Dosta je pisano i različitim aporijama anarhizma, kao i o njegovom odnosu sa društvenom dinamikom i istorijskim razvojem hrišćanstva, tako da se neću truditi da o ovome kažem nešto bitno novo. Ipak, interesantna mi je opomena Noama Čomskog (u knjizi „O anarhizmu“), koji nadovezujući se na Rudolfa Rokera, kaže kako pozivanje na složenost savremenog društva makar implicitno podrazumeva „neki oblik ugnjetavanja i autokratske vlasti“.
Naime, pored osporavanja anarhizma za nerealističnost, neostvarivost i neefikasnost sa stanovišta pozivanja na „ljudsku prirodu“ (koja valjda podrazumeva hijerarhijsko ustrojstvo društvene organizacije, ili makar nedovoljnu sposobnost čoveka da samostalno određuje uslove i reguliše praksu komunikacije i delovanja sa drugim ljudima i time preuzme odgovornost za društvene tokove), ili „potrebu za efikasnošću“ (što odgovara tekuće dominantnoj ideologiji ekonomije kao sudbine, odnosno smisla društvene zajednice i čoveka kao društvenog bića), postoji i stav da anarhizam ne uzima u obzir složenost savremenog društva i da on u njemu ne može biti ostvaren.
Ako je, prema Rokeru, anarhizam ne društveni sistem nego „određemo kretanje u istorijskom razvoju čovečanstva koje teži slobodnom i nesputanom razvoju svih individualnih i društvenih životnih snaga“, a za anarhistu sloboda „konkretna životna mogućnost svakog ljudskog bića da sve svoje snage, sposobnosti i talente koje mu je priroda dala dovede do punog razvoja i da ih usmeri u društvenu korist“, sumnja u arhaičnost anarhizma u savremenim okolnostima značilo bi definitivno isključivanje same mogućnosti slobodnog ličnog razvoja koji uzima u obzir zajednički interes u vremenu u kojem živimo, kao vremenu „složenosti“.
Ovo bi potencijalno značilo da je „mrežna“ struktura društva za slobodu potencijalno opasnija nego eksplicitno hijerarhijska, dok uloga kulture kao društvene prakse simbolizacije, komunikacije i reflektovanja prirodne „datosti“ nije u u tome da razvija prirodne darove u pravcu ostvarenja čovekove slobodne volje kao prevladavanja prirodne nužnosti, već upravo u svođenju, osiromašenju i kontroli tih darova. Ako uključimo invektivu o darovima čije je poreklo u volji i ljubavi Boga-ličnosti prema stvorenju koje u slobodi stvorio prema sopstvenom „liku i podobiju“, stvari postaju još mnogo dramatičnije.
Ovakav uvid o prirodi ideje o složenosti modernog društva, iako nije nastao iz takve motivacije, više govori o samom tom društvu nego o idejama i praksama anarhizma. Mrežna struktura društva u osnovi počiva na prividnoj složenosti, koja počiva na reprodukovanju a ne na stvaralaštvu, i obrascu a ne na obrazu (liku, ličnosti). Takva pridivna složenost nije refleksija ili spoznajno preslikavanje (modelovanje) složenosti sveta prirode ili sveta duha (kao sveta „čoveka pridodatog prirodi“, što je Bejkonova definicija kulture), nego njena simulacija, odnosno stvaranje lažnog, prividnog i od prirode i društva odvojenog pseudo-sveta zasnovanog na samoreprodukciji, koji čoveka posle svega i neizbežno suočavaju samo sa slikom sebe samog, ovde-i-sada, odnosno svojom maskom (ličinom), a nikada sa onome što ka prevazilazi i što je njegova mogućnost.
Na taj način moći dominacije i kontrole dobijaju mistični obol koji ne proizilazi od božanske prizvanosti i legitimizacije ove ili one instance moći, već od njene nevidljivosti, skrivenosti, i to skrivenosti koja ovaj put ne implicira onostranost nego lavirintsku, dakle magijsku skrivenost mreže – moć je istovremeno svuda i nigde. Otpor je, dakle, uzaludan, mogućnost promene ne postoji, a pitanje izbpra je zauvek zaključe(a)no.
Anarhizam, makar samo kao ideja, slično umetnosti, ovde ima heurističku u motivacinu ulogu raskrinkavanja te lažne složenosti i prave prirode pseudo-sveta koji duboko ugnjetava – sa tendencijom da ukine – čoveka kao slobodno biće. Anarhizam, opet kao i umetnost, postavlja pitanja i ne želi da se pomiri sa nepromenljivošću i očiglednošću, automatizmom sa kojim prihvatamo servirane „istine“ o čoveku, društvu i svetu uopšte, u smeru praktikovanja jedne istinske složenosti, koja se podrazumeva kada je ljudska ličnost u pitanju. On postavlja pitanje – možemo li? Možemo li da budemo ličnosti i možemo li da budemo društvo? Možemo li, ipak, da ostvarimo i oplodimo ono što nam je priroda dala, ono seme koje nas ipak čini nečim što nije samo životinja, mašina ili privid?
Ako prihvatimo da to seme nije samo prirodnog, nego i – koliko i proroda sama – božanskog porekla, odricanje od ideje slobode u ime apstraktne i prividne „složenosti“ koje postoje novo ime za datost i za sudbinu dobija karakter temeljnog bogoborstva. Kao hrišćani ne moramo biti anarhisti, ne moramo biti ni umetnici, ali ne bi smeo da nas odbija eros slobode i zajedništva u toj slobodi, koje ta „kretanja u istorijskom razvoju čovečanstva“ donose. Kraj se bliži i nemojmo da nas zatekne sa rukama u – svojim ili tuđim – džepovima, na kolenima pred ovakvim ili onakvim idolima, makar imali i prividno „hrišćansko“ obeležje, ili sa sekirom nad glavom svog brata ili sestre, ma ko i ma kakvi oni bili. Ne mirimo se sa zlom, već samo i jedino – sa bližnjima i sa samim sobom.
