Митрополит Јован (Зизијулас)
Високопреосвећени Митрополите лаодикијски, представниче Његове Светости Васељенског Патријарха, високопреосвећени, преосвећени, пречасни, преподобни, часни оци, браћо и сестре у Господу!
У име ректора Националног и каподистријског универзитета у Атини и декана Богословског факултета, на којем је Митрополит Јован дипломирао (1955) и докторирао (1965), покушаћу да изнесем неколико мисли о делу и богословском наслеђу човека који је већ више од четрдесет година мој уважени и вољени учитељ на отвореним хоризонтима и путевима православног богословља.
Митрополит пергамски Јован је до краја дао себе на служење богословљу и Цркви, спајајући на дубок и складан начин два пута свога живота – као богослова, а потом и као епископа. Током читавог живота, било као мирјанин, било као епископ, Јован Пергамски је био богослов Цркве који је под окриљем Васељенске патријаршије неуморно радио на јединству и надахнутом богословском сведочењу Православне цркве у савременом свету.
Објављено је преко две стотине студија и око двадесет књига Митрополита пергамског на грчком, енглеском, француском и немачком језику, не укључујући различите текстове билатералних богословских дијалога и саопштења чији је уредник био. Његова дела су већ преведена и на многе друге светске језике. Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) није био само главни представник и заговорник евхаристијске еклисиологије унутар савременог грчког богословља, него и најдоследнији и најкреативнији богослов генерације 1960-их, са васељенским зрачењем и глобалним утицајем, који је богословску обнову продужио из 20. у 21. век. Плодан утицај који је извршио на православне, али и на римокатоличке и протестантске теологе, од невиђеног је значаја.
Поприличан је број докторских и дипломских радова израђених на многим универзитетима широм света, док се о његовом раду плодно расправљало на конференцијама и у објављеним зборницима радова. Својим стваралачким делом Јован Зизјулас је продубио дијалог православног и западног богословља, али и дијалог са савременом мишљу и философијом, развијајући даље свој допринос који се заснивао на схватању личности и слободе као заједнице и другости. Већ су са вешћу о његовој смрти почела да се објављују бројна посмртна слова, како у православном тако и шире, у хришћанском свету.
У његовом превасходно еклисиолошком делу, које за полазну тачку има његову дисертацију о јединству Цркве у Евхаристији и епископу и које је допуњено низом значајних студија, устројство, службе, институције и целокупно богословље о Цркви сагледавају се под призмом и у искуству евхаристијске заједнице под епископом, односно у оквиру помесне Цркве која је у вези са другим помесним Црквама широм васељене. Божанствена Евхаристија под епископом, као пројава и изградња Тела Христовог у историји на путу ка Царству последњих времена (gr. ταέσχατα), чини не само основу саборности сваке помесне Цркве, већ преко установе сабора чини и основу јединства свих помесних Цркава у једном Телу.
Проучавајући изворе хришћанског богословља првих векова, Јован Зизјулас се није задржао само на историјском и типолошком сагледавању јединства Цркве са Евхаристијом и епископом у центру, већ је наставио са систематским проширивањем еклисиологије ка свим аспектима православног богословља, као и филозофским, антрополошким и егзистенцијалним проширивањима библијског и отачког предања. Покушавајући да расветли исконски онтолошки проблем односа „једног и многих“, Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) је почевши од богословског значења личности у мисли јелинских отаца Цркве, наставио ка кључном стваралачком поимању и проширивању богословља о Светој Тројици и христологије на богословску антропологију, еклисиологију, као и на савремене хуманистичке и друштвене науке.
У време док још увек није избио еколошки проблем, Јован Зизјулас је 1967. године објавио есеј под насловом „Евхаристијско сагледавање света и савременог човека“. У овом невероватно пророчком тексту обрађени су готово сви основни аспекти православног погледа на еколошки проблем. Митрополит пергамски је дао евхаристијско тумачење учења Цркве о стварању света и истакао његов витални значај у суочавању са савременим еколошким проблемом. Литургијски етос православног Предања у себи сабира (возглављује) један нарочит поглед на свет и Божију творевину као њен крајњи смисао и сврху постојања. Православна Литургија представља par exelence евхаристијски чин човековог приношења света и живота Богу. Наиме, човек поима материјални свет тако да му не служи за задовољење индивидуалне самодовољности и опстанка, него да га приводи његовом Творцу.
Овај делатни однос човека са Богом истиче личну употребу творевине, смисао и сврху материјалне стварности. Човек у евхаристијски чин преноси самог себе, свој делатни однос према природном окружењу, као и своје односе са другим људима. Часни дарови, хлеб и вино, као материјални елементи који сумирају живот, освештавају се Духом Светим и претварају у тело и крв Христову. У то материјално тело Христове људске природе утеловљују се и остали материјални дарови света које верни приносе Цркви. Све у Евхаристији пролази кроз материју света који представља место, али и начин сусрета Бога и човека. Сама Евхаристија се приноси „за живот света“. Она је космичка литургија.
Евхаристијски чин приношења света Богу открива лични однос човека према творевини. Као личност, али и микрокосмос, који у свом бићу возглављује (συγκεφαλαιώνει) свеукупност створеног света, човек може да ослободи материју од њене ограничености, бремена смрти и пропадљивости, те да је кроз однос и заједницу са Богом обесмрти. Како наглашава Митрополит пергамски Јован, „све ово је вера и дело које се никоме не може наметнути… све ово не представља просто формулу (τύπος), већ етос (ήθος) који је неопходан данашњем свету. Јер свету данас није потребна етика (ηθική), него етос (ήθος). Не неко планирање, већ став и начин размишљања. Не законодавство, него култура“.
За потребе неопатристичке синтезе засноване на евхаристијској еклисиологији и богословском значају личности, Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) је у свом богословском размишљању покушао да догматима приступи ерминевтички и егзистенцијално, сагласно препоруци и указивању његовог учитеља о. Георгија Флоровског. Еклисиологија није просто једно поглавље догматике, већ место и начин којим се развијају вера и догма. Ерминевтичко питање је кључно како за догмате тако и за само Свето Писмо и за богослужбени живот Цркве. Без тумачења, догмати и богослужење бивају окамењени и постају религиозни археолошки симболи чиме престају да буду саставни део човековог искуственог приступа и егзистенцијалног учешћа у истини о Богу, човеку и свету. Осим чињенице да ти исти догмати представљају тумачење Светог Писма, њихово ерминевтичко представљање савременом човеку мора да истакне њихову снажну сотириолошку и егзистенцијалну поруку.
Не постоји догмат о Цркви без сотириолошког садржаја за човека. Еклисиолошка позадина вере значи да Црква није само једна „институција“, већ првенствено и превасходно „начин постојања“. Црква опитује и изражава један начин човековог односа са Богом, са ближњим, са историјом и са светом. На крају крајева, догмати потврђују значај који богословље има за само биће човека и света. Због тога, ауторитет и прихватање догмата не произилази из догматизма правне природе, већ из њиховог егзистенцијалног и онтолошког садржаја. На тај начин је Јован Пергамски пружио плодан и стваралачки допринос кључним питањима еклисиологије, ослобађајући је схоластичке и формалне институционалне перцепције и повезујући целокупно богословље са егзистенцијалним проблемима човека.
Усредсређујући своје интересовање на везу између јелинизма и хришћанства, он тај сусрет посматра као извор и средство ерминевтичког разумевања хришћанске вере, али и као историјски пример оваплоћења Јеванђеља у култури која је вековима доминирала Средоземним басеном. Свеукупно богословско здање грчког православља произашло је из стваралачке синтезе јелинских отаца Цркве, синтезе између онтолошког питања и космолошког интересовања грчке мисли са веома дубоким историјским и истовремено есхатолошким усмерењем библијског предања. Ту преовладавају библијско и отачко поимање слободе и личности наспрам безличне нужности и вечности света.
Једна од основних последица онтолошког и ерминевтичког богословског метода у делу Јована Зизјуласа била је значај богословског поимања личности. У његовим студијама се показује да је схватање личности као ипостаси, односно као апсолутне и фундаменталне онтолошке категорије, настало на простору јелинске отачке мисли и то као последица синтезе археолошког интересовања за онтологију и друштвено-заједничког и историјског приступа истини у библијском духу, у оквиру дела јелинских отаца Цркве – посебно Кападокијаца – у формулисању догмата о Светој Тројици.
У делу Кападокијаца, према Јовану Зизјуласу, поистовећивањем два појма који су претходно у философији били неспојиви, десила се истинска философска револуција. То су појмови „личност“ (πρόσωπον) и „ипостас“ (υπόστασις). Ово поистовећење које су извршили Кападокијски Оци да би се избегао савелијанизам у учењу о Светој Тројици, по први пут је значило да једна категорија која у основи изражава „однос“ добија садржај и значење „ипостаси“, односно постаје основна онтолошка категорија. Према Јовану Пергамском, кападокијски оци остварују прелазак са схватања личности као маске ка схватању личности као ипостаси, као апсолутног, јединственог, пуног, непоновљивог и незаменљивог идентитета.
Поимање човека као јединствене, особене и незаменљиве личности, које је произашло из богословља јелинских отаца Цркве, формирало је апсолутно поштовање достојанства сваког човека и постепено довело до проглашавања поштовања људских права у савременом свету и култури. Имплементација схватања личности као темељне категорије омогућава Јовану Зизјуласу да се критички и дијалектички изрази о новијем западном персонализму и да допуни његове слабости и безизлазе. Тиме показује могућност и потенцијале савременог богословља да плодносно и креативно буде у дијалогу са философијом, уметношћу и уопште са људским наукама. То сведочи и чињеница да наведене тезе Митрополита пергамског Јована представљају предмет расправе и у областима мимо богословља, па чак и у природним наукама.
Своје богословско промишљање Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) усредсредио је на схватање истине као есхатолошке будућности и долазећег Царства Божијег. У отачкој мисли истина је у вези са онтологијом, историјом и есхатологијом, као и са појмом заједнице, тј. односа и заједништва. Човек постаје еклисиолошка ипостас и личност унутар живота Цркве у Христу. У епохи постмодерне, овај еклисиолошки појам истине личности као заједнице и односа у времену и простору поседује све претпоставке за један плодоносан дијалог са философијом, уметношћу и природним наукама. Истовремено, ако је истина ствар односа, а не само времена и простора, већ првенствено и превасходно заједнице личности, тада богословље јасно има кључне последице по савремени свет и цивилизацију, уколико је у плодотворном дијалогу са њима.
Ослањајући се на евхаристијско искуство и богословље Православне Цркве, Митрополит пергамски Јован покушао је да поврати и истакне есхатолошку димензију у само средиште богословске мисли. Веза историје и есхатологије је органска, али последња времена и догађаје не треба посматрати ни као завршетак једног динамичког историјског континуираног развоја, према аристотеловском схватању ентелехије, чак ни као повратак у првобитно стање савршенства на платоновски начин. Ради се пре о дијалектичком односу између историје и есхатологије, према којем последња времена и Христова парусија продиру у историју, а да се притом не претварају у историју. Овај дијалектички однос се доживљава и схвата превасходно у Божанственој Евхаристији чиме се у теолошки и философски језик и мисао уводи појам „иконолошке онтологије“ (εικονολογική οντολογία). То значи да је коначна истина бића истински присутна у историји, али само у облику Крста и „тајинственог“ присуства. Оно што се већ сада доживљава „као у огледалу, у загонетки“, у есхатону ће бити потпуно и трајно стање. Везу између истине и есхатона, осим на Божанственој Евхаристији, Митрополит пергамски утврђује углавном на богословљу Св. Максима Исповедника, за кога је истина стање будућих ствари.
Последњих година, а нарочито током пандемије, Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) је покушао да преобликује своје целокупно богословско дело на основу есхатолошке онтологије Св. Максима Исповедника, сматрајући да је заиста стварно оно што ће тек бити на крају времена. Није успео да заокружи ово значајно дело онако како је он сам желео, мада је велики његов део већ записан и може се објавити под већ најављеним насловом „Сећајући се будућности: есхатолошка онтологија“ (Remembering the Future: An Eschatological Ontology).
Ова есхатолошка ерминевтика није теоријски развијен систем, већ произилази из вере у Христа и њеног литургијског опитовања у Светој Евхаристији у Духу Светоме. Током последњег периода свог живота испуњеног напорима, Јован Пергамски је често указивао на кључни значај јављања васкрслог Христа заједници његових ученика као основе и темеља есхатолошког искуства и предукуса Царства, које искуство Црква опредокуша и тајинствено доживљава као Тело Христово на путу ка Есхатону.
Данас испраћамо у Царство Божије једног великог богослова Цркве који ју је разумевао као есхатолошку заједницу. Имали смо привилегију, заједно са многим другима, да се учимо на његовом значајном делу. Богословска заоставштина и наслеђе Митрополита и Старца Пергамског може бити на корист и надахнути не само нашу генерацију, него и оне које долазе.
Високопреосвећени и вољени учитељу, „твоје од твојих“, благодаримо ти на свему, почивај у Земљи живих и у шаторима праведних, „у нади васкрсења живота вечнога“!
Извор: Σταύρου Γιαγκάζογλου, Σεβασμιώτατε και πεφιλημένε διδάσκαλε, “τά σά ἐκ τῶν σῶν», 6 Φεβρουαρίου 2023.
Превод: јереј Душан Ђаковић
