„Trenutno stanje je, najblaže rečeno, veoma teško“, rekao je patrijarh srpski Porfirije za NIN, pozivajući na „dijalog i međusobno poštovanje“, kritikujući „isključivost koja ide čak do mržnje“. Nikakva dalja analiza trenutnog stanja u društvu, kao i uloge i odgovornosti Crkve za navedeno stanje, nije moguće bez postavljanja stvari na svoje mesto, odnosno lociranja glavnog generatora političke krize.
U trenutku povišenih društvenih tenzija, dijalog i međusobno poštovanje prvo stradaju. „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, piše u članu 111. Ustava Srbije. Kao jedina direktno birana politička funkcija u našem političkom sistemu, predsednik je nosilac najvećeg narodnog poverenja i demokratskog legitimiteta. Takva pozicija, iako Ustavom nema široka ovlašćenja, nosi posebnu odgovornost – član 111.
U svim demokratskim društvima, uloga opozicije je da kritikuje vlast, nudi alternativne politike i pokuša da na dozvoljen način preuzme kontrolu nad državom. Njena moć, a samim tim i njena odgovornost, nije na nivou vladajućih struktura. Zbog toga se ne može očekivati da će sredstva političke borbe, način izražavanja, kultura dijaloga i pomirljivost vlasti i opozicije biti na istom nivou.
Predsednik Republike je, pored toga što nemilosrdno prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja, u potpunosti zapostavio osnovnu ulogu njegovog položaja – održavanje državnog jedinstva. Iako je uzurpator najvećeg dela političke moći u Srbiji i neprikosnovena ličnost srpske politike, predsednik je odlučio da se u svojoj komunikaciji sa političkim protivnicima i širom javnošću, umesto sredstava primerenih vladajućoj stranci, koristi sredstvima koja bi više odgovarala opoziciji, i to onoj antisistemskoj i revolucionarnoj, za šta upravo optužuje trenutno najveću opozicionu silu u Srbiji.
Psovke, vika, pretnje, cinizam, sarkazam, ironija, relativizacija i implicitno pozivanje na nasilje potpuno dominiraju njegovim govorom, dok se njegova stranka služi grafitima, prebijanjima, ucenama, dizanjem šatorskih naselja u centru grada i mitinzima kada im vreme nije. Naš predsednik je pravi pravcijati opozicionar-anarhista!
„Ološ“, „ustaša“ (Davide, u tebe gledam!), „bitanga“, „lopov“, „izdajnik“ i „strani plaćenik“ su samo neke od brojnih diskvalifikacija koje dominiraju kako brojnim obraćanjima predsednika, tako i njegovim propagandnim medijima. Količina nasilja koja je došla od strane članova SNS i njenih pristalica je neuporedivo veća od bilo čega što su učinili demonstranti proteklih meseci. Na jednu ružnu reč demonstranata, SNS odgovori sa stotinu vulgarnosti, na jedan slomljen prozor, SNS odgovara lomljenjem vilice. Na jedan dan velikog skupljanja u Beogradu, predsednik odgovori trajnom okupacijom i ruiniranjem Pionirskog parka i Trga Nikole Pašića. Neobavešteni bi pomislili da je naš predsednik vođa opozicije u autoritarnom sistemu, koji je iscrpeo sva institucionalna sredstva političke borbe.
Svako pozivanje na razgovor i poštovanje – da „pružimo ruke jedni drugima“, mora početi od prepoznavanja nekoliko činjenica. Način političke borbe pozicije i opozicije ne može biti simetričan, jer ni njihova moć nije jednaka. Takođe, iz istog razloga, ne možemo očekivati isti stepen odgovornosti „dve strane“. Za trenutno stanje u društvu je najodgovorniji onaj koji je za sebe (protivno Ustavu) prigrabio najveću moć. Najveći generator mržnje i sukoba je predsednik republike!
Nećemo komentarisati „mnoštvo primera“ kada je patrijarh podržavao i pomagao studente, o tome je dosta rečeno. Pre ćemo komentarisati kako je „neprekidno angažovan na smirivanju krize“, kako kaže „na crkven način i crkvenim sredstvima“. Mi rezultate nismo videli, a ni ta sredstva nismo videli, ali vidimo nekoliko načina na koje bi Porfirije zaista, makar minimalno, mogao da doprinese društvenoj stabilnosti.
Srpska Pravoslavna Crkva je nosilac velikog društvenog ugleda i uticaja, institucija koja ima moć da ozbiljno politički nagradi i naudi. Naš predsednik je, čuvajući auru patriote, revnosno zloupotrebljavao kontakte sa arhijerejima SPC, od kojih su neki na najotvoreniji način učestvovali u naprednjačkoj propagandi. Tako je mitropolit bački Irinej održao govor protiv „vojvođanskog separatizma“, implicitno preteći građanima nesrećnom ukrajinskom sudbinom ukoliko se nastavi izražavanje nezadovoljstva na ulici. Za početak, jelte, u ime dijaloga i međusobnog poštovanja, patrijarh može da apeluje na arhijereje da ne uzimaju učešće u optuživanju svih koji su protiv vlasti da žele ceo narod da gurnu u bespotrebnu pogibiju.
Dalje, insistiranjem na simetriji, na „međusobnom poštovanju“, mržnji koja tobože dolazi sa obe strane, pozivanjem na „pružanje ruke jedni drugima“, patrijarh srpski izjednačava sredstva političke borbe kojim se služe pozicija i opozicija. Čak i da izuzmemo pomenutu asimetriju u moći i odgovornosti, pozicija se pokazala nemerljivo lošije, zamenivši „dijalog i međusobno poštovanje“ batinom i uvredama. U takvoj situaciji, smislenog dijaloga ne može biti, a pozivanje obe strane na smanjenje tenzija ne doprinosi ničemu. Naprotiv, patrijarh tako legitimiše neprihvatljivo ponašanje vlasti.
U intervjuu NIN-u, Njegova Svetost je takođe implicitno podržao ključne propagandne konstrukcije režima, odnosno predsednikovu tezu o „tihoj većini“ i „Studentima koji žele da uče“. „Tiha većina“ je od strane režimskih medija osmišljena nasuprot „bučnoj manjini“ koja „maltretira građane“. Ona ne postoji na način na koji to želi da nam predstavi predsednik. U stvari, „tihom većinom“ bismo pre mogli nazvati tri četvrtine građana Srbije koji ne glasaju za SNS i njenog lidera.
Što se studenata tiče, patrijarh skreće pažnju na nedostatak „jedinstvenih i zajedničkih stavova po mnogim pitanjima“, što je sigurno tačno, ali se ne odnosi na suštinu studentskog pokreta i njihovih zahteva. Ne sumnjamo da bi mnogi studenti mogli argumentovano i uverljivo da kritikuju konkretne metode studentske borbe i politička opredeljenja svojih kolega. Ono u šta sumnjamo jeste da bi se ti studenti, koji se ne identifikuju sa studentskim pokretom, poistovetili sa ljudima koji su okupirali Pionirski park. Njihov broj je, sigurni smo, zanemarljivo mali. Insistiranje na ideološkoj šarolikosti, političkoj neartikulisanosti i nejedinstvu, kao i odbijanju da „bira jedne ili druge“, Porfirije prećutno prihvata lažnu podelu na „Studente u blokadi“ i „Studente koji žele da uče“. Okupatori Pionirskog parka su tu po stranačkom zadatku, među njima teško da uopšte ima studenata, a njihova „borba“ nije zasnovana na vrednostima i ubeđenjima, već na materijalnoj koristi.
Patrijarh srpski, kao odgovoran društveni delatnik, sebi ne bi smeo da dozvoli da bilo namerno ili nenamerno, učestvuje u propagandnim igrama režima. Vraćamo se na prethodno rečeno, generator podela i mržnje nisu studenti, već predsednik Republike. On vešto koristi narative o ranjivosti društva i društvenoj krizi, tako da čak i oni koji iskreno pokušaju da budu „neutralni“ i da razumeju „drugu stranu“, hteli to ili ne, ojačavaju narativ režima. Režim je prostor za neutralnost uništio, pri čemu su sa jedne strane ostali predsednik i njegova stranka, koji odbijaju da se vrate u okvire zakona i Ustava, dok su sa druge strane svi ostali, pa čak i oni kojima metode studentskog pokreta nisu bliske. Svaki apel na „obe strane“ i pozivanje na mirenje nepomiljivog je prećutna podrška režimu.
Posebno ćemo izdvojiti zapostavljenu, ali ništa manje pokvarenu režimsku tezu o navodnom elitizmu, klasnoj neosetljivosti (ili čak mržnji) i kulturrasizmu „pobunjenih bogataša“. O tome ko se najviše obogatio tokom više od decenije naprednjačke vlasti je suvišno govoriti, ali je bitno razobličiti „ljubav“ koju naš predsednik gaji prema neobrazovanima, siromašnima i unesrećenima. Režim je ucenama i potplaćivanjem pokazao svoju „ljubav“. U stvari, umesto neobrazovanih, siromašnih i unesrećenih, naš režim voli neobrazovanje, siromaštvo i nesreću. Crkva ne može biti na toj strani.
Zato je deo intervjua koji se odnosi na pojam „budućnosti Srbije“, koji se često odnosi na Studente u blokadi, a koji navodno isključuje one koji nisu studenti, posebno promašen. Zaista, patrijarh ima pravo, niko nema pravo da „sužavaju okvire i horizonte demokratije u našoj zajednici“. Ali hijerarhija vrednosti ne može biti žrtva demokratičnosti. Bilo u autoritarnom ili demokratskom sistemu, prosperitetne budućnosti ne može biti bez obrazovanja, koje će uvek, i vrednosno i utilitarno, biti superiorno u odnosnu na nazadnost i neobrazovanje. Ekstremisti sa opozicionog spektra, koji zaista gaje antipatije prema nižim slojevima društva, i koji bi liberalno društvo bez demokratije, jesu politički štetni, ali ni blizu kao vlast koja romantizuje i utvrđuje nazadnost, siromaštvo i nesreću.
Srpska Crkva, u duhu njene istorijske misije, mora biti odlučno protiv svake mržnje, ali takođe ne sme da relativizuje i opravdava društvene nepravde. Obraćajući se onima koji „sužavaju okvire demokratije u našoj zajednici“, patrijarh srpski se obraća pogrešnoj adresi. Generator klasne podele koja je izašla na videlo tokom ovih protesta jeste pod jedan, ekstremno bogaćenje dela stanovništva povezanog s vlastima, a pod dva, korišćenje nižih klasa kao živog štita od strane predsednika. Umesto da se trudi da materijalno i kulturno izdigne niže slojeve, režim igra na najniže strasti naroda, istovremeno optužujući za „autošovinizam“ svakog ko prepozna ovaj trik.
