Аутографи

Црквени устав – дуг загрљај државе и цркве

Марк Шагал, Мојсеј, 1956.

Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање.

Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“,  огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. 

Кратак приказ развоја црквеног устројства

На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана.

Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције.

Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом.

Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену  јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их  је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата.

Фосилизовани устав

Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана.

Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве.

Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. 

Наставак еволуције

Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком!