao centar hrišćanskog života učinio je da na veru gledamo biblijski, kao predanost Bogu i bližnjem. Iz ove perspektive razumevanje vere je takođe viđeno kao razumevanje predanosti, gledišta, stava prema životu u svetlu otkrivene Reči.
U isto vreme, sam život Crkve postao je locus theologicus. Ovo je postalo jasno u takozvanoj novoj teologiji (Nouvelle Theologie) i često je od tada naglašavano. Božija reč, koja nas okuplja, otelotvorena je u zajednici vere u potpunosti posvećene služenju svim ljudima.
Nešto slično se desilo sa onim što je još od Pape Jovana i Drugog vatikanskog sabora nazvano teologijom znakova vremena. Ne zaboravimo da znakovi vremena nisu samo poziv na intelektualnu analizu. Oni su, pre svega, poziv na akciju, predanost, služenje drugima. „Proučavanje“ znakova vremena preuzima oba elementa (Gaudium et spes, no. 44).
Svi ovi faktori su nas doveli do ponovnog otkrića i stvaranja ekspliticne službe teologije kao kritičkog razmatranja o prisustvu i aktivnosti Crkve u svetu, a u svetlu otkrivenja. Propovedanjem jevanđelske poruke, svojim svetim tajnama, milosrđem svojih članova, Crkva objavljuje i prihvata dar Carstva Božijeg u srcu ljudske istorije. Crkva je delotvorno milosrđe, ona je akcija, predanost služenju ljudima.
Teologija je razmatranje, kritički stav. Na prvom mestu je predanost milosrđu, službi. Teologija dolazi kasnije. Na drugom je mestu. Do crkvene pastirske aktivnosti se ne stiže putem zaključivanja iz teoloških premisa. Teologija ne vodi do pastirske aktivnosti, već je razmatranje o njoj. Teologija bi trebalo da pronađe Duh prisutan u njoj, koji nadahnjuje delovanja hrišćanske zajednice. Život Crkve biće za nju locus theologicus.
Razmatranje o prisustvu Crkve i aktivnostima u svetu znači biti otvoren prema svetu, slušati pitanja koja su postavljena, biti obazriv prema uzastopnim fazama njenog istorijskog razvoja.[1] Ovaj zadatak je neizbežan. Razmatranja u svetlosti vere bi trebalo da uvek prate Crkvene pastirske napore. Telogija, relativizirajući sve njene poduhvate, sprečava Crkvu da se usredsredi na ono što je samo privremeno. Teologija će, osluškujući izvore otkrivenja, sprovoditi akciju, postavljajući je u širi okvir i time će je sprečiti da upadne u aktivizam i imedijatizam.
Kao razmatranje aktivnosti Crkve, teologija je progresivno i u određenom smislu promenljivo shvatanje. Ukoliko je predanost hrišćanske zajednice poprimila drugačije forme tokom istorije, razumevanje koje prati tu predanost će neprestano zauzimati novi pogled na nju i tada možda preuzeti iznenađujuće inicijative.
Stoga, teologija kao kritičko razmatranje prisustva Crkve i njenog delovanja u svetu u svetlosti vere, ne samo da dopunjuje dve preostale službe teologije (mudrost i racionalno znanje), već ih i pretpostavlja.
Razvoj ili oslobođenje?
Današnji svet prolazi kroz duboku sociokulturnu transformaciju. Savremeni čovek je postao u potpunosti svestan ekonomske osnove ove transformacije. U siromašnim zemljama, gde ogromna većina svetske populacije živi, borba za socijalnu promenu se priprema hitno i postaje nasilna.
Termin „razvoj“ ne izražava dobro težnju savremenog čoveka za humanijim uslovima života. Osnovni problem: ideja razvoja nije jednoglasna; dat je znatan broj definicija. Umesto da ih razmotrimo jednu po jednu, pogledajmo perspektive od kojih polaze.
Kao prvo, razvoj se može posmatrati u čisto ekonomskom smislu, kao sinomim za ekonomski razvoj; u tom slučaju, meriće se razvoj zemlje, npr. tako što će se porediti njen BNP (prihod po glavi stanovnika) sa onom zemljom za koju se pretpostavlja da je ostvarila visok nivo razvoja. Ovo merilo se može poboljšati i učiniti sofisticiranijim, ali osnovna pretpostavka biće da je razvoj najpre porast bogatstva. Nekolicina je onih koji govore na ovaj način, bar eksplicitno.[2]
Takvo merilo se koristi kako bi se uporedilo sa drugim, integralnijim normama. Možemo se, međutim, upitati da li sve norme ne zadržavaju nešto od kapitalističkog koncepta razvoja.
Nepodesnost čisto ekonomskog merila popularizovala je još jedno, važnije i danas češće merilo, koje gleda na razvoj kao na globalni društveni proces sa ekonomskim, socijalnim, političkim i kulturnim aspektima. Ova strategija razvoja, imajući u vidu sve navedene aspekte, dozvoljava ljudima da globalno napreduju i takođe izbegavaju određene opasne zamke.
Gledati na razvoj kao na globalni društveni proces neophodno uključuje etičke vrednosti, a to konačno nagoveštava koncept o tome šta čovek jeste. Detaljno objašnjenje takve humanističke perspektive razvoja zahteva vreme i proširuje gledište koje je upravo predstavljeno, a da mu ne protivreči.
Otac L. J. Lebret se neprestano borio za taj pravac. Prema njemu je razvojna ekonomija „disciplina koja pokriva put od manje humane do humanije faze“. Ista ideja je sadržana u drugoj definiciji razvoja: „imati više da bi se bilo nešto više“.[3] Ovo humanističko gledište postavlja ideju razvoja u širi kontekst: istorijska vizija, u kojoj čovečanstvo preuzima odgovornot za svoju sudbinu. Ipak, to uključuje promenu perspektive koju radije nazivamo „oslobođenje“. To je ono što ćemo pokušati da objasnimo u sledećim paragrafima.
Poslednjih decenija termin „razvoj“ korišćen je da bi se izrazile težnje siromašnih naroda. Međutim, odnoseći se na to, termin se činio slabim. Zapravo, danas taj termin ima pežorativnu konotaciju, naročito u Latinskoj Americi.
U poslednje vreme se mnogo diskutovalo o razvoju, pomoći siromašnim zemljama; postojao je čak i napor da se stvori mistika u vezi sa ovim rečima. Pokušaji da se dođe do razvoja pedesetih godina 20. veka pobudili su nade; ali pošto nisu udarili na temelje zla, nisu uspeli u tome i doveli su do obmane, konfuzije i frustracije.
Jedan od najvažnijih uzroka ove situacije jeste činjenica da je razvoj u svom striktno ekonomskom, modernizovanom smislu, uznapredovao zbog međunarodnih agencija koje su podržane od strane grupa koje kontrolišu svetsku ekonomiju.
Predložene promene uporno su izbegavane, jer su eventualnom promenom napadnuti moćni međunarodni ekonomski interesi i oni interesi njihovih saveznika: nacionalnih oligarhija. Štaviše, u mnogim slučajevima navodne promene su bile samo novi i skriveni načini da se poveća uticaj moćnih ekonomskih grupa.
Ovde konflikt stupa na scenu. Razvoj bi trebalo da napada uzroke naših neprilika, a među središnjim je ekonomska, socijalna, politička i kulturna zavisnost nekih naroda od drugih. Stoga, reč „oslobođenje“ tačnije i bolje izražava ljudsku stranu problema.
Kada nazovemo siromašne zemlje potlačenim zemljama nad kojima se dominira, reč „oslobođenje“ je odgovarajuća. Postoji i drugi, globalniji i dublji pogled na istorijski napredak čovečanstva. Čovek počinje da gleda na sebe kao na kreativan subjekat; sve više i više držeći kontrolu nad sopstvenom sudbinom, usmerevajući je prema društvu gde će biti slobodan od kakve bilo vrste ropstva.[4] Gledanje na istoriju kao na proces emancipacije čoveka postavlja pitanje razvoja u širi kontekst, dublji, čak i radikalniji. Ovaj pristup bolje izražava težnju siromašnih naroda, koji sebe smatraju naročito potlačenima. Zato se termin „razvoj“ čini prilično antiseptičan, netačno primenjivan na tragičnu, napetu realnost. Ono što je pod zalogom je onda dinamičan i istorijski koncept čoveka koji gleda prema svojoj budućnosti, koji radi danas da bi oblikovao svoje sutra.[5] Ova tema i ovaj jezik se pojavljuju u određenim delovanjima učenja Crkve. Jedan zanemareni tekst Razvoj naroda, npr., priča o „izgradnji društva gde svaki čovek, bez obzira na rasu, religiju ili nacionalnost, može živeti potpuno čovečnim životom, oslobođen ropstva koje dolazi od drugih ljudi i od nepotpuno ovladanog sveta oko njega.“ Ideja je snažnije izražena u Poruci petnaest biskupa trećeg sveta, objavljenoj kao odgovor na Razvoj naroda. Tema oslobođenja često se pojavljuje, skoro kao lajtmotiv dokumenta, u još jednom tekstu od veće važnosti zbog svog doktrinalnog autoriteta: u Medelinskim Uputstvima. Zbog toga se čini da oslobođenje izražava bolje i nade potlačenih ljudi i punoću stanovišta po kojem se na čoveka ne gleda kao na pasivan element, već kao na pokretača istorije. Što je još bitnije, posmatrati istoriju kao proces ljudskog oslobođenja smešta pitanje željenih društvenih promena u dinamičan kontekst. Takođe nam dozvoljava da bolje shvatimo doba u kojem živimo. Konačno, termin „razvoj“ donekle zamagljuje teološka pitanja koja su skrivena u tom procesu. Govoriti o oslobođenju, s druge strane, znači oslanjati se na biblijske izvore koji osvetljavaju čovekovo prisustvo i delovanje u istoriji: oslobođenje od greha od strane Hrista našeg Spasitelja i darivanje novog života.
Da rezimiramo: postoje, dakle, tri nivoa značenja termina oslobođenje. Političko oslobođenje potlačenih naroda i društvenih klasa; čovekovo oslobođenje tokom istorije i oslobođenje od greha kao stanja života zajednice svih ljudi sa Gospodom.
Opcija s kojom je suočena crkva Latinske Amerike
Videli smo da je jedna od funkcija teologije kritičko razmatranje o Crkvenoj pastirskoj aktivnosti. Tok istorije otkriva nesumnjive aspekte otkrivenja i uloga hrišćana u toj istoriji konstituiše, rekli smo, pravi locus theologicus. Što se toga tiče, od pomoći je da se podsetimo u opštim crtama opcije ili izbora koju važni sektori Crkve donose na jedinom kontinetu gde je većina stanovništva hrišćanska. Presudni i teški problemi u vezi sa oslobođenjem stoje pred Crkvom Latinske Amerike.
Proces oslobođenja u Latinskoj Americi
Nakon mnogo godina pravog neznanja o tome šta se događa i nakon kratkog momenta indiciranog i veštačkog optimizma, Latinska Amerika sada stiče bar delimično, ali globalnije i strukturalnije razumevanje svoje situacije. Najvažnija promena u shvatanju realnosti Latinske Amerike leži u činjenici da se ne radi o pukom opisu koji je odvojen od dubokih uzroka, već posvećuje naročitu pažnju tim uzrocima i ispituje ih u istorijskoj perspektivi.
Deceniju pedesetih godina 20. veka u Latinskoj Americi obeležio je veliki optimizam u mogućnostima ostvarivanja ekonomskog razvoja. Nada je zasnivana na povoljnom istorijskom momentu i bila je teorijski izražena u nekoliko izvanrednih ekonomskih studija. Modele razvoja koji su bili popularni tih godina su predložile međunarodne agencije.[6]
Za njih, međutim, razviti se značilo je imitirati procese koje prate razvijenija društva. Imitirani ideal bilo je „moderno društvo“ ili „industrijalizovano društvo“. Ovaj pristup je trebalo da reši sve probleme kroz koje su prolazile nerazvijene zemlje jer su predstavljale „tradicionalna društva“. Stoga se na nerazvijene zemlje gledalo kao da su u nekoj „prvoj fazi“ u odnosu na razvijene zemlje i kao da prolaze kroz, manje-više, isto istorijsko iskustvo kao što su i one na svom putu da postanu moderna društva. Rezultat je bio bojažljiv i, kao što smo kasnije videli, pogrešno usmeren pokušaj promene koji je samo učvrstio postojeći ekonomski sistem.[7]
Novi stav se pojavio šezdesetih godina 20. veka. Razvojni model nije proizveo obećane plodove. Pesimistična dijagnoza je sada zamenila raniju optimističnu.[8] Danas jasno vidimo da je predloženi model bio nepriličan. Bio je to apstraktni model, neistorijski, koji nas je sprečavao da vidimo kompleksnost problema i neizbežno kontradiktorne aspekte predloženog rešenja. Proces nedovoljnog razvoja trebalo bi proučavati iz istorijske perspektive, tj. kontrastirati ga sa razvojem velikih kapitalističkih zemalja u čijim sferama se nalazi Latinska Amerika.
Na nerazvijenost, kao globalnu društvenu činjenicu, može se gledati kao na istorijski proizvod razvoja drugih zemalja.[9]Dinamika kapitalističke ekonomije vodi u isto vreme do stvaranja velikog bogatstva za nekolicinu i velikog siromaštva za veliki broj ljudi. Naše nacionalne oligarhije kao saučesnici u timu sa ovim centrima moći produžavaju, radi sopstvene koristi i raznim izgovorima, dominaciju u okviru svake od tih zemalja;[10] a nejednakost između razvijenih zemalja i onih u razvoju pogoršava se ukoliko se okrenemo kulturološkoj tački gledišta. Siromašne zemlje nad kojima se dominira sve više i više zaostaju. Ako stvari nastave ovim tokom, uskoro ćemo moći da pričamo o dve ljudske grupe, dve vrste čoveka.[11]
Sve ove studije vode nas do zaključka da se Latinska Amerika ne može razviti u okviru kapitalističkog sistema.
Obeležiti Latinsku Ameriku kao potlačeni kontinent nad kojim se dominira prirodno dovodi priču do oslobođenja i počinjemo da delujemo u vezi sa tim. Zaista, to je reč koja otkriva novo ubeđenje Latinoamerikanaca.
Neuspeh pokušaja da se dođe do reforme naglasio je ovaj stav. Danas se većina „osvešćenih grupa“ slaže da će istinskog razvoja Latinske Amerike biti samo kroz oslobođenje od dominacije kapitalističkih zemalja. To podrazumeva, naravno, otvaranje karata svojim prirodnim saveznicima: našim nacionalnim oligarhijama. Latinska Amerika se nikada neće izvući iz nevolje osim kroz duboki preobražaj, društvenu revoluciju koja će radikalno promeniti uslove u kojima sada živi. Danas manje ili više marksistička inspiracija preovladava među ovim grupama i pojedincima koji podižu zastavu za oslobođenje kontinenta. I za mnoge na našem kontinentu ovo oslobođenje će morati, pre ili kasnije, da prođe kroz puteve nasilja. Zaista prepoznajemo da je oružana borba počela pre nekoliko godina. Teško je izmeriti njene mogućnosti u smislu političke efikasnosti. Pretrpljeni neuspesi su je naterali da ponovo razmisli o svom programu, ali bilo bi naivno misliti da je oružana borba gotova.
Moramo se, međutim, prisetiti da u procesu oslobođenja postoji, eksplicitno ili implicitno, dodatni podsticaj. Dostizanje oslobođenja kontinenta znači više od prevazilaženja ekonomske, socijalne i političke zavisnosti. To isto tako znači videti čovečanstvo kako maršira prema društvu u kojem će čovek biti slobodan od svakog ropstva i biti gospodar svoje sopstvene sudbine.[12]
Crkva u procesu oslobođenja
Crkva Latinske Amerike je živela i dalje živi većinskim delom u geto položaju. Stoga je Crkva morala da traži podršku od ustanovljenih centara moći i ekonomski moćnih grupa kako bi sprovela svoj zadatak i ponekad se suočila sa svojim neprijateljima. No, već neko vreme smo svedoci ogromnog napora da se okonča ta geto situacija i otrese ova dvosmislena zaštita koju su ponudili podržavaoci nepravednog poretka po kojem naš kontinent živi.
Pastirski cilj ustanovljenja „novog hrišćanstva“ je mnoge hrišćane naveo da se politički obavežu u stvaranju pravednijeg društva. Laički apostolski pokreti, naročito oni osnovani od strane mladih, dali su u proteklim godinama najbolje lidere političkim socijalno-hrišćanski inspirisanim partijama. Danas, međutim, apostolski pokreti mladih su postali radikalniji u svojim političkim stavovima. U većini zemalja Latinske Amerike militantske grupe više ne naginju ka socijalno-hrišćanskim partijama, a ukoliko naginju, postaju njihovo radikalnije krilo. Sve revolucionarniji politički stavovi hrišćanskih grupa često dovode laičke apostolske pokrete u konflikt sa hijerarhijom, otvaraju pitanje njihovog uklapanja u Crkvi i prouzrokuju im ozbiljne probleme savesti. U mnogo slučajeva zainteresovanost laika za socijalnu revoluciju postepeno zamenjuje njihovo interesovanje za Carstvo Božije.
Jasnije ideje o tragičnim događanjima na kontinetu, oštri prekidi koji su prouzrokovani političkom polarizacijom, trend sve aktivnijeg učešća u životu Crve kako je naglasio Drugi vatikanski koncil – sve to je učinilo sveštenstvo (uključujući i monaštvo) najdinamičnijim i najnemirnijim segmentom Crkve Latinske Amerike. U mnogim zemljama grupe sveštenika organizovale su se kako bi vodile i naglašavale sve veću uznemirenost. Oni pozivaju na radikalne promene u aktivnosti i prisustvu Crkve. Ove aktivnosti i drugi faktori u nekoliko slučajeva su vodili do trvenja sa lokalnim biskupima i nuncijima. Osim ako se radikalne promene ipak ne dogode, verovatno je da će se ovi konflikti umnožiti i postati još gori u predstojećim godinama. Mnogi sveštenici se takođe osećaju pozvanim da se aktivno uključe u politiku. Često se dešava danas u Latinskoj Americi da su sveštenici nazvani podrivačima. Mnoge od njih prati ili traži policija. Drugi su u zatvorima, proterani su ili su ih čak ubili antikomunistički teroristi.
Ovi novi i ozbiljni problemi sa kojima se suočava Crkva Latinske Amerike prouzrokuju konflikte i mnogi biskupi nisu dobro pripremljeni da se izbore sa njima. Ipak, postoji postepeno buđenje ka društvenom prisustvu Crkve i ponovnom otkrivanju njene proročke uloge. Biskupi u osiromašenim i više eksploatisanim područjima su žestoko osudili nepravde kojima su svedoci. Međutim, čim naglase duboke uzroke ovih zala, oni su u sukobu sa velikim ekonomskim i političkim blokovima u zemlji. Neizbežno su osuđivani zbog mešanja u stvari koje se ne odnose na njih i nazvani marksistima. Često su katolički konzervativci spremni da ih optuže za to.
Navedene aktivnosti su dovele do manifesta koji ih izražavaju i do razvijanja teološko-pastirske osnove za iste. U protekle dve godine videli smo nalet javnih izjava: od laičkih pokreta, grupa sveštenika i biskupa i čitavih episkopata. Ono što se stalno ponavlja u ovim izjavama jeste prihvatanje solidarnosti Crkve sa nevoljama Latinske Amerike. Crkva odbija da zanemari te nevolje, tražeći da prihvati odgovornost za ispravljanje nepravdi.[13]
Siromaštvo, nepravda i eksploatacija ljudi od strane bližnjih u Latinskoj Americi često se naziva „institucionalizovano nasilje“. Teološki, taj fenomen se imenuje kao „stanje greha“.[14] Realnost tako opisana očigledno je sve više rezultat situacije zavisnosti, tj. centri gde se odluke donose su smešteni izvan kontinenta – činjenica koja naše zemlje drži u stanju neokolonijalizma.[15]
U svim ovim izjavama iz različitih izvora unutar Crkve Latinske Amerike, termin „razvoj“ se postepeno zamenjuje terminom „oslobođenje“.[16]
Reč i ideja iza nje izražavaju želju da se reši stanje zavisnosti, ali više od toga, one naglašavaju želju potlačenih ljudi da drže kontrolu nad svojim sudbinama i da se oslobode od sadašnjeg ropstva, simbolizujući slobodu od greha koju je omogućio Hristos.[17]
Ovo oslobađanje jedino će moći da se dosegne detaljnom promenom struktura. Termin „socijalna revolucija“ sve se češće čuje – i to sve otvorenije.[18]
Problemi
Ova situacija ispituje, između ostalog, Crkvu Latinske Amerike u vezi sa njenom stvarnom zajednicom, u značenju njene misije, socijalnog statusa, vernosti Jevanđelju. Stoga su stvoreni novi problemi i otvorene neslućene perspektive.
- Aktivno učešće u procesu oslobođenja daleko od toga da je činjenica u svim hrišćanskim zajednicama Latinske Amerike. Veći deo Crkve ostaje vezan na različite načine (svesno ili nesvesno) za ustanovljeni poredak. Najgore je to što među hrišćanima Latinske Amerike, ne samo da postoje različite političke opcije u okviru slobodne razmene ideja, već su i polarizacija opcija i sve teža situacija svrstale neke hrišćane među potlačene, a druge među progonitelje; neke među mučenike, a druge među mučitelje. Iz ovoga izlazi ozbiljan i radikalan sukob. Unutar procesa oslobođenja Crkva Latinske Amerike je strogo podeljena. U ovim uslovima život u središtu hrišćanske zajednice postaje naročito težak i konfliktan. Na učestvovanje u evharistijskom slavlju, na primer, u sadašnjoj formi mnogi gledaju kao na čin kojem nedostaje podrška u pravoj ljudskoj zajednici; poprima fiktivan izgled.
Biće nemoguće u budućnosti ne suočiti se sa problemima koji proizlaze iz takve podele među hrišćanima. Romantični poziv za ujedinjenje svih hrišćana, bez uzimanja u obzir dubokih uzroka sadašnje situacije i pravih uslova za zajedničku izgradnju društva nije ništa drugo nego odstupanje. Na putu smo nove koncepcije jedinstva i zajedničarenja u Crkvi. Ovo ne uključuje činjenicu prihvaćenu jednom i zauvek, već nešto uvek u procesu, nešto ostvareno hrabrošću i slobodom duha, ponekad po ceni bolnih odvajanja.
- U svetu Latinske Amerike, gde hrišćanska zajednica treba da živi i da se raduje, njena eshatološka nada jeste ta o socijalnoj revoluciji, gde je nasilje prisutno na različite načine. Njena misija prethodi tome. Izbori koje (sa već označenim ograničenjima) Crkva donosi sve više je stavljaju u dilemu u kojoj se ona trenutno nalazi na kontinetu: reforma ili revolucija. Suočen sa polarizacijom, može li Crkveni autoritet ostati na nivou opštih izjava? Može li, pak, ići dalje bez napuštanja onog što se obično smatra njenom specifičnim misijom?
Za Crkvu Latinske Amerike biti u svetu, a ne biti izvan sveta znači konkretno i jasnije biti u sistemu, ali ne od sistema. Očigledno je, zapravo, da će samo prekid sa nepravednim sadašnjim poretkom i iskrena predanost novom društvu učiniti da ljudi Latinske Amerike veruju u poruku ljubavi koju nosi hrišćanska zajednica. Ovaj zahtev bi trebalo da dovede do dubokog ponovnog sagledavanja načina na koji se propoveda Reč Božija. Takozvana „politička teologija“, koja Crkvi dodeljuje socijalno-kritičku funkciju sa osnovom u njenoj eshatološkoj nadi, jeste zanimljiv način razmišljanja, naročito u Latinskoj Americi, gde upražnjavanje ove funkcije (u praksi već započeto) ima ogromne posledice.
- Drugi problem blisko povezan sa prethodnim izazvao je žestoke rasprave. Da li bi Crkva trebalo da koristi socijalnu ulogu koju ima u korist društvenog preobražaja u Latinskoj Americi? Postoje oni koji su sablažnjeni kada čuju da je Crkva posvećena neophodnim i hitnim promenama. Plaše se da će Crkva nakon što je bila povezana sa jednim vladajućim poretkom jednostavno se posvetiti drugom. Takođe se plaše da se ovaj napor može završiti bučnim neuspehom: episkopi Latinske Amerike nemaju jednoglasne stavove i nemaju neophodna sredstva da orijentišu sve hrišćane ka jednoj liniji društvenog napretka.
Ne može se poreći realnost ovakvog zadatka. No, društveni uticaj Crkve je činjenica; i ne učiniti ništa u korist potlačenih ljudi u Latinskoj Americi znači delovati protiv njih. Sa druge strane, najbolji način da Crkva prekine svoje veze sa sadašnjim poretkom (i time izgubi taj dvosmisleni društveni prestiž) jeste da se odrekne fundamentalnih nepravdi na kojima je zasnovana. Da bi se razaznalo koje je delovanje odgovarajuće za Crkvu Latinske Amerike, neophodno je da imamo na umu njene istorijske i društvene koordinate. Ne uraditi ovo značilo bi preći na nivo apstraktne i „istorijske“ teologije – suptilnije, teologije koja je više obazriva da ne ponovi prethodne greške, nego da uvidi jedinstvenost sadašnje situacije i da se obaveže budućnosti.
- Hrišćanska zajednica Latinske Amerike nalazi se na siromašnom kontinentu. Ipak, slika koju ona nudi, uzevši globalno, nije slika siromašne Crkve. Ovo je precizno prikazano u poslednjem dokumentu iz Medelina i ko god je zainteresovan može potvrditi tu sliku tako što će se obratiti Latinoamerikancu iz srednje klase. U projekciji ove slike, bez sumnje, predrasude i generalizacije se mešaju, ali niko ne može opovrgnuti njenu osnovnu validnost. Često mešamo ono što je „neophodno“ sa udobnim življenjem u ovom svetu, slobodu da propovedamo Jevanđelje sa zaštitom moćnih grupa, instrumente službe sa sredstvima moći.
* Drugi deo biće objavljen 7.11.2018.
Izvor: Gustavo M. Gutiérrez, „Notes for a Theology of Liberation“, Theological Studies 31 (1970), 243–261.
Prevod: Jelena Šoljaga
[1] Yves Congar, Situation et tâches présentes de la théologie (Paris, 1967) p. 72.
[2] Ovaj način govora može se naći u poznatom delu W. W. Rostow, The Stages of Economic Growth, (Cambridge Univ. Press, 1966).
[3] Podsetimo se kako se Karl Marks odnosi prema ukidanju privatnog vlasništva kao na čovekovo „biti“, a ne „imati“. Pogledati takođe „imati celokupnog čoveka“ od A. Lefevra i R. Garodija.
[4] Ovo je duboko značenje Hegelove dijalektike gospodar–rob.
[5] Pogledati inspirativno delo Ernst Bloch, Das Prinzip Hoffnung ((Frankfurt/Main, 1959) kao i predgovor Harvija Koksa engleskom prevodu Bloha, Man on His Own (New York, 1970).
[6] Za objašnjenje i kritiku ovog stava, vidi: F. Cardoso and E. Falletom, Depodencia y desarollo en America Latina (Santiago de Chile, 1967).
[7] Vidi: Theotonius Dos Santos, El nuevo carácter de la dependencia (Santiago de Chile, 1968).
[8] Vidi: Felipe Herrera, „Viabilidad de una comunidad latinoamericana“, Estudios internacionales (Santiago de Chile), April, 1967.
[9] Ova ideja je je dobro proučena u svom istorijskom razvitku od strane D. Sunkel, El marco histórico del proceso de desarrollo y de subdesarrollo (Santiago de Chile, 1967).
[10] Vidi: G. Arroyo „Pensamiento latinoamericano sobre subdesarrollo y dependencia externa: Revisión bibliogràfica“, Mensaje 173 (Oct. 1968), 516–20.
[11] Vidi: A. Salazar Bondy, „La cultura de la dominación“, Perú problema (Lima, 1968).
[12] Počevši od ovog polja obrazovanja, najkreativnija i najplodonosnija u ovo vreme u Latinskoj Americi jesu iskustva i radovi P. Frejra, koji predstavljaju pokušaj da se izgradi „pedagogija potlačenih“.
[13] Vidi: „Mensaje a los pueblos de América latina“, Documentación de Medellin (za ovo pogledati konferenciju latinskoameričkih biskupa u Kolumbiji, avgust-septembar 1968; vidi: Renato Poblete, „Conferencia del CELAM en Medellin“, Mensaje 173 [Oct. 1968] 495–500; takođe: Informations catholiques internationales 321 [Oct. 1, 1968] 7–10, 21–25); kao i episkopsku konferenciju u Peruu, januar 1969.
[14] Vidi: „Paz“ in Medellin; takođe „Mensaje de los obispos del tercer mundo“ (tr. u Catholic Mind 66, no. 1219 [Jan., 1968J 37–46: „A Message to the People of the Third World by Fifteen Bishops“); takođe „América latina, continente de violencia“ (pismo koje je potpisalo hiljade sveštenika).
[15] Vidi: „Paz“ u Medellin; takođe Conclusiones de Itapoan, May, 1968.
[16] Vidi: H. Borrat, „El gran impulse“, Víspera, Oct., 1968.
[17] Pogledati većinu dokumenata iz Medellin; takođe episkopsku konferenciju u Peruu, jan. 1969.
[18] Vidi obraćanje Kardinala Randazurija na Univerzitetu u Notrdamu 1966. god., Deklaracija bolivskih sveštenika iz 1968; Pismo bolivskih sveštenika iz 1968. godine; drugi susret u Golkondi, 1968.
