Аутографи

Час анатомије: патологија једног плагијата

Фреди Фабрис, Час анатомије – ренесансна серија, 2015.

…леш на анатомском столу [јe] обична лешина, безбојна као леш утопљеника, стерилна, стерилизована, добра само да се на њој демонстрирају симптоми неког патолошког стања, те није потребан brasero да кадом својих трава отклони базд распадања. (Данило Киш, Час анатомије)[1]

Прије него што пређемо на главну тему овог текста, морамо скренути пажњу на, за оно о чему је овдје ријеч, веома важну личност: Аднана Октара. Ради се о, најблаже речено, контроверзној личности за коју је тешко повјеровати да је уопште стварна особа, а не комедиографска креација Саше Барон Коена. Октар је лидер опскурног квази-исламског „секс-култа“ у Турској, а у чијем власништву се, поред вила и скупоцјених аутомобила, налази и телевизијска кућа на којој се емитују његови, мало је рећи, гротескни програми. У њима се Октар окружује својим „мачкицама“, како зове дјевојке готово идентичног и наглашено еротизованог изгледа, који је очигледно резултат бројних посјета пластичном хирургу.

Поред каријере телевизијског водитеља, Октар је, рецимо то тако, плодан писац. Аутор је око 300 наслова исламске литературе од којих се већина бави пропагирањем неког облика исламског креационизма. Међутим, да се не ради тек о појави која код разумних људи може изазвати само подсмијех говоре судски поступци који се против њега воде, као и донијете пресуде. Овима се, између осталог, терети за сексуалну експлоатацију, подвођење, обмањивање и превару. Из тог разлога, Октар је већ био осуђиван, а недавно је поново ухапшен у акцији турске полиције о којој су извјестили сви водећи свјетски медији, па и они домаћи. На томе се, међутим, не завршава веза коју Октар има са нашом јавношћу.

Пређимо на ствар. Недавно је уредништву и-магазина Теологија.нет достављен текст под насловом Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије. Будући да је процијењено да је квалитет текста изразито споран, уредништво га није објавило. Текст је, ипак, пронашао свог издавача, те је тако публикован на другом интернет порталу. У међувремену почеле су да се шире гласине како је публиковање текста на Теологија.нет спријечено из „идеолошких разлога“: будући да се уредништво, наводно, не слаже са идејним позицијама које аутор износи, текст је одбијен.

Уколико би то било тачно, то би значило да је уредништво одступило од прокламованих темељних принципа уређивачке политике – да „наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују“ и да магазин „нема било какве идеолошке или друге преференце“. Због поменутих гласина, као члан уредништва осјећам обавезу да нашим читаоцима предочим да ови принципи нису погажени и укажем на разлоге због којих текст није могао да буде објављен. На тај начин, постаће јасно то да се од темељних уређивачких принципа није одустало, а вјероватно ће постати јасно и још понешто.

Наиме, споменути рад не задовољава ни основне стандарде квалитета за које се очекује да буду испуњени како би био публикован на Теологија.нет. О каквим стандардима је ријеч? За почетак – и на то ћемо се за ову прилику ограничити – потребно је да рад не буде плагијат. Текст о којем је овдје ријеч – то јесте.

Питање плагијата, првенствено у научним радовима, у посљедњих неколико година окупирало је домаћу јавност. Нарочито интересантни били су случајеви везани за личности које су политички изложене. У сличним случајевима у европским државама, доказано плагирање научних радова довело је до губитка позиције власти дотичних личности. Од јавне поруге, као најблаже санкције за доказани плагијат у академским установама, санкције сежу до оних најстрожих попут губитка академског звања и стечене титуле. Рецимо, Универзитет у Источном Сарајеву, на коме је аутор текста о коме је овдје ријеч редовни професор, у свом статуту (чл. 99. ст. 1) предвиђа могућност одузимања стеченог степена и дипломе у случају доказаног плагијата.

Постоји више типова плагијата који се у најширем смислу одређује као „чин преузимања списа друге особе и потурања истих за сопствене“[2]. Флагрантан тип плагијата је онај дословни  – када се текст који је дословце преузет представља као сопствени. Сходно различитим класификацијама можемо разликовати и прикривени  или мозаички плагијат – када се без упућивања на извор преузимају дијелови текста и у њима врше ситне интервенције (измјеном ријечи или редослиједа реченица), а које имају за циљ да прикрију плагирање или макар отежају његово детектовање. Такође, постоји и структурални плагијат  када аутор без указивања преузима не само главне идеје, него и структуру аргументације, цитате трећих аутора, па и њихов редослијед навођења. За плагијат се сматра и ненаведени цитат, када аутор под знацима навода издваја туђе ријечи, али не упућује на то коме оне припадају нити одакле их је преузео. Поред побројаних, у литератури се срећу и бројни други типови које даље нећемо наводити.[3] У тексту о коме је ријеч, присутни су примјери сваког од наведених типова плагијата.

Скрећемо пажњу на чињеницу да сви дијелови овог рада за које је детектовано да су плагирани потичу из исте књиге под насловом Обмана еволуције: научни колапс дарвинизма и његова идеолошка позадина аутора Харуна Јахија.[4] Не треба искључити могућност да то нису једини плагирани дијелови овог рада, али би детектовање осталих захтијевало више времена него што то овај рад завријеђује.

У наставку дајемо упоредни приказ тих дијелова, стављајући дијелове плагираног текста у лијеви, а изворни текст који је плагиран у десни стубац (латиничним писмом). У десном ступцу, у загради је дат број странице изворног дијела на коме се цитат налази. Дијелови су наведени сходно редослиједу према коме се јављају у плагираном раду. Читаоцима који немају стрпљења да читају сва наведена мјеста, препоручујем да баце поглед само на подвучени текст – то јест, на случајеве број 4, 6, 10, 14, 15, 18.

З. ПеноХ. Јахи
1.Према теорији еволуције, све што постоји, органско и неорганско, резултат је случајности. […] људски ум, где год види поредак, закључује да постоји неко ко га вољом успоставља.S obzirom da ona poriče stvaranje u samom početku, ona tvrdi da sve što postoji, bilo živo ili neživo, nije nastalo činom stvaranja, već kao rezultat slučajnosti koja je zatim uspostavila neki red. Ljudski um je, međutim, izgrađen tako da razume, da gde god vidi red, da postoji volja koja organizije i stoji iza tog reda. (12)
2.Дарвиново учење о пореклу врста полази од хипотезе да се живот развијао преко два натуралистичка, „допуњујућа механизма“: мутације и природне селекције. Промене у врстама, према тој замисли, резултат су случајних мутација које су се десиле у живим организмима, тако што су се они „прилагодили некој одређеној средини, и пренели те особине на следеће генерације“.Neo-darvinistički model koji se danas označava kao teorija evolucije zagovara da je život evoluirao kroz dva naturalistička mehanizma: „prirodna selekcija“ i „mutacija“. Osnovna tvrdnja teorije je da su „prirodna selekcija i mutacija dva dopunjujuća mehanizma“. Poreklo evolucionih promena su slučajne mutacije koje se odigravaju u genetskoj građi živih organizama. (20)
3.Ову претпоставку Дарвин је позајмио од Жана Баптиста Ламарка (1744–1829), који је заступао тезу о „преношењу стечених особина“. Дарвин, истина, није у свему следио Ламарка који је нпр. тврдио да је жирафа настала од једне врсте антилопе која је временом, из генерације у генерацију, истезала врат како би дохватила лишће које је стајало високо. Међутим, и Ламаркова и Дарвинова теорија производ су јаке и необуздане маште, а не научног истраживања, с обзиром на то да у њихово време ни генетика ни биохемија нису постојале као научне дисциплине.Darvin je bio impresioniran mnogim biolozima evolucionistima koji su mu prethodili, naročito francuskim biologom Lamarkom (Lamarck). Prema Lamarku, živi organizmi prenose osobine koje su stekle tokom života sa jedne generacije na drugu i na taj način evoluiraju. Na primer, žirafa je evoluirala od jedne vrste antilope tako što je, generacijama, istezala vrat pokušavajući, radi prehrane, dohvatiti sve visočije i visočije lišće. Darvin je tako upotrebio tezu „prenošenja stečenih osobina“ koju je predložio Lamark kao faktor koji čini da živi organizmi evoluiraju. Ali, i Darvin i Lamark su pogrešili jer je u njihovo vreme život mogao biti proučavan samo primitivnom tehnologijom i na jednom veoma neadekvatnom nivou. Naučne oblasti kao što su genetika i biohemija nisu postojale. (15)
4.Будући да се догађају случајно и насумично, мутације као „непредвиђени случајеви“, који се одвијају у генима, готово увек оштећују живе организме који су им подвргнути […] Неодарвинисти су покушали, кроз хиљаде експеримената, да изведу бар један пример „напредне мутације“, али сви њихови покушаји окончани су потпуним неуспехом.Već je bilo poznato da su mutacije – to jest „nepredviđeni slučaji“ – koje se odigravajugenima živih organizama uvek bile štetne. Neodarvinisti su pokušali da ustanove jedan primer za „naprednu mutaciju“ izvodeći hiljade eksperimenata sa mutacijama. Svi njihovi pokušaji završili su potpunim neuspehom. (16)
5.Нека несвесна интервенција на одређеној савршеној и сложеној структури неће побољшати ту структуру, него ће је управо погоршати.Razum nam govori da nesvesna intervencija na jednoj savršenoj i složenoj strukturi neće poboljšati tu strukturu, nego će je pogoršati. (25)
6.Ниједан једини протеин, градивни блок живота, није могао настати случајно. Ниједна ћелија није могла бити синтетизована чак ни помоћу најсавршенијих биохемијских лабораторија XX века.[…] ni jedan jedini protein, gradivni blok života, nije mogao nastati slučajno. A ćelija – koja se prema evolucionistima navodno pojavila slučajno pod primitivnim i nekontrolisanim uslovima na Zemlji – nije mogla biti sintetizovana čak ni pomoću najsavršenijih laboratorija 20. veka. (16)
7.[…] мутације мењају информације у ДНК једног организма, али ипак не могу суштински мењати једно биће, нити учинити да један живи организам стекне нови орган. Сходно речима америчког мислиоца индијског поријекла Ранганатана (B. G. Ranganathan), „да би мутација могла бити пренесена на следећу генерацију, она се мора одиграти у репродуктивним ћелијама организма“. Једна случајна промена која се деси у једној обичној, тј. нерепродуктивној ћелији, или органу тела, не може бити пренесена на следећу генерацију. Нпр. људско око промењено ефектима зрачења или физичком повредом, неће бити пренесено на следећу генерацију.Mutacije ne mogu učiniti da neki živi organizam stekne jedan novi organ ili jednu novu osobinu. […] Da bi mutacija mogla biti prenesena na sledeću generaciju, ona se mora odigrati u reproduktivnim ćelijama organizma: Jedna slučajna promena koja se desi u jednoj „običnoj“, to jest nereproduktivnoj ćeliji ili organu tela, ne može biti prenesena na sledeću generaciju. Na primer, jedno ljudsko oko promenjeno efektima zračenja ili drugim uzrocima, neće biti preneseno na sledeću generaciju. (25)
8.Нове, повољне особине организама, чије порекло иначе у Дарвиново време није било могуће научно објаснити, временом су, према овом научнику, постале стабилне и доминантне, тако да су се стекли услови да, посредством механизма природне селекције, дође до промене јединке у нову врсту, која би била сасвим различита од њених предака. Дарвин је тврдио да је човек „најразвијенији резултат овог механизма“.Njegova [Darvinova] ideja bila je u tome da pojedini živi organizmi koji su se prilagodili nekoj određenoj sredini prenose te osobine na sledeće generacije; te povoljne osobine nagomilale su se vremenom i transformisale tu jedinku u novu vrstu, sasvim različitu od njenih predaka […] Prema Darvinu, čovek je najrazvijeniji rezultat ovog mehanizma. (13)
9.Следбеници Дарвина природну селекцију настоје да представе као својеврсног свесног дизајнера, али природна селекција нема свест. Социобиолог Ренсбергер (Boyce Rensberger) тврди да природна селекција „не поседује вољу која може одлучити шта је добро, а шта лоше за живе организме. Због тога се природном селекцијом не може објаснити настајање биолошких система и органа који имају карактеристику невероватне сложености, која се не може упростити“.Još jedan od intrigantnih mehanizama koje evolucionisti koriste u vezi sa prirodnom selekcijom jeste njihov napor da predstave ovaj mehanizam kao jednog svesnog dizajnera. Međutim, prirodna selekcija nema svest. Ona ne poseduje volju koja može odlučiti šta je dobro, a šta loše za žive organizme. Kao rezultat toga, prirodna selekcija ne može objasniti biološke sisteme i organe koji imaju karakteristiku „nezamislive složenosti koja se ne može uprostiti“. (22)
10.Биолози пре Дарвина су говорили о природној селекцији, али она је сматрана за механизам који држи врсте непроменљивим, тако да не буду деформисане. Дарвин је ишао супротним смером и тврдио је да природна селекција има еволуциону снагу (о томе говори и назив његове књиге: Порекло врста путем природне селекције). Међутим, још од његовог времена није се појавио нити један доказ у вези с тим да природна селекција има снагу да наведе организме да пређу из једне врсте у другу, јер нико никада није механизмом природне селекције произвео неку врсту. Kao jedan prirodni proces, prirodna selekcija je bila poznata biolozima i pre Darvina. Oni su ga definisali kao „mehanizam koji drži vrste nepromenjivim, bez da budu deformisane“. Darvin je bio prva osoba koja je postavila tvrdnju da ovaj proces ima evolucionu snagu, i on je onda podigao čitavu svoju teoriju na temelju ove tvrdnje. Ime koje je dao svojoj knjizi ukazuje da je prirodna selekcija bila osnova njegove teorije – Poreklo vrsta putem prirodne selekcije. Međutim, od Darvinovog vremena nije bilo ni jednog jedinog dokaza koji bi pokazao da prirodna selekcija navodi žive organizme da evoluiraju […] „Niko nikada nije proizveo neku vrstu mehanizmom prirodne selekcije“. (20)
11.Природна селекција, дакле, не може нити да дода један нови орган неком живом организму, нити може да га уклони, не може повећати или побољшати генетску информацију једне врсте, нити може трансформисати једну врсту у другу.Ukratko, prirodna selekcija nema sposobnost da doda jedan novi organ nekom živom organizmu, ukloni jedan organ, ili izmeniti organizam u drugu vrstu. (21)
12.У току више деценија, еволуционисти су извели многе експерименте у циљу произвођења мутације код винских мушица. Пошто се оне брзо размножавају, то би и мутације требало да се одвијају великом брзином. Низови генерација ових мушица подвргнути су експериментима, а ипак ниједна корисна мутација није уочена.U toku više decenija, evolucionisti su izveli mnoge eksperimente da proizvedu mutacije kod vinskih mušica pošto se ovi insekti razmnožavaju veoma brzo, tako da bi se mutacije pojavile brzo. Generacija za generacijom ovih mušica su mutirane, a ipak nijedna korisna mutacija nije uočena. (23)
13.Мутације, као „случајне промене или замене које се одигравају у ДНК молекулу, који се налази у једру ћелије живог организма и који садржи све генетске информације“, резултат су спољних утицаја, као што су зрачење или хемијско деловање.Mutacije su definisane kao slučajne promeneili zamene koje se odigravaju u DNK molekulu, koji se nalazi u jedru ćelije živog organizma i koji sadrži sve genetske informacije. Ove promene ili zamene rezultat su spoljnih uticaja kao što su zračenje ili hemijsko delovanje. (23)
14.Мутације које се, због генетских промена, одигравају код људи неретко стварају физичке деформације и психичка обољења као што су Даунов синдром (монголоизам), албинизам, дварфизам, карцином и др. У eволуционистичким уџбеницима ове мутације су представљене као примери еволуционог механизма на делу. Није потребно наглашавати да један процес који људе оставља неспособним или болесним не може бити прихватљив.Sve mutacije koje se odigravaju kod ljudi rezultiraju fizičkim deformitetima, slabostima takvim kao što su mongoloizam, Daunov sindrom, albinizam, dvarfizam ili rak. Ove mutacije su predstavljene u evolucionističkim udžbenicima kao primeri „evolucionog mehanizma na delu“. Nepotrebno je reći da jedan proces koji ljude ostavlja nesposobnim ili bolesnim ne može biti „evolucioni mehanizam“ – evolucija bi trebala da proizvodi bolje forme, koje su sposobnije da prežive. (25)
15.Свака мутација носи опасност да буде један „несрећан случај“ било да оштећује нуклеотиде који изграђују ДНК, или да мења њихове положаје. Мутације најчешће узрокују толику штету и промену која се не може поправити. Она није чаробни штапић који трансформише живе организме у неке напредније и савршеније форме . Да је „директан ефекат мутација штетан“ види се, у најгорем случају, на примеру становника Хирошиме, Нагасакија и Чернобиља, који су после страшног страдања доживели генетске промене које су их довеле до неспособности, наказности и смрти.

 

Svaka mutacija je jedannesrećan slučaj“ i ona, ili oštećuje nukleotide koji izgrađuju DNK, ili menja njihove položaje. One najčešće uzrokuju toliku štetu i promenu koje se ne mogu popraviti. Mutacija, iza koje se evolucionisti često sakrivaju, nije čarobni štapić koji transformiše žive organizme u neke naprednije i savršenije forme. Direktan efekat mutacija je štetan. Promene uzrokovane mutacijama mogu biti jedino kao one koje su iskusili stanovnici Hirošime, Nagasakija i Černobila: to jest, smrt, nesposobnost i nakaznost prirode organizma. (23)
16.Теорија испрекидане равнотеже је у супротности с почетном дарвинистичком идејом акумулирајућег развоја, корак по корак, јер је њено полазиште у томе да еволуција није резултат мањих варијација, него великих, испрекиданих „скокова“ […]Nazvan „isprekidana ravnoteža“, ovaj model odbacuje darvinističku ideju akumulirajućeg razvoja korak po korak i smatra da se umesto toga evolucija odigrava u velikim, isprekidanim „skokovima“. (16)
17.Неодарвинисти су се ослањали на хипотезе европског палеонтолога Шиндеволфа (Otto Heinrich Schindewolf, 1896–1971), који је тврдио да је прва птица изашла из јајета гмизавца, тако што се десила „велика мутација“, после „једног великог поремећаја који се одиграо у генетској структури“ […] Премда су ове тврдње у крајњој супротности с правилима генетике, биофизике и биохемије, пласирањем модела испрекидане равнотеже покушало се осигурати објашњење за пукотине у фосилном запису које неодарвинистички модел није могао обезбедити. Na primer, evropski paleontolog Šindevolf (O. H. Shindewolf), koji je poslužio kao primer Eldridžu i Guldu, tvrdio je da je prva ptica izašla iz gmizavačkog jajeta kao rezultat jedne „velike mutacije“, to jest, kao rezultat jednog velikog „poremećaja“ koji se odigrao u genetskoj strukturi. […] Ove tvrdnje, potpuno kontradiktorne svim pravilima genetike, biofizike i biohemije […] Jedina svrha ovog modela bila je osigurati objašnjenje za pukotine u fosilnom zapisu koje neo-darvinistički model nije mogao objasniti. (18)
18.Неодарвинизам је оспорен фосилним записом, тј. неуспехом палеонтологије да открије убедљиве прелазне форме […]никада, нигде у свету, нису пронађени никакви прелазни облици, који наводно треба да покажу постепену еволуцију живих организама од примитивних до напредних врста, као што је то неодарвинистичка теорија тврдила. Исто тако, резултати упоредне анатомије откривају да врсте, за које се претпостављало да су настале еволуцијом једна из друге, у ствари имају веома различите анатомске карактеристике, тако да оне никада нису могле бити преци или потомци једне другима.

 

Neo-darvinistička teorija je takođe pobijena fosilnim zapisom. Nikada, bilo gde u svetu, nisu pronađeni nikakvi „prelazni oblici“, koji su navodno trebali pokazati postepenu evoluciju živih organizama od primitivnih do naprednih vrsta, kao što je to neo-darvinistička teorija tvrdila. U isto vreme, uporedna anatomija otkrila je da vrste, za koje se pretpostavljalo da su evoluirale jedna iz druge, u stvari imaju veoma različite anatomske karakteristike i da one nikada nisu mogle biti preci ili potomci jedni drugima. (16)
19.Истакнути еволуциониста Ричард Докинс атакује на здрав разум када позива људе да не мисле да су присуствовали чуду, чак и ако виде да им споменик неког националног хероја маше рукама: „Можда су сви атоми у руци статуе кренули у једном тренутку у истом правцу. То је мало вероватан догађај, али је могућ“ – безобзирно закључује Докинс.Dobar primer je istaknuti evolucionista Ričard Davkins (Richard Dawkins) koji poziva ljude da ne pretpostavljaju da su prisustvovali čudu, čak i ako vide da im spomenik nekog nacionalnog heroja maše rukama. Prema njemu, „možda su svi atomi u ruci statue krenuli u jednom trenutku u istom pravcu. To je malo verovatan događaj, ali je moguć“. (9)

У највећем броју побројаних случајева (4, 5, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 18, 19), ради се о „прелазној форми“, да се тако изразим, између дословног и прикривеног (или мозаичког) плагијата. У већини осталих случајева (1, 2, 3, 6, 7, 8, 9, 16, 17), ради се о прикривеном или мозаичком плагијату у коме су у преузетом тексту вршене одређене ситне интервенције. Једна цијела половина дотичног рада представља, поред наведених, примјер структуралног плагијата будући да аутор плагира не само туђе идеје и ријечи, већ и структуру излагања па и наводе трећих аутора. Рецимо, сваки од аутора цитираних у овом раду, као и сваки од појединачних цитата, заправо је преузет из књиге Обмана еволуције.

Па ипак, постоји извјесни елемент „оригиналности“ у овом раду. Наиме, аутор приписује неке од цитата трећим ауторима који заиста јесу цитирани у изворном дјелу. Међутим, те ријечи припадају Харуну Јахију, аутору наведене књиге, а не трећим лицима. Такође, сваки наведени цитат у раду представља примјер ненаведеног цитата. Уз највећи број цитата издвојених у наводнике се не наводи од кога потичу, а онда када су некоме и приписани, изостаје референца на конкретно дјело.

Можда би неко био склон да каже како све ово представља заправо случај „неспретног“, то јест неадекватног парафразирања. Чак и да то јесте случај, а није јер видимо да су и сви други наведени типови плагијата заступљени, то би и даље био плагијат – јер и неадекватно парафразирање је такође један тип плагијата. Међутим, овдје се не ради (чак) ни о томе. Поред свих имена које наводи, аутор ниједном не упућује на дјело Обмана еволуције нити на аутора Харуна Јахија, које обимно плагира. Дакле, не ради се чак ни о неадекватном парафразирању.

Но, да се вратимо Аднану Октару. Зашто смо се уопште на њега освртали? Какве везе има овај осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант са теоријом еволуције? Ни мање ни више, веза је та што је управо он аутор књиге Обмана еволуције коју аутор, како смо показали, обимно плагира! Наиме, иза псеудонима Харуна Јахија, који је потписан као аутор наведене књиге, крије се Аднан Октар. Дакле, рад не само да је плагијат, него је плагијат књиге гротескног исламског креационисте, лидера секс-култа који се терети за тешке злочине. Необично је занимљиво да је од свих писаца које је могао плагирати, аутор који с неподношљивом лакоћом пресуђује о томе ко истински вјерује а ко не вјерује у Христа, одлучио да своју вјеру положи баш у квази-исламског секс-гуруа.

Послужићу се сликом коју Данило Киш нуди у епиграфу овог текста. Овдје смо се бавили анализом анатомије једног рада која приказује симптоме патолошког стања. Патолошко стање је, нажалост ваља признати, шире од оквира самог рада. Ширење баналних, па и гротескних, облика креационизма потеклих из других религијских традиција, под видом одбране православне вјере, јесте феномен на који је већ (засад, чини се, узалуд) указивано. Другим аспектима и богословском анализом рада није било потребе да се бавимо. Друкчије речено, на овом часу анатомије није било потребе уносити brasero или кадионицу са благоуханим тамјаном православног богословља.

Након свега, јасно је да је главни разлог због кога овај рад није могао бити објављен на и-магазину Теологија.нет тај што, будући плагијат, не задовољава основне стандарде квалитета. Разлог томе, као што је сада потпуно јасно, није била идејна или, боље рећи, идеолошка позиција аутора. Премда, након свега, питање је да ли се о постојању било какве стварне, то јест неплагиране, позиције самог аутора уопште може говорити.

 

 

[1] Danilo Kiš, Čas anatomije, Beograd: Nolit, 19793, 12.

[2] “Plagiarism”, Encyclopedia Britannica, IntRes: https://www.britannica.com/topic/plagiarism [29.7.2018.].

[3] Овдје смо навели неке од типова који се срећу у подјели датој у „What Constitutes Plagiarism?“ у: Harvard Guide to Using Sources, IntRes: https://usingsources.fas.harvard.edu/what-constitutes-plagiarism [29.7.2018.] и Debora Weber-Wulff, False Feathers: A Perspective on Academic Plagiarism, Springer Science & Business, 2014, 6-14.

[4] Harun Jahi, Obmana evolucije: naučni kolaps darvinizma i njegova ideološka pozadina, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2002. Књига је у pdf формату доступна на адреси: https://www.religija.me/biblija_nauka/obmana-evolucije.pdf [25.7.2018.].