Prva stranica presude
Vaša visokopreosveštenstva,
Visokoprečasni oci,
Dana 18/31. januara 2026. poštom mi je dostavljena Presuda Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke br. 37 od 29. januara 2026. kojom sam obavešten da sam, na osnovu odluke tog istog suda od 25. decembra 2025, kažnjen najstrožom kaznom koju predviđaju crkveno-pravni akti Srpske pravoslavne crkve, odnosno da sam „lišen svešteničkog čina i isključen iz crkvene zajednice“.
Pošto nalazim da je odluka Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke skandalozna, kako sa tačke gledišta njene (ne)utemeljenosti u crkvenom etosu i predanju, koji se njome zapravo izvrgavaju ruglu, tako i s obzirom na odijum koji je s razlogom izazvala u većem delu javnosti, te da se njome, sasvim nepotrebno, nanosi velika šteta ionako već veoma ukaljanom ugledu Srpske pravoslavne crkve, obraćam se Velikom crkvenom sudu apelom da se ona ukine.
Najpre i suštinski, Crkveni sud Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke je svojom presudom naprosto ispunio zahtev iz optužnice koju je protiv mene sastavio visokoprečasni protoprezviter-stavrofor Velibor Džomić, i to uprkos tome što sam, u svome blagovremeno dostavljenom odgovoru na tu optužnicu, pokazao da je reč o običnom pamfletu, odnosno tekstu koji pati od nedostatka elementarne teološke pismenosti i izobilja zle namere. Dakle, Crkveni sud je, ispunivši Džomićev zahtev, prihvatio i njegove besmislene navode, kao i takozvane dokaze koje je on protiv mene „sakupio“, bez bilo kakve rasprave ili argumenata kojima bi se moja kritika i kontekstualizacija ovog njegovog naručenog uratka mogla osporiti.
Naravno, Crkveni sud u svojoj presudi citira i pojedine navode iz mog odgovora, premda krajnje selektivno, ali čak ni o njima ne „rasuđuje“, već, sasvim u skladu sa mojom ocenom izrečenom na samom početku procesa, naime, da je odluka donesena i pre nego što je „proces“ pokrenut, naprosto „izvršava“ naznačen mu zadatak. A kada je reč o argumentima koje u svome odgovoru navodim, Crkveni sud prenebregava ne samo one koji se tiču pogrešne i zlonamerne interpretacije mojih stavova i njihovog konteksta, već i one koji predstavljaju prosto pozivanje na evanđelske zapovesti i primere, i to čini čak i kada ih citira. Jer kako razumeti rečenicu: „Crkveni sud je utvrdio da je prezviter dr Vukašin Milićević svojeručno potpisanu svešteničku zakletvu nazvao takozvanom, novovekovnom izmišljotinom, suprotnom ne samo Svetom predanju već i Gospodnjim rečima: Ne kunite se nikako… (Mt 5.34-37)“? Je li to sud prihvata moju ocenu i argument u vezi sa takozvanom svešteničkom zakletvom, te tezu da je ona suprotna Gospodnjoj zapovesti? Ili je opovrgava? Ili, možebiti, Crkveni sud tvrdi da onaj koji je izrekao zapovest na koju se pozivam nije u pravu? Zatim: „Crkveni sud je utvrdio da je prezviter dr Vukašin Milićević odgovor na optužnicu završio navodom iz Svetog Jevanđelja: Što činiš, čini brže (Jn 13.27)“? Šta ovim hoće da kaže Crkveni sud Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke? Da li možda najavljuje da će u nastavku postupiti sasvim u duhu onoga kome se Gospod ovim rečima obratio?
Ovakvo potpuno odsustvo osećaja za evanđelsku, kako bi to o. Justin Popović rekao, „aksiologiju i kriteriologiju“ možda se može oprostiti jednom pravniku (?), ali se ono sasvim sigurno ne može razumeti i opravdati u slučaju jedne tako ugledne crkvene institucije kakva bi trebalo da je Crkveni sud Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.
S tim u vezi, želim da se osvrnem samo na jednu tačku Optužnice/Presude, i to ne samo zato što je i ona primer odsustva evanđelske „aksiologije i kriteriologije“, već zato što ne želim da ostavim prostor za bilo kakvu zlonamernu manipulaciju u vezi sa njom. Što se ostalih tačaka tiče, a naročito one besmislene i posve antihrišćanske optužbe za ispovedanje ateizma, verujem da sam o njima sasvim dovoljno već rekao u svome odgovoru i molim Veliki crkveni sud da tom mom odgovoru, pri donošenju svoje odluke, posveti dužnu pažnju. Ukoliko su pak potrebna dodatna pojašnjenja, stojim na raspolaganju da ih dam.
Poslednja stranica presude
Ono na šta želim da se osvrnem tiče se druge tačke Optužnice/Presude koja se tiče „bluda“. Kao što sam već više puta rekao, činjenice u vezi sa mojim bračnim statusom odavno su poznate Njegovoj Svetosti. O tome smo, kao i o problemu mnogobrojnog „drugobračnog sveštenstva“, između ostalog, veoma opširno razgovarali i prilikom našeg poslednjeg razgovora vođenog 26. juna 2023. Tom prilikom sam mu otvoreno rekao da ja nemam nikakvih pretenzija na svešteničku službu, da to da stojim za pevnicom ili u narodu ne smatram nikakvom suštinskom „degradacijom“, da smatram da moje sveštenstvo ne pripada meni, već crkvi, te da sam spreman da svaku njegovu odluku s tim u vezi prihvatim, kao i da je jedino do čega mi je uistinu kao hrišćaninu stalo to da učestvujem u evharistiji. Pri ovim svojim izjavama i dalje potpuno stojim. U tom smislu, ja, sa čisto formalne tačke gledišta, ne dovodim u pitanje odluku da, zbog bračnog statusa, odnosno, kako to Crkveni sud veli, „bluda“, budem raščinjen, ali kao hrišćanin, teolog i naprosto čovek koji želi da postupa u skladu sa elementarnim moralnim osećajem ne mogu da ne postavim nekoliko pitanja u vezi sa tim. Najpre, zašto crkveno-sudski postupak nije pokrenut ranije? Zatim, zašto se crkveno-sudski postupak pokreće baš protiv mene koji već godinama ne služim, niti imam ikakve pretenzije na to? Dalje, da li su članovi Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, zajedno sa svojim predsednikom, svesni kakvu poruku šalju i kakvu „blagu vest“ objavljuju time što stvari kao što su razvod, vanbračna zajednica i roditeljstvo nazivaju bludom, dok im se, okićeni episkopskim insignijama, naprsnim krstovima i crkvenim ordenjem, osvedočeni pedofili i silovatelji šepure po crkvama, zlatokupolnim manastirima i kojekakvim crkvenim panađurima?
„Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da uđu oni koji bi hteli“ (Mt 23.13).
S poštovanjem,
Vukašin Milićević
U Beogradu,
31. januara/13. februara 2026.
