1.
Probudio sam se, pogledao na sat i ponovo sanjao. Snovi su se odmotavali iz scene u scenu, dugo i mučno. Probudio sam se opet i pogledao na sat; on je pokazivao isto vreme kao i poslednji put kad sam pogledao na njegove kazaljke, no mislio sam da nisam dobro zapamtio vreme, i ponovo zaspao, da sanjam. Manje mučno ali isto tako dugo. Zatim sam se probudio ispavan, pogledao na sat koji je pokazivao u minut isto vreme. Ustao sam, uveren da se časovniku baterija ispraznila i da je stao. Verovao sam svom unutrašnjem časovniku po kome sam umeo da nepogrešivo čitam sadašnje vreme i dužinu onog vremena što je proteklo. Ali kad sam pogledao na svoj ručni časovnik što je ležao na pisaćem stolu, počelo je da mi se vrti u razumu. Da li su oba časovnika stala u isto vreme? Ili sam se suočio sa onom pojavom koju pominju stručnjaci za san – da dugi snovi mogu da traju vrlo kratko. Moje iskustvo to inače nije potvrđivalo. Naprotiv, u spavanju mi je vreme proticalo u skladu sa unutrašnjim časovnikom po kojem sam merio dužinu zbivanja na javi. Ili su mi snovi bili na nekoj stranputici koja, inače, nije samo moja?
2.
Čitava zabuna ima korene u nekim prethodno usvojenim predstavama. Jedna je: da je vreme vezano samo za kretanje objektivno, materijalno postojećih supstrata, uključujući naše telo, i inače ispunjeno kretanjem. Uzimam časovnik i pitam se kako može da bude da on ne pokazuje vreme kretanja onih slika koje su se meni u snu prikazale, a paralelizam svega kretanja sa pokretanjem časovnika treba da bude neoboriva premisa. Pored toga što nam objektivno predstavljanje vremena u časovniku otežava razumevanje zbivanja na različitim nivoima stvarnosti, naše mišljenje vremena otežava i predstava večnosti kao blažene nepokretnosti što u sebi sadrži sva moguća vremenska kretanja i zbivanja. Večnost je jedan od termina koji je deo pojma vremena, njemu istovremeno protivan, kao što je „ništa“ protivno „nečemu“, a da je opet to ništavilo večnosti vrednovano znatno iznad vremena samog, kao nešto što ga prevazilazi i usavršava u isti mah. Tako se misli da je nemoguće biti u večnosti i prisustvovati nekom dešavanju, promicanju slika, otkrivanju najdubljih istina. Vidno je da ljudi našeg vremena ne pristaju da zamisle događanja koja nisu u vremenu, u njihovom vremenu.
3.
Ali tvrdoglavost sa kojom se hoće odbraniti nezavisnost satova i njihovog rada od rada naše, ljudske imaginacije, postaje pretnja puna kobi, njima upućena. Možda pravo vreme, zajedničko vreme ovog i onog sveta (pod „ovaj svet“ treba razumeti svet imaginacije koji transcendira „onu“ materijalnu vidljivu realnost) kroz časovnike ne protiče i sa njihovim radom se ne podudara. Časovnici to povremeno shvataju, čupaju svoje kose, upiru poglede u svoje brojčanike i obustavljaju rad dok im se ne objasni koja je njihova dužnost i kakav posao oni vrše. Taj štrajk časovnika često se događa i mi im pomažemo naivnim sredstvima fizičke ili električne sile da ponovo prorade. Kad ih ubedimo da je njihov rad u nekoj korelaciji sa stvarnim vremenom oni prorade, načas obradovani počnu da zvone, zvrče, klepeću, pevaju neke detinjaste, davno zaboravljene melodije.
4.
Blago satovima, oni su se utešili! Sve dileme su sad prepuštene nama, koji smo otkrili sposobnost da neutrališemo rad časovnika, pa samim tim i kalendarska brojanja vremena. Proticanje vremena je samo jedna ljudska intuicija, jedna od mnogih ljudskih primarnih sposobnosti. To je izgleda i tvrdio krajem XVIII veka jedan astronom iz Königsberg-a (Kant). To je otkrio i pesnik Hölderlin koji je u časovima lucidnosti stavljao ispod svojih pesama datume i godine koji su svima izgledali proizvoljni osim njemu koji je postao svesnim gospodarom svog čula vremena i stoga bio smatran „ludim pesnikom“.
Izvor: Miodrag Pavlović, Svečanosti na platou, Beograd: Biblos Books, 2021, 32-33.
