Прва страница пресуде
Ваша високопреосвештенства,
Високопречасни оци,
Дана 18/31. јануара 2026. поштом ми је достављена Пресуда Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 37 од 29. јануара 2026. којом сам обавештен да сам, на основу одлуке тог истог суда од 25. децембра 2025, кажњен најстрожом казном коју предвиђају црквено-правни акти Српске православне цркве, односно да сам „лишен свештеничког чина и искључен из црквене заједнице“.
Пошто налазим да је одлука Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке скандалозна, како са тачке гледишта њене (не)утемељености у црквеном етосу и предању, који се њоме заправо извргавају руглу, тако и с обзиром на одијум који је с разлогом изазвала у већем делу јавности, те да се њоме, сасвим непотребно, наноси велика штета ионако већ веома укаљаном угледу Српске православне цркве, обраћам се Великом црквеном суду апелом да се она укине.
Најпре и суштински, Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке је својом пресудом напросто испунио захтев из оптужнице коју је против мене саставио високопречасни протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић, и то упркос томе што сам, у своме благовремено достављеном одговору на ту оптужницу, показао да је реч о обичном памфлету, односно тексту који пати од недостатка елементарне теолошке писмености и изобиља зле намере. Дакле, Црквени суд је, испунивши Џомићев захтев, прихватио и његове бесмислене наводе, као и такозване доказе које је он против мене „сакупио“, без било какве расправе или аргумената којима би се моја критика и контекстуализација овог његовог нарученог уратка могла оспорити.
Наравно, Црквени суд у својој пресуди цитира и поједине наводе из мог одговора, премда крајње селективно, али чак ни о њима не „расуђује“, већ, сасвим у складу са мојом оценом изреченом на самом почетку процеса, наиме, да је одлука донесена и пре него што је „процес“ покренут, напросто „извршава“ назначен му задатак. А када је реч о аргументима које у своме одговору наводим, Црквени суд пренебрегава не само оне који се тичу погрешне и злонамерне интерпретације мојих ставова и њиховог контекста, већ и оне који представљају просто позивање на еванђелске заповести и примере, и то чини чак и када их цитира. Јер како разумети реченицу: „Црквени суд је утврдио да је презвитер др Вукашин Милићевић својеручно потписану свештеничку заклетву назвао такозваном, нововековном измишљотином, супротном не само Светом предању већ и Господњим речима: Не куните се никако… (Мт 5.34-37)“? Је ли то суд прихвата моју оцену и аргумент у вези са такозваном свештеничком заклетвом, те тезу да је она супротна Господњој заповести? Или је оповргава? Или, можебити, Црквени суд тврди да онај који је изрекао заповест на коју се позивам није у праву? Затим: „Црквени суд је утврдио да је презвитер др Вукашин Милићевић одговор на оптужницу завршио наводом из Светог Јеванђеља: Што чиниш, чини брже (Јн 13.27)“? Шта овим хоће да каже Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке? Да ли можда најављује да ће у наставку поступити сасвим у духу онога коме се Господ овим речима обратио?
Овакво потпуно одсуство осећаја за еванђелску, како би то о. Јустин Поповић рекао, „аксиологију и критериологију“ можда се може опростити једном правнику (?), али се оно сасвим сигурно не може разумети и оправдати у случају једне тако угледне црквене институције каква би требало да је Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке.
С тим у вези, желим да се осврнем само на једну тачку Оптужнице/Пресуде, и то не само зато што је и она пример одсуства еванђелске „аксиологије и критериологије“, већ зато што не желим да оставим простор за било какву злонамерну манипулацију у вези са њом. Што се осталих тачака тиче, а нарочито оне бесмислене и посве антихришћанске оптужбе за исповедање атеизма, верујем да сам о њима сасвим довољно већ рекао у своме одговору и молим Велики црквени суд да том мом одговору, при доношењу своје одлуке, посвети дужну пажњу. Уколико су пак потребна додатна појашњења, стојим на располагању да их дам.
Последња страница пресуде
Оно на шта желим да се осврнем тиче се друге тачке Оптужнице/Пресуде која се тиче „блуда“. Као што сам већ више пута рекао, чињенице у вези са мојим брачним статусом одавно су познате Његовој Светости. О томе смо, као и о проблему многобројног „другобрачног свештенства“, између осталог, веома опширно разговарали и приликом нашег последњег разговора вођеног 26. јуна 2023. Том приликом сам му отворено рекао да ја немам никаквих претензија на свештеничку службу, да то да стојим за певницом или у народу не сматрам никаквом суштинском „деградацијом“, да сматрам да моје свештенство не припада мени, већ цркви, те да сам спреман да сваку његову одлуку с тим у вези прихватим, као и да је једино до чега ми је уистину као хришћанину стало то да учествујем у евхаристији. При овим својим изјавама и даље потпуно стојим. У том смислу, ја, са чисто формалне тачке гледишта, не доводим у питање одлуку да, због брачног статуса, односно, како то Црквени суд вели, „блуда“, будем рашчињен, али као хришћанин, теолог и напросто човек који жели да поступа у складу са елементарним моралним осећајем не могу да не поставим неколико питања у вези са тим. Најпре, зашто црквено-судски поступак није покренут раније? Затим, зашто се црквено-судски поступак покреће баш против мене који већ годинама не служим, нити имам икакве претензије на то? Даље, да ли су чланови Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, заједно са својим председником, свесни какву поруку шаљу и какву „благу вест“ објављују тиме што ствари као што су развод, ванбрачна заједница и родитељство називају блудом, док им се, окићени епископским инсигнијама, напрсним крстовима и црквеним ордењем, осведочени педофили и силоватељи шепуре по црквама, златокуполним манастирима и којекаквим црквеним панађурима?
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели“ (Мт 23.13).
С поштовањем,
Вукашин Милићевић
У Београду,
31. јануара/13. фебруара 2026.
