Преводи и преписи

Насиље неолиберализма и подсахарске духовности: предузетници вере, јеванђеље просперитета и окултна економија [II]

Фото: Зоран Ћирјаковић

[Први део текста можете погледати овде.]

 

Хришћанска и исламска веровања снажно су прожета традиционалним религијама. У многим земљама могу се чути различите варијације изреке која каже да је становништво „пола хришћанско, пола муслиманско и 100% вуду“. Зато вештичарење и комуникација са светом духова представљају саставни део економских активности и политичког ангажовања,[1] без обзира на то да ли говоримо о муслиманским, хришћанским или традиционалим друштвима.[2] И политичари и високо образована елита и пословни људи „негују духовне моћи да би повећали своје шансе за успех“.[3] Вештице и чаробњаци постали су важан део стратегија којима подсахарски актери дочекују изазове модернизације. „Привлачност окултног у потрази за тајнама капитала најчешће се ослања на локалне културне технологије… Али коришћење ових технологија не подразумева корак ка, или повратак у ’традицију’.“[4] Оне служе само као помоћно средство, погодно (и проверено) оружије за суочавање са новим, нетранспарентним реалностима и сналажење у немилосрдним афричким модерностима.

Вештичарење је истовремено и субверзивно средство отпора и моћно оружје одржавања статуса qуо. Његове огромне моћи су подједнако доступне свима, и најмоћнијима и онима који делују сасвим обично или немоћно. Нажалост, посматрачи са стране ће га најлакше препознати у ситуацијама или односима које потврђују стереотипе и сугеришу погрешан закључак да је реч о „остатку традиције“ који одолева силама модерности. Аутсајдере обично збуњује и чињеница да је пракса вештичарења у Подсахарској Африци крајње тајновита – нешто о чему се не говори. Вештичарење је најчешће „она ствар“ или „то“. Онај ко га директно помене, а ко није већ прихваћен као врач, фетишер или исцелитељ, ризикује да, чак и ако је био жртва вештичарења, буде оптужен да га сувише добро познаје. То је дуго времена додатно обесхрабривало многе истраживаче који су се бавили савременошћу Африке да му посвете дужну пажњу.

Вештичарење, упркос очекивањима, не нестаје. Он стално бива преобликовано и изнова „модернизовано“ у суочавању са духовном конкуренцијом, новим иновативним и хибридним окултним праксама. „Традиционални експерти за духове су углавном изгубили утицај и то поље је отворено за предузетнике“[5] вере који нуде здравље, богатство и успех. Многи од њих су сами основали нове цркве, док су се неки прикључили постојећим, углавном америчким, бразилским и нигеријским „профетским, секташким и неофундаменталистичким религиозним покретима“.[6]

Фото: Зоран Ћирјаковић

Ове верске организације, које често спроводе своју мисију кроз „крсташке походе“ против вештица и њихових „злодела“,[7] духовне клинике и склоништа, постале су важно средство „друштвеног напредовања или… економског опстанка“, а уједно обезбеђују и „низ међународних контаката“.[8] Важно место у њиховом деловању имају играни „видео филмови“ који се углавном дистрибуирају у VCD формату. Не само да неке од цркава имају своје продукцијске куће који производе ове популарне филмове већ су приче о борби против зла и вештичарења, које имају централно место у све компетитивнијој „борби за душе“ подсахарских верника, постале главна тема целокупне ноливудске продукције.[9] Један од најчешћих мотива је „откривање махинација помоћу којих они који практикују црну магију обезбеђују комерцијални успех. Акција на екрану бива протумачена… као откровење скривеног процеса акумулације богатства.“[10]

Иако је брзи раст Ноливуда резултирао снимањем све већег броја комедија, романтичних, историјских и гангстерских филмова, два најпопуларнија жанра су „халелуја“ (названи и јеванђелистички или хришћански) и „хорор“ (или вуду) филмови. У оба, важно место имају нелогични и необјашњиви догађаји извани вештичарењем а главна разлика је у количини експлицитно приказаног насиља и у расплету – у јеванђелистичким филмовима има мање „крви“ и они обично имају срећан крај чија је главна порука да је „хришћанство решење за све проблеме“.[11] Бројни аутори истичу да су „очекивања публике кључна за успех“ ових филмова.[12] Само уколико одговоре на егзистенцијалне страхове и задовоље духовне потребе афричке публике продуценти и аутори могу да очекују да ће им ови нискобуџетни филмови донети зараду.[13]

У ноливудским филмовима свих жанрова честа тема су „овештичена“ деца која донесе несрећу својим продицама или другим јунацима. У њима су, по правилу, живо приказани „знаци“ (обично типични симптоми тешких напада маларије и других болести) да се дете налази под влашћу „Ђавола“. Овакве филмове снима, између осталих, Liberty Films продукција која је део Liberty Foundation Gospel Ministries цркве коју је основала Хелен Укпабио, „прва госпођа апостол“. Ова бивша глумица тврди да „спасена и поново рођена“ када је имала 17 година, а себе је прогласила „светом“ 2010., у 40. години живота. Она филмове као што су „Крај порочних“, „Магични новац“, „Аутопут до гроба“, „Болни добитак“ и „Свети злочин“ користи као рекламу за услуге „искорењивања вештица“ и „спасавање праведних од замки које су им постављене“.[14] Гледаоцима су на располагању бројне „молитвене линије“. Као и други популарни „апостоли“ и „пророци“, за оне који телефоном не дођу до „тоталног искупљења“ и не „ослободе се зла“ Укпабио на фудбалским стадионима широм Нигерије организује „маратонска искупљења“ и нуди обезбеђивање „библијског финансијског просперитета“.

Фото: Зоран Ћирјаковић

Укпабио често „гостује“ на службама у црквама у САД. Штавише, најуспешнији проповедници, бискупи и мегапророци, како гласе неке од титула које себи додељују, постали су део „глобалног пентакосталног џет-сета“.[15] Пентакостални и остали покрети „поново рођених“ успевају да донекле „поравнају“ неолиберални свет и „спљоште“ глобалну пирамидалну друштвену структуру. „Капацитет пентакостализма да инкорпорира своје припаднике у привидно хомогенизујућу светску религију, чини да се његови следбеници осећају делом нечега што је много веће од њиховог локалног света.“[16] Пентакосталне цркве су заслужне за функционисање најснажнијих веза између САД, најбогатије државе на свету, и делова „бескорисне Африке“ који се налазе у најсиромашнијим земаљама.

Неке од ових глобалних цркава су организоване по моделу чији су основни принципи слични онима према којима функционишу ресторани брзе хране.[17] Њихови власници организују глобални систем и наплаћују франшизу предузетницима вере у другим земљама,[18] онима који желе да понуде исту услугу и искористе препознатљив верски бренд. Једна од цркава у Гани, на пример, плаћа франшизу у износу од 50.000 долара годишње[19] нигеријском бискупу Дејвиду Оједепу, власнику Капеле победника [Winner’s Chapel] и бројних цркава просперитета, школа, универзитета, хуманитарних и парацрквених организација. Оједепове корпорацијске[20] цркве широм света окупљају велике конгрегације – верници се међусобно ословљавају са победниче/победнице.[21] Он нагласак ставља на нескривени материјализам и „тргује похлепом својих следбеника“.[22] У замену за прихватање Исуса, Оједепо, увек окружен телохранитељима и обучен као холивудска звезда, нуди „успех у каријери, богатство, друштвени статус, брак, много деце и ’куће чуда’“.[23]

Фото: Зоран Ћирјаковић

Верско тржиште је изузетно развијено и конкурентно. Сиротиња, они који нису заинтересовани за Оједепове „цркве богатих људи“, могу да бирају између хиљада проповедника, духовних експерата и пророка који нуде тренутно уклањање дејства „непријатељских духова, вештица и чаробњака“,[24] излечење најразличитијих болести и помоћ при запошљавању. „Могућност да [предмет жеље] испоруче овде и сада, као врста моћне компресије времена и простора, нуди се као мера истински глобалног бога.“[25] Окултна економија представља једну од ретких сфера у којима афричка реалност није у изразитом нескладу са темама и питањима која доминирају великом глобализацијском дебатом. Она нам дозвољава да када говоримо о Подсахарској Африци користимо доминантни западни теоријски дискурс, а да при том не говоримо првенствено у категоријама опасности, искључености или одсуства.

 

Извор: Глобална Африка: Последице глобализацијских и модернизацијских процеса јужно од Сахаре, Београд, 2013.
Фото: Зоран Ћирјаковић

 

 

[1] Видети: Peter Geschiere, Modernity of Witchcraft: Politics and the Occulut in Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997.

[2] Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3.

[3] Jean-Francis Bayart, „The ’Social Capital’ of Felonious State“, in: Jean-Francois Bayart er al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 38.

[4] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 26.

[5] Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 190.

[6] Jean-Francis Bayart, „The ’Social Capital’ of Felonious State“, in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 41.

[7] Један од често помињаних разлога сумњичавости Африканаца према правној држави и демократији је чињеница да се судство не бави кривичним делима „извршеним“ вештичарењем, да се влада недовољно или нимало ангажује по „најважнијем питању“, оном које производи најгоре стране њихове свакодневице. То се не односи само на жртвена убиства, углавном деце, везана за одређене ритуале, већ првенствено на чин овештичавања члана породице који касније „изазива“ различите несреће, од болести до губитка посла.

[8] Ibid., p. 31.

[9] Нигеријска филмска продукција је по броју снимљених филмова на другом месту иза индијског Боливуда. Иако се у Нигерији годишње сними преко хиљаду „видео филмова“ њихова укупна тржишна вредност је процењена на између 250 и 500 милиона долара, што је мање од суме коју је само у САД 2012. године инкасирао холивудски филм The Avengers. Ноливодски филмови су популарни широм англофонске Африке и у дијаспори. Однедавно постоји и 24-часовни кабловски канал Nollywood Movies.

[10] Andrew Smith, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001, p. 40.

[11] Grace Kumwenda, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Johannesburg, 2007, p. 14.

[12] За разлику од популарних ноливудских филмова, друштвено ангажовани филмови Усмана Сембенеа, који је често описиван као „отац афричког филма“, и других редитеља из Сенегала и Буркине Фасо добили су бројне награде али нису привукли пажњу афричке публике.

[13] Ibid., p. 15.

[14]Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries

[15] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 213.

[16] Ibid., p. 209.

[17] Видети: George Ritzer, , The McDonaldization of Society, Pine Forge, Thousand Oaks, 2000, pp. 11–14.

[18] Како онима који делују у другим афричким земљама тако и онима који делују у афричкој дијаспори на Западу.

[19] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 218.

[20] Једна од Оједепових мрежа се зове David Oyedepo Ministries International Inc.

[21] Мото цркава које припадају Оједеповој верској империји је: „Ја сам победник“.

[22] Paul Gillford, „Evangelical Christianity and Democracy in Africa: A Response“, in: Terence O. Ranger (ed.), Evangelical Christianity and Democracy in Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 227.

[23] Karl Maier, „Banishing the Witches and Wizards“, BBC Focus on Africa, London, January- March 2001, p. 53.

[24] Ibid.

[25] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 24.