Antiheroji u tuđoj bajci (Apologija nasilja III)

Diktatura ukletog proleterijata

„Kako to da ne porumeniš sa stidom ako nekoga nazivaju prestupnikom kada se bori da preživi? Čak i ako čini zločine, zaslužuje da mu se pomogne jer je toliko pritisnut glađu da je primoran da tako postupa.“ (Jovan Zlatousti, Beseda 14 na Poslanicu Rimljanima). Ovim rečima Jovan Zlatousti opravdava nasilje koje siromašni čine prema bogatašima koji ih ugnjetavaju, pošto je reaktivno nasilje ugnjetenih „borba da se preživi“.

Međutim, izraz „borba za preživljavanje“ kapitalistička ideologija socijal-darvinizma je preotela i (poput mnogih drugih simbola kakvi su izvorno ukazivali na emancipatornu borbu) preokrenula ga u suprotnost. Pa se tako „borbom za preživljavanje“ danas naziva uništenje takmaca u tržišnoj konkurenciji, uključujući uništenje „radne snage“, tj. žrtvovanje golih života najugroženijeg sloja radničke populacije (kao i armije nezaposlenih, tehničkih i prirodnih resursa, i uništavanje žive okoline u čijoj se utrobi nalaze iskoristive sirovine na kapitalističkoj polu-periferiji).

Dok kod kapitalista „preživljavanje“ znači uništavanje konkurencije isti izraz („preživljavanje“) u radnom narodu ima drugačije značenje, slično kao i drugi popularni izraz „razvlačenje“ (od 1. do 1.), odnosno pretrajavanje, kako to pak treći izraz kaže, u „hroničnoj besparici“ (međutim, konkurencija nagriza sve pa tako i oni koji prodaju radnu snagu, tj. telo, pa čak i prosjaci, ne mogu lako biti međusobno solidarni i prinuđeni su da jedni drugima budu konkurenti). Jednom rečju, kapitalističko nasilje je moderna forma žrtvovanja Drugog, dok je nasilni otpor ugnjetenih „žrtvovanje žrtvovanja“ kakvo tendencijski sve učesnike žrtvene igre oslobađa od začaranog kruga neprestanog nasilja.

Naravno da je u poslednjoj instanci „žrtvovanje žrtvovanja“ u stvari Hristova žrtva samog sebe (odnosno, čitavog čovečanstva u sopstvenoj korporativnoj ličnosti), kako se kaže u Poslanici Jevrejima: „jer On ovo učini jednom zauvek prinevši samoga sebe“ (Jev 7, 27). Iz hrišćanske perspektive konsekvence tog „jednom zauvek“ razvijaju se kroz istoriju, pa tako emancipatorno nasilje ugnjetenih nije ništa drugo nego odsjaj ili, bolje rečeno, senka Hristove krsne žrtve.

Zbog toga Geršom Šolem može da tvrdi kako se „mesijansko carstvo može razviti samo u diktaturi ubogosti. To označava da jedino sud obezvlašćenih ima revolucionarnu moć. Ubogi mogu: ne biti pravedni, ali nikada ne mogu biti nepravedni.“ (Geršom Šolem, Boljševička revolucija)

Treba dakle istaći, ponoviti i zapamtiti da „ubogi (strukturalno) mogu: ne biti pravedni, ali nikada ne mogu biti nepravedni“. Kada se pak pod pritiskom vladajuće ideologije, odustaje od revolucionarne perspektive i pristaje se na lažni klasni mir i na mrvice koje padaju sa stolova bogatih, tada kao danas sve postaje laž. Jer su, kao što smo rekli, i korporacijska, „preduzetnička“, borba za preživljavanje na račun konkurenata, kao i reformističko olakšavanje uslova nadničnog ropstva (povremeno i privremeno popuštanje konopca) – radi nesmetane reprodukcije sistema karikatura revolucije i antimesijanski (antihristovski) falsifikat borbe za slobodu:

„Revolucija koja je nedvosmisleno utemeljena u mesijanskom carstvu, poput boljševičke ili francuske revolucije, principijelno mora biti razlikovana od slabašnih pseudo-revolucija koje su skoncentrisane na ‘progres’ slično nemačkoj iz 1848. Mesijansko carstvo, večno sada istorije, nemoguće je doseći postupno. Zato je liberalizam konformistička imitacija.“ (Geršom Šolem, Boljševička revolucija)

Nekrovital

Istinska korenita reforma nije dakle „nenasilna“ alternativa revoluciji, ona je uvek uz revoluciju.

Sam koncept „revolucionarnog nasilja“ – kako poentira Majkl Parenti – donekle je lažno postavljen, jer je većina nasilja dolazi od onih koji pokušavaju da spreče reformu, a ne od onih koji se bore za reformu. „Fokusirajući se na nasilne pobune ugnjetenih, previđamo mnogo veću represivnu silu i nasilje koje vladajući oligarsi koriste za održavanje statusa kvo, uključujući oružane napade na mirne demonstracije“.

Svi koji su licemerno protiv svakog nasilja, neprestano spominju „svetost života“. Ali svetost života ovde označava osvećenje ropstva.

„Šta znači princip svetosti ljudskog života u praksi i po čemu se to razlikuje od zapovesti ‘ne ubij’?“ – pitao se i Trocki u svom delu „Teror i komunizam“ (pisanom tokom građanskog rata upravo dok je on kao osnivač Crvene armije upravljao odlučujućim ratnim operacijama) – smatrajući da je apstraktni princip svetosti života kada je apsolutizovan izvan konkretnog konteksta u stvari suprotan zapovesti „ne ubij“!

„Kad ubica diže nož nad detetom, može li neko ubiti ubicu da spasi dete? Dakle, neće li princip ‘svetosti ljudskog života’ biti povređen? Može li neko da ubije ubicu da bi se spasio? Je li pobuna potlačenih robova protiv gospodara dozvoljena? Da li je dozvoljeno kupiti svoju slobodu po cenu života svojih tamničara? Ako je ljudski život uopšteno svet i nepovrediv, moramo se odreći ne samo upotreba terora, neo i same revolucije.“ (Lav Trocki, Komunizam i teror)

Argumenti Trockog koji se čine kao banalni truizmi, jer ko bi uopšte sporio da treba zaustaviti ruku koja na dete poteže nož, prestaju da budu tako banalno prihvatljivi kada shvatimo da je dete na koje se nož poteže, eksploatisana sirotinja, nacionalno i verski ugnjetene manjine i svi oni koji su slabi pred moćnom mašinom represije, a da je ruka koja nož nasilno zaustavlja organizovaniji i svesniji sloj istog tog ugnjetenog naroda u akciji zajedničke samoodbrane.

Setimo se gore navedenih premisa Šolema i Zlatoustog da je svaka pa i nasilna oslobodilačka akcija ubogih apriori samoodbrambena i emancipatorna.

Zato Trocki dalje dovodi u pitanje univerzalnost apstraktno postavljenog principa „svetosti života“. Današnji dokaz o lažnosti takve univerzalizacije su migranti čija se prava na život ne računaju (jer nisu „prava Engleza“, kako bi rekao Edmund Berk).

„Da li život prestaje da bude svet kada je reč o ljudima koji govore drugi jezik?“ – pita se Trocki i tvrdi: „Zaista je teško u naše doba postaviti princip licemerniji i gluplji. Dokle god ljudska radna snaga i, shodno tome, sam život ostaje predmet prodaje i kupovine, eksploatacije i pljačke, princip o ‘svetosti ljudskog života’ ostaje sramotna laž izrečena sa ciljem držanja potlačenih robova u lancima.“ Istovremeno, Trocki optužujue i „crkve da prikivaju svog Gospoda kao okrivljenog po nacionalističkim kanonima“, kako bi upečatljivo izjednačio svaki represivni poredak sa istim onim koji je razapeo Hrista: „Da bismo svaku pojedinu ličnost učinili svetom, moramo uništiti društveni poredak koji je razapinje.“ (Lav Trocki, Teror i komunizam)

Sve u korist svoje štete

Naravno, nije samo spoljašnja prinuda ta koja ugnjetene ljude drži u ropstvu. I sami ljudi internalizuju represivni mehanizam koji ih kinji i pristaju na njega, radeći u korist svoje štete.

Ti razni mehanizmi pomoću kojih se iz ljudi iznuđuje pristanak na sopstvenu štetu u korist onih koji ih oštećuju, u kritičkoj se teoriji nazivaju ideologijom, a poenta „kritike ideologije“ (Ideologiekritik) je eventualno postepeno oslobađanje od ideološkog delovanja koje nas navodi – bilo na pasivni („nema izbora“, „sve je to isto“, „a šta drugo?“ itd) ili na aktivni (nemoral je kriv, korupcija kvari inače dobar sistem, da nije nekog nesrećnog x, sve bi bilo ok) – pristanak na postojeće stanje.

Raznovrsne disciplinarne prakse prate i različiti preventivni narativi koji imaju za cilj da svaku misao o mogućnosti promene vežu za negativni afekt (strah, brigu, zgražavanje itd).

Takav ideološki kliše jeste i ona priča koja u svakoj emancipatornoj tendenciji najpre vidi nasilje, pa tako i u svakom uverenju koje nije cinično i u spremnosti na sopstvenu žrtvu vidi potencijalnu opasnost od žrtvovanja drugih.

Navodno „neutralna“, mainstream nauka tu ne pomaže, pošto u najboljem slučaju samo na višem nivou apstrakcije ponavlja iste svakodnevne ideološke predrasude koje su postale Common sense datog vremena. Pseudoistoriografija i lažno teoretisanje ništa ne dokazuju nego samo proizvode mučnu atmosferu, u kojoj se namučenim ljudima kao analgetik najčešće prodaju bajke o sopstvenoj nacionalnoj veličini, koja se manifestuje u njihovoj slozi sa onima koji ih izrabljuju (tako strah oligarhije od izrabljivanog naroda, isti izrabljivani narod internalizuje kao sopstveni strah od nekog drugog izrabljivanog naroda itd).

Ljudi Crne knjige

Notorna „Crna knjiga komunizma“, koju su kao svoj strasni antikomunistički projekat pokrenuli Fransoa Fire (francuski revizionistički istoričar) i Ernst Nolte (koji je nacizam objašnjavao kao puku preteranu reakciju na boljševizam, pa je do pada komunizma u obe Nemačke bio praktično zabranjeni autor kog je 1980-ih Habermas teorijski „sahranio“, da bi potom u opštoj antikomunističkoj histeriji počev od 1990-ih Nolte ponovo zadobio neverovatnu prominentnost), koja je sa svojim apsurdno ambicioznim ciframa (100 milona komunističkih žrtava!) neprevaziđeni pseudonaučni pamflet, kog su se kada su videli finalni rezultat odrekli i oni naučnici koji su dali svoje naučne priloge za tu knjigu, postala je štivo čiji je neverovatan uticaj na popularni neuravnoteženi stav prema realsocijalizmu nakon njegovog urušavanja (koji je u funkciji održavanja evroameričke hegemonije posle hladnog rata) presudan i kulminira u deklaraciji evroparlamentaraca 2015. o osudi dva totalitarizma!

U ideološkom klasnom ratu (tokom čitavih proteklih 200 godina radničkog otpora) vladajuće klase su koristile svaki trenutak da istaknu da je jedina alternitiva njihovoj represiji nasilje, prećutkujući da je razlog tome to što oni neće olako odustati od svireposti u odbrani svojih interesa (niti od odmazde, jer npr. ne treba zaboraviti da je nakon pada Pariske komune za samo nekoliko dana ubijeno više od 20.000 muškaraca, žena i dece).

Cilj ideološke operacije koja našu pažnju neprestano usmerava na povremene nasilne reakcije ugnjetenih kroz istoriju, tako da previđamo beskonačno brutalniju permanentnu represiju jeste preventiva protiv svake delatnosti koja bi ugrozila samoubilački status kvo planetarnog režima proizvodnje, politike, života u prolongiranoj smrti.

Ovo licemerje izobličio je još Mark Tven:

„Postojale su dve „vladavine terora“, ako bismo želeli da to tako kažemo, ali zapamti i razmotri; jedno ubistvo je izvršeno u vrelini strasti, drugo hladnokrvno bezdušno; jedno je trajalo tek mesecima, a drugo hiljadama godina… Ipak ljudi se groze u pogledu „strahota“ manjeg terora, trenutnog, momentalnog kratkotrajnog, terora, da tako kažem; međutim, šta je užas brze smrti od sekire, u poređenju sa doživotnom smrću od gladi, hladnoće, uvrede, okrutnosti i slomljenog srca?… Gradsko groblje može primiti kovčege ispunjene tim kratkim terorom za koji smo svi tako marljivo naučeni da treba da drhtimo i tugujuemo; ali cela Francuska teško bi mogla da primi kovčege koje je isppunio onaj stariji i pravi Teror – taj neizrecivo gorak i grozni teror koji niko od nas nije naučen da vidi u njegovoj širini ili žalosti kakvu zaslužuje.“ (Mark Twain, A Connecticut Yankee in King Arthur’s Court)

Nikad, reci mi: nikad!

Pa da li je onda, pored svih ovih mehanizama prinude i njihovih sredstava, počev od oruđa masovnog uništenja pa do oruđa masovnog zaglupljenja to jest dirigovanih medija promena na bolje uopšte moguća? Ako imamo u vidu to da je naša planeta premalena za apetite kapitala, onda je nakon eona ekstrakcije i forsiranja tzv. ekonomskog rasta, stvar došla dotle da je alternativa: ili-ili. Ili će svi sada poznati oblici života uključujući ljudski nestati sa zemlje, ili će doći do promene koja će se desiti – nikad.

Ovo „nikad“ nije tek glupa doskočica, već savremena referenca na stari zapis neizgovorenog govora iz vremena Francuske revolucije.

Evo te besede koje se besednik, zbog viška istine u njoj, nije usudio da u svoje vreme odbesedi:

„Šta je naš cilj? Upotreba ustava u korist naroda.
Ko će nam se, po svoj prilici suprotstaviti? Bogataši i oni njima korumpirani.
Koji će biti njihovi metodi? Kleveta i licemerje.
Koji će faktori podstaći upotrebu takvih sredstava?
Neznanje sankilota (proletera). Radi toga narod mora biti poučavan.
Šta je prepreka narodnom prosvećivanju? Plaćeni novinari koji ga svakodnevno obmanjuju besramnim podvalama.
Koji zaključak sledi? Da bismo trebali zabraniti ove „pisce“ kao najopasnije neprijatelje zemlje, i pustiti u promet izobilje dobre književnosti.
Koja je druga prepreka poučavanju naroda? Njegovo siromaštvo.
Kada će, onda, ljudi biti obrazovani? Kad budu imali dovoljno „hleba“, i kad bogataši i vlada prestanu s podmićivanjem izdajničkih pera i jezika radi obmane ljudi; kad njihov interes bude poistovećen sa narodnim.
Kada će to biti? Nikada!“

Ovo je neizgovorena beseda Robespijera svojeručno napisana 1793. Ali šta bi moglo biti ovo Robespijerovo enigmatično „nikad“? Poricanje samodovoljnosti revolucije i očajnička nada, apofatička otvorenost za nepoznati drugi korak? Naravno, dokle god je privatno vlasništvo „svetinja“, jakobinski slogani “sloboda, jednakost, bratstvo” i savremene slične idilične parole, ostaju lepi oblačići nad tužnom zemljom, kojom kao utvara kruži to očajničko „nikada!“ – a sa nikada, nikad se ne zna…