Vasilij Kandinski, Jahači Apokalipse II, 1914.
Apokalipsa je jedna pesnička ideja. Zato se ne zna tačno šta ta reč znači, niti šta zapravo sačinjava apokaliptički događaj. Da li je apokalipsa Otkrovenje, Revelacija, skidanje vela, Offenbarung, ili je uništenje, strašni sud, smak i kraj sveta koji znamo, sveta materije?
Kroz poeziju i proroštvo došla je intuicija da svet mora imati svoj kraj, da se postojanje završava nepostojanjem, da se nad bićem uzvisuje nebiće, da završna pojava Boga kao najviše realnosti donosi dokaz o nerealnosti svega što smo smatrali za neosporno realno.
Ideja o završetku koji sve onestvaruje, irealizuje, možda je proizvod pregrejane mašte koja višestruko samu sebe prevazilazi. No ona proizilazi verovatno iz samog doživljaja reči kao takve: ona evocira i stvarno i nestvarno, i pokazuje da nestvarno i odrečno može da savlada ono stvarno i potvrdno.
Ideja Apokalipse rađa se iz otkrivanja dvosmislene suštine vrhunske reči – pesničke. No isto tako to je jedna od najstarijih ideja koju čovečanstvo nosi sa sobom i sa kojom živi. Ideja se javljala ponovo sa svakom sušom, sa pomračenjem sunca ili meseca, sa izlivanjima reka, zemljotresima, epidemijama, pošastima proždrljivih i otrovnih životinja, vladavinom loših careva, najezdama konjanika iz daljine koji su govorili nerazumljivim jezicima.
Rano su ljudi znali šta je kultura – onda kad su određeni kulturni sistemi nestajali sa lica zemlje. Javljala su se i uverenja o obnovi kultura, o kretanju novih kulturnih ciklusa, o obnovi dobro uređenog i osmišljenog života ljudskih zajednica. Tako da je ideja Apokalipse u istoriji ponekad značila i veru u padanje nepravednih državnih i političkih sistema, nadanje u dolazak carstva pravičnosti, ispravljanja nepravdi, uzornog života, i obrnuto: strah da će se sve srozati još niže u još goru bedu i bezakonje.
Ideju o istorijskim ciklusima čovek je mogao da stekne posmatranjem različitih prirodnih i kosmičkih pojava, kao i opserviranjem sudbine ljudskih društava. Zbivanja u kosmosu, kruženja sazvežđa i zvezdanih sistema takođe su navodila ljude da misle o cikličnosti samog kosmosa, o njegovom stvaranju, razvijanju, rastapanju. Svaku ideju, kad već postoji, lako je objasniti i zašto postoji. Međutim, ideja Apokalipse kao da vuče svoje poreklo sa različitih strana: iz psihologije ljudske, iz filosofije bića, iz doživljaja jezika, istorije bioloških i astroloških ciklusa, ona takođe dolazi iz drevne proročke misli i dalje: iz predanja kojima ne znamo početak, ni poreklo.
Učenja o rađanju, Genezi, nastanku, počinjanju, inicijaciji popularna su, često i sveprisutna. Ali učenja o kraju svega i o svetskim, kosmičkim ciklusima takođe imaju veliku starinu. Predanja o Genezi mogu se uzeti i kao njihova naličja. Ja lično uvek sam voleo ta „naličja“: predanje o tome kako je bilo na početku, šta se stvarno događalo za prvih 6 dana stvaranja, pre no što je Bog počeo da se „odmara“. Ali nisam nikad oklevao da ocenim u kom vremenu živim – svakako se ne radi o „zlatnom veku“.
Da li je apokaliptički govor – mitski govor, govorno ovaploćenje jednog mitskog koncepta? Ako je mit pre svega učenje o početku i nastanku onda apokalipsa kao učenje o kraju i prestanku važenja svih mitova sama ne mora da ima mitsku prirodu i strukturu. Hebrejska apokalipsa, da bi bila mit, stalno odlaže trenutak katastrofe i taj vremenski raspon „odloženosti“ ispunjava mitskim predstavama, iščitavajući još jednom ne samo određeno istorijsko razdoblje u mitskoj perspektivi, nego i osnovne mitske datosti postojanja. Tek zakazana pa odložena apokalipsa omogućava da se potkraj svetske istorije mit još jednom pojavi.
Govor o kraju sveta je zapravo analitičan i deduktivan i stoga je pre svega, po svojoj prirodi, vrsta retorike. Mnogi su tu retoriku o smaku sveta proglasili profetskom. Profetska je ukoliko govori o drugom dolasku Božanstva, o parusiji. Međutim, taj profetizam ne mora biti vezan za učenje o kraju sveta: epifanije i parusije se događaju tokom istorije sveta i garantuju njenu sakralnost. Takva jedna parusija jeste i događaj Hristovog preobraženja, on niukoliko ne nosi, nema apokaliptičnu poruku. Apokalipsa je u izvesnom smislu suprotnost dobroj, evanđeoskoj vesti. Ona poručuje da se svet nije popravio, da mora biti uništen i da će od muka stradalništva završnog i paklenog šačica pravednika biti izuzeta. Apokalipsa je u tom smislu neka vrsta bilansa, završnog računa i predstavlja analitičku retoriku. Ona je takva kakvu je vidimo u hebrejskom predanju i kako je iz njega preuzeta i stavljena u Novi Zavet, bliža naučnoj analitičnosti, nego mitskom mišljenju i predanju. U Apokalilsi završni bog postaje naučnik.
Od svih eshatoloških i apokaliptičnih knjiga najčudnija mi je šesta knjiga Višnu Purane. Posle nabrajanja svih znakova Kali-Juge, moralnog, biološkog i socijalnog raspada koji karakteriše ovu epohu, u IV poglavlju dolazimo do opisa rastočenja, nestajanja i samih elemenata (elemental dissolution). Nisam našao drugde primere da je ljudska misao u drevnosti došla do ideje da će elementi sami da se raspadnu, da jedan drugog potru, kao što to piše na kraju Višnu Purane, koja svakako prenosi učenja starijih vremena no što je bilo doba kad je ova Purana bila zapisana. Ne samo da ničija imaginacija, ni drevnih ni novijih pesnika i filosofa, ovo nije dostigla, ona se na ovu ideju nije nigde ni nadovezala. Ovaj deo Višnu Purane je čudna misao koja kao da je jednaka sa učenjima helenskih presokratičara o osnovnim načelima sveta, da bi to učenje preokrenula, izvrnula kao rukavicu, ne samo u suprotnost presokratičarskih učenja, nego i da bi predočila jednu kosmologiju i kosmofiziku koju drugde ne nalazimo. Ne nalazimo je nigde osim u modernoj fizici i njenoj primeni, čiji smo svedoci.
Sa poslednjim poglavljima Višnu Purane zaista mi više nismo u mitskom prostoru. Kao što i sa modernom i savremenom fizikom mi zapravo i nismo više u nauci, nego smo u nekoj vrsti negativnog otkrovenja. A otkrovenje je uvek i nešto opipljivo, dogođeno, nezaobilazno: negativnost je najzad postala opipljiva. Nebiće odnosi prevagu nad bićem.
Tek kad su postojeći svetovi zbrisani smrću i vatrom nastaje podvig rastapanja elemenata, kaže Višnu Purana. Prvo voda proguta odlike zemlje, među kojima je osnova miris, i zemlja, ostavši bez svoje osnovne odlike, počinje da se uništava. Lišena odlike mirisa zemlja postaje isto što i voda. Tako se vode znatno uvećaju, sa hujanjem i brujanjem nasrnu, ispune sav prostor, bilo da su uskomešane, ili tihe. Kad je svemir tako obuzet valovima vodenog elementa, njegov osnovni ukus poliže i popije element vatre, i tako su uništenjem svoje osnovne odlike uništene i svekolike vode sveta. One postaju isto sa vatrom, i svesvet se ispuni vatrom koja ispija preostalu vodu na svim stranama sveta. Posle vetar sa svih strana počne da oduzima oblike koji su uzrok i posledica svetlosti, i kad se forme apstrahuju, oduzmu, sve postaje vazduh. Vatra se pretvara u vazduh, vazduh se širi po svekolikom prostoru, upija u sebe vatru, i sav prostor ostaje tako bez svetlosti.
Tako se dalje uništavaju zvuk, eter, svest, inteligencija, kosmičko jaje se rastapa, intelekt nestaje u prirodi samoj. Razume se radi se o događajima koji su privremeni, o nekim praznim intervalima za koje fizičari kažu da će trajati oko 25.000.000 godina, ali pošto neće izgleda biti nikog da to razdoblje meri, taj prazni prostor-vreme u kojem će se sve vatre pogasiti, da bi svetski ciklus mogao da počne od početka, od sopstvenog pepela, i ne mora se smatrati naročito dugim. On je toliko dug koliko je svetu potrebno da izgubi svako sećanje o samom sebi. Ali to istovremeno znači da ni novi početak neće imati nikakav dodir sa prethodnim svetovima koji su se sami sveli na ravnodušnost što prevazilazi ništavnost ništavila.
Platon je rado i do tančina pisao o Atlantidi, ostrvskoj civilizaciji koja je navodno sama izazvala svoju propast, no dijalog Kritija koji opširno o tome izveštava, prekida se baš na mestu gde se kosmički bogovi skupljaju da bi Atlantidu osudili na propast i uništili. U Timaju o propasti Atlantide Platon govori sasvim kratko: kao da nije voleo da se zadržava na prizorima katastrofe, što je takođe slučaj sa najvećim delom knjiga Novoga Zaveta. U Fedru (245d) nalazimo ono na šta Platon stavlja svoj naglasak, to je: početak.
„Početak nema postanka… A kad on nema postanka, onda nema ni prestanka. Jer, ako nestane početka, onda niti će ikada on iz čega, niti će drugo iz njega postajati… Prema tome, početak je kretanju ono što samo sebe kreće, a ovo ne može ni prestajati ni postajati, ili bi se celo nebo i sav razvitak sveta morali srušiti i zaustaviti, i nikad više ne bi bilo onoga čime bi se krenuli i postali.“ (prevod Miloša Đurića)
Indijska tradicija tako postavlja Najviši Duh koji drži sve, to je Višnu kojeg se uništenje i smene vremenskih ciklusa ne dotiču. Slično je sa novozavetnom Apokalipsom i njenim hebrejskim paralelama, IV knjigom Ezdrinom i Baruhovom Apokalipsom. Zemaljski svet kao i nebeski, po svima njima, ima svoje slojeve, i svoje različite sudbine. Kada neki slojevi stradaju, i kada se nad njih nadnose opasnosti koje nagoveštavaju uništenje živog sveta, ostaje verovanje i poverenje u neke druge slojeve sveta koji ne podležu sudbinama, jer su večni i prapočetni. No oni postoje i u rečima smrtnih, u „poslovima i danima“ ljudske svakodnevice, u malim pomeranjima telesnih bića i njihovih odnosa.
Izvor: Miodrag Pavlović, Apokalipsa i književno predanje, Teološki pogledi, br. 3–4 (1986), str. 139–142.
