Антихероји у туђој бајци (Апологија насиља III)

Диктатура уклетог пролетеријата

„Како то да не порумениш са стидом ако некога називају преступником када се бори да преживи? Чак и ако чини злочине, заслужује да му се помогне јер је толико притиснут глађу да је приморан да тако поступа.“ (Јован Златоусти, Беседа 14 на Посланицу Римљанима). Овим речима Јован Златоусти оправдава насиље које сиромашни чине према богаташима који их угњетавају, пошто је реактивно насиље угњетених „борба да се преживи“.

Међутим, израз „борба за преживљавање“ капиталистичка идеологија социјал-дарвинизма је преотела и (попут многих других симбола какви су изворно указивали на еманципаторну борбу) преокренула га у супротност. Па се тако „борбом за преживљавање“ данас назива уништење такмаца у тржишној конкуренцији, укључујући уништење „радне снаге“, тј. жртвовање голих живота најугроженијег слоја радничке популације (као и армије незапослених, техничких и природних ресурса, и уништавање живе околине у чијој се утроби налазе искористиве сировине на капиталистичкој полу-периферији).

Док код капиталиста „преживљавање“ значи уништавање конкуренције исти израз („преживљавање“) у радном народу има другачије значење, слично као и други популарни израз „развлачење“ (од 1. до 1.), односно претрајавање, како то пак трећи израз каже, у „хроничној беспарици“ (међутим, конкуренција нагриза све па тако и они који продају радну снагу, тј. тело, па чак и просјаци, не могу лако бити међусобно солидарни и принуђени су да једни другима буду конкуренти). Једном речју, капиталистичко насиље је модерна форма жртвовања Другог, док је насилни отпор угњетених „жртвовање жртвовања“ какво тенденцијски све учеснике жртвене игре ослобађа од зачараног круга непрестаног насиља.

Наравно да је у последњој инстанци „жртвовање жртвовања“ у ствари Христова жртва самог себе (односно, читавог човечанства у сопственој корпоративној личности), како се каже у Посланици Јеврејима: „јер Он ово учини једном заувек приневши самога себе“ (Јев 7, 27). Из хришћанске перспективе консеквенце тог „једном заувек“ развијају се кроз историју, па тако еманципаторно насиље угњетених није ништа друго него одсјај или, боље речено, сенка Христове крсне жртве.

Због тога Гершом Шолем може да тврди како се „месијанско царство може развити само у диктатури убогости. То означава да једино суд обезвлашћених има револуционарну моћ. Убоги могу: не бити праведни, али никада не могу бити неправедни.“ (Гершом Шолем, Бољшевичка револуција)

Треба дакле истаћи, поновити и запамтити да „убоги (структурално) могу: не бити праведни, али никада не могу бити неправедни“. Када се пак под притиском владајуће идеологије, одустаје од револуционарне перспективе и пристаје се на лажни класни мир и на мрвице које падају са столова богатих, тада као данас све постаје лаж. Јер су, као што смо рекли, и корпорацијска, „предузетничка“, борба за преживљавање на рачун конкурената, као и реформистичко олакшавање услова надничног ропства (повремено и привремено попуштање конопца) – ради несметане репродукције система карикатура револуције и антимесијански (антихристовски) фалсификат борбе за слободу:

„Револуција која је недвосмислено утемељена у месијанском царству, попут бољшевичке или француске револуције, принципијелно мора бити разликована од слабашних псеудо-револуција које су сконцентрисане на ‘прогрес’ слично немачкој из 1848. Месијанско царство, вечно сада историје, немогуће је досећи поступно. Зато је либерализам конформистичка имитација.“ (Гершом Шолем, Бољшевичка револуција)

Некровитал

Истинска коренита реформа није дакле „ненасилна“ алтернатива револуцији, она је увек уз револуцију.

Сам концепт „револуционарног насиља“ – како поентира Мајкл Паренти – донекле је лажно постављен, јер је већина насиља долази од оних који покушавају да спрече реформу, а не од оних који се боре за реформу. „Фокусирајући се на насилне побуне угњетених, превиђамо много већу репресивну силу и насиље које владајући олигарси користе за одржавање статуса кво, укључујући оружане нападе на мирне демонстрације“.

Сви који су лицемерно против сваког насиља, непрестано спомињу „светост живота“. Али светост живота овде означава освећење ропства.

„Шта значи принцип светости људског живота у пракси и по чему се то разликује од заповести ‘не убиј’?“ – питао се и Троцки у свом делу „Терор и комунизам“ (писаном током грађанског рата управо док је он као оснивач Црвене армије управљао одлучујућим ратним операцијама) – сматрајући да је апстрактни принцип светости живота када је апсолутизован изван конкретног контекста у ствари супротан заповести „не убиј“!

„Кад убица диже нож над дететом, може ли неко убити убицу да спаси дете? Дакле, неће ли принцип ‘светости људског живота’ бити повређен? Може ли неко да убије убицу да би се спасио? Је ли побуна потлачених робова против господара дозвољена? Да ли је дозвољено купити своју слободу по цену живота својих тамничара? Ако је људски живот уопштено свет и неповредив, морамо се одрећи не само употреба терора, нео и саме револуције.“ (Лав Троцки, Комунизам и терор)

Аргументи Троцког који се чине као банални труизми, јер ко би уопште спорио да треба зауставити руку која на дете потеже нож, престају да буду тако банално прихватљиви када схватимо да је дете на које се нож потеже, експлоатисана сиротиња, национално и верски угњетене мањине и сви они који су слаби пред моћном машином репресије, а да је рука која нож насилно зауставља организованији и свеснији слој истог тог угњетеног народа у акцији заједничке самоодбране.

Сетимо се горе наведених премиса Шолема и Златоустог да је свака па и насилна ослободилачка акција убогих априори самоoдбрамбена и еманципаторна.

Зато Троцки даље доводи у питање универзалност апстрактно постављеног принципа „светости живота“. Данашњи доказ о лажности такве универзализације су мигранти чија се права на живот не рачунају (јер нису „права Енглеза“, како би рекао Едмунд Берк).

„Да ли живот престаје да буде свет када је реч о људима који говоре други језик?“ – пита се Троцки и тврди: „Заиста је тешко у наше доба поставити принцип лицемернији и глупљи. Докле год људска радна снага и, сходно томе, сам живот остаје предмет продаје и куповине, експлоатације и пљачке, принцип о ‘светости људског живота’ остаје срамотна лаж изречена са циљем држања потлачених робова у ланцима.“ Истовремено, Троцки оптужујуе и „цркве да прикивају свог Господа као окривљеног по националистичким канонима“, како би упечатљиво изједначио сваки репресивни поредак са истим оним који је разапео Христа: „Да бисмо сваку поједину личност учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње.“ (Лав Троцки, Терор и комунизам)

Све у корист своје штете

Наравно, није само спољашња принуда та која угњетене људе држи у ропству. И сами људи интернализују репресивни механизам који их кињи и пристају на њега, радећи у корист своје штете.

Ти разни механизми помоћу којих се из људи изнуђује пристанак на сопствену штету у корист оних који их оштећују, у критичкој се теорији називају идеологијом, а поента „критике идеологије“ (Ideologiekritik) је евентуално постепено ослобађање од идеолошког деловања које нас наводи – било на пасивни („нема избора“, „све је то исто“, „а шта друго?“ итд) или на активни (неморал је крив, корупција квари иначе добар систем, да није неког несрећног x, све би било ок) – пристанак на постојеће стање.

Разноврсне дисциплинарне праксе прате и различити превентивни наративи који имају за циљ да сваку мисао о могућности промене вежу за негативни афект (страх, бригу, згражавање итд).

Такав идеолошки клише јесте и она прича која у свакој еманципаторној тенденцији најпре види насиље, па тако и у сваком уверењу које није цинично и у спремности на сопствену жртву види потенцијалну опасност од жртвовања других.

Наводно „неутрална“, mainstream наука ту не помаже, пошто у најбољем случају само на вишем нивоу апстракције понавља исте свакодневне идеолошке предрасуде које су постале Common sense датог времена. Псеудоисториографија и лажно теоретисање ништа не доказују него само производе мучну атмосферу, у којој се намученим људима као аналгетик најчешће продају бајке о сопственој националној величини, која се манифестује у њиховој слози са онима који их израбљују (тако страх олигархије од израбљиваног народа, исти израбљивани народ интернализује као сопствени страх од неког другог израбљиваног народа итд).

Људи Црне књиге

Ноторна „Црна књига комунизма“, коју су као свој страсни антикомунистички пројекат покренули Франсоа Фире (француски ревизионистички историчар) и Ернст Нолте (који је нацизам објашњавао као пуку претерану реакцију на бољшевизам, па је до пада комунизма у обе Немачке био практично забрањени аутор ког је 1980-их Хабермас теоријски „сахранио“, да би потом у општој антикомунистичкој хистерији почев од 1990-их Нолте поново задобио невероватну проминентност), која је са својим апсурдно амбициозним цифрама (100 милона комунистичких жртава!) непревазиђени псеудонаучни памфлет, ког су се када су видели финални резултат одрекли и они научници који су дали своје научне прилоге за ту књигу, постала је штиво чији је невероватан утицај на популарни неуравнотежени став према реалсоцијализму након његовог урушавања (који је у функцији одржавања евроамеричке хегемоније после хладног рата) пресудан и кулминира у декларацији европарламентараца 2015. о осуди два тоталитаризма!

У идеолошком класном рату (током читавих протеклих 200 година радничког отпора) владајуће класе су користиле сваки тренутак да истакну да је једина алтернитива њиховој репресији насиље, прећуткујући да је разлог томе то што они неће олако одустати од свирепости у одбрани својих интереса (нити од одмазде, јер нпр. не треба заборавити да је након пада Париске комуне за само неколико дана убијено више од 20.000 мушкараца, жена и деце).

Циљ идеолошке операције која нашу пажњу непрестано усмерава на повремене насилне реакције угњетених кроз историју, тако да превиђамо бесконачно бруталнију перманентну репресију јесте превентива против сваке делатности која би угрозила самоубилачки статус кво планетарног режима производње, политике, живота у пролонгираној смрти.

Ово лицемерје изобличио је још Марк Твен:

„Постојале су две „владавине терора“, ако бисмо желели да то тако кажемо, али запамти и размотри; једно убиство је извршено у врелини страсти, друго хладнокрвно бездушно; једно је трајало тек месецима, а друго хиљадама година… Ипак људи се грозе у погледу „страхота“ мањег терора, тренутног, моменталног краткотрајног, терора, да тако кажем; међутим, шта је ужас брзе смрти од секире, у поређењу са доживотном смрћу од глади, хладноће, увреде, окрутности и сломљеног срца?… Градско гробље може примити ковчеге испуњене тим кратким терором за који смо сви тако марљиво научени да треба да дрхтимо и тугујуемо; али цела Француска тешко би могла да прими ковчеге које је исппунио онај старији и прави Терор – тај неизрециво горак и грозни терор који нико од нас није научен да види у његовој ширини или жалости какву заслужује.“ (Mark Twain, A Connecticut Yankee in King Arthur’s Court)

Никад, реци ми: никад!

Па да ли је онда, поред свих ових механизама принуде и њихових средстава, почев од оруђа масовног уништења па до оруђа масовног заглупљења то јест диригованих медија промена на боље уопште могућа? Ако имамо у виду то да је наша планета премалена за апетите капитала, онда је након еона екстракције и форсирања тзв. економског раста, ствар дошла дотле да је алтернатива: или-или. Или ће сви сада познати облици живота укључујући људски нестати са земље, или ће доћи до промене која ће се десити – никад.

Ово „никад“ није тек глупа доскочица, већ савремена референца на стари запис неизговореног говора из времена Француске револуције.

Ево те беседе које се беседник, због вишка истине у њој, није усудио да у своје време одбеседи:

„Шта је наш циљ? Употреба устава у корист народа.
Ко ће нам се, по свој прилици супротставити? Богаташи и они њима корумпирани.
Који ће бити њихови методи? Клевета и лицемерје.
Који ће фактори подстаћи употребу таквих средстава?
Незнање санкилота (пролетера). Ради тога народ мора бити поучаван.
Шта је препрека народном просвећивању? Плаћени новинари који га свакодневно обмањују бесрамним подвалама.
Који закључак следи? Да бисмо требали забранити ове „писце“ као најопасније непријатеље земље, и пустити у промет изобиље добре књижевности.
Која је друга препрека поучавању народа? Његово сиромаштво.
Када ће, онда, људи бити образовани? Кад буду имали довољно „хлеба“, и кад богаташи и влада престану с подмићивањем издајничких пера и језика ради обмане људи; кад њихов интерес буде поистовећен са народним.
Када ће то бити? Никада!“

Ово је неизговорена беседа Робеспијера својеручно написана 1793. Али шта би могло бити ово Робеспијерово енигматично „никад“? Порицање самодовољности револуције и очајничка нада, апофатичка отвореност за непознати други корак? Наравно, докле год је приватно власништво „светиња“, јакобински слогани “слобода, једнакост, братство” и савремене сличне идиличне пароле, остају лепи облачићи над тужном земљом, којом као утвара кружи то очајничко „никада!“ – а са никада, никад се не зна…