Мирослав Миро Шуковић у називу своје изложбе „Умјесто молитве“ (Кућа Ђуре Јакшића, новембар 2021) није први који уметност доводи у везу са молитвом; то је уосталом чинио и Леонид Шејка, један од твораца групе Медиала, са чијим наслеђем Шуковића итекако можено довести у везу, као сликара фантастиком и надреализмом уоквирене фигурације.
Повезивати уметност са молитвом, наравно, може бити спорно и осетљиво питање. Јер молитва је наше обраћање, наш разговор са божанским, наше стајање пред њим и препуштање његовој светлости да нас обликује; најзад стајање пред тајном коју не желимо, именовањем и концептуализацијом, да укинемо и обесмислимо као тајну, већ да сачувамо њену тајновитост а да упет дођемо у додир са њом, па и у више од додира, у свестваралачко и уцеловљујуће преплитање и прожимање.
Уметност је тварна и чулна, и без тога не може бити уметност, а онај ко верује у могућност уметности да буде облик молитве (па макар и уз ограду која садржи реч „уместо“) мора веровати да се кроз ту чулност и тварност може не само изразити невидљиво и неописиво, него да се може и општити са њим, и да се оно на неки начин може оприсутнити и (по)јавити.
Миро Шуковић показује да управо у то верује, стваралачки преображавајући и деформишући визије подсвести, природе, ликове и симболе, тако да омогуће и остваре додир за невидљивим и неописивим, и то не по неком програму и задатом обрасцу, него слободно и уз бригу о ликовности, чистој ликовности, неоптерећеној нарацијом, анегдотичношћу, идеологизацијом било које, па макар и оне псеудорелигијске и псеудоцрквене врсте.
Он нас не чеше по ушима и не слика лепе и хармоничне призоре некакве умишљене и лажно утешне другости; његове демонолике и утваролике приказе суочавају нас са смрћу, ужасима света и нашим сопственим мраковима; неке на природи и симболичком наслеђу засноване представе воде нас у снолике и мистичне пределе између светова; не неким сликама слутимо анђеле и лик Исуса Христа. Сви они израњају од некуд и продиру у овај наш свет, сведочећи нам да постоје, да су ту негде, у нама или ван нас, и да се не уљуљкавамо у нашој умишљености и самодовољности.
Шуковић такође не именује своје слике на овој изложби, не желећи да их окива речима, већ их препушта нашем погледу, избору и слободи, или можда тачније, препушта нас њима и стварности на коју не само указују него је и оприсутњују. Ова изложба је велика јер садржи једну ретку целовитост људског духовног искуства које иконизује циљану целовитост људске личности и благодатно преображеног космоса: читав круг онога што се појављује, од кошмара, преко одраза овог света, симбола и традицијски посредованих представа неземаљског, до сасвим иконичке слике која представља рибу у посуди налик на путир, са јасном не само културно посредованом асоцијацијом, него и са искуством истинског присуствовања евхаристијске тајне као тајне Христове; свештеним једним искуством, дакле.
Али тај доживљај и то искуство не би били такви да нас до њих нису водиле слике (и искуства!) кошмара и света овог, истиско молитвоно усхођење, а не кукавичко самозавођење, молитвени говор који није говор сентименталности и робовског страха, већ које звони оним логосом кадрим да преображава и прочишћава све са чим се суочи и пред чим се нађе, а понајвише нас саме. У том звону, у поверењу у снагу његову и дејство је сва вера наша, и зато оне слике јесу једно сведочење, живо сведочење које није могуће другачије изразити него њим самим. Живот, дакле, и дух, чије се пламтеће вечне садашњости, која увек све новим чини, толико бојимо.
