Уметност и хлеб свакидашњи

Моју опаску с почетка једног од мојих ранијих текстова на овом порталу о томе да уметност не служи да људима обезбеди хлеб или кров над главом, један читалац је схватио у смислу да уметник не би требало да наплаћује свој рад. Ја сам, наравно, мислио на просту чињеницу да уметност не ствара производе намењене задовољавању базичних потреба опстанка – укратко, уметност се не једе, и то је увек био један од аргумената у прилог тврдњи о њеној излишности или нечем што је можда лепо и пријатно, али без чега се може.

Питање произашло из читатељева недоумице свакако није без тежине, и од почетка је копкало како уметнике тако и властодршце и идеологе, бар од кад се уметност, условно речено, осамосталила од своје стриктно рутуалне функције, дакле, у античкој Грчкој. Поред познатог Платоновог антимиметизма, односно става о онтолошкој дефицитарности уметности, она је била мање вреднована од философије јер је ипак подразумевала неки рад, ближи контакт са материјалном производњом, али и награђивање и плаћање за тај рад. Марксисти би рекли да критеријум који је раздвајао класе није био толико рад или нерад, колико разлика између такозваног умног и физичког, мануелног рада, рада на обликовању извесног метеријалног предмета. Они су и сами имали проблем ситуирања уметности у својој материјалистичкој револуционалној метафизици, па су то решили сврставајући је у такозвани непроизводни рад. Са обзиром на натегнутост таквог аргумента када је у питању економска одрживост уметности, они су економски аргумент заменили идеолошким, уметности одређујући јасну функцију у такозваној „идејној борби“.

Лаву Толстоју је вероватно било лако да каже како уметник не би требало да живи од своје уметности, него да се њоме бави безинтересно, на општу корист, а да живи од нечег другог, јер је био гроф који се никада није одрекао великог имања и прихода који су му по том основу припадали. У поретку, иначе, чију је неправедност и неодрживост, нарочито у својим познијим делима, најоштрије осуђивао. Чехова, који је то заиста и радио, посматрајући себе као пре свега лекара, јер то му је обезбеђивало сигуран приход, Толстој је био склон да потцењује. Премда Чехов, због тешке материјалне ситуације, никада није могао да се одрекне наплаћивања свог уметничког рада, тим пре што је лекарске услуге неретко чинио бесплатно, схватајући да је здравље за људе претежније од уметности.

Душану Матићу је, такође, можда било лако да младом песнику који је изразио потребу да нађе стални посао каже како је то непотребно, јер песници треба да живе као птице небеске, пошто лично није био социјално угрожен и живео је у систему у ком се, како волимо да верујемо, могло живети и ако се не ради, под условом – па чак и то не увек – идеолошке подобности.

Ипак, има нешто у тим „птицама небеским“. Уметнике не можемо поредити са светим бесребреницима, јер тешко је уметничком раду и одрицању као таквима приписати карактер светости. Лакше је схватити да се лекар жртвује бесплатно лечећи болесне, док је уметник под вечитом сумњом да се бави нечим у основи некорисним и да га, макар једним делом, мотивише сујета и самољубље. Уметник и ако страда, страда себе, а не опште користи ради, страда да изрази своју унутрашњу потребу и да остави неки траг о сопственом постојању. У том смислу, његова судбина је само његова одговорност и његов избор, и не тиче се никога осим евентуално оних који због таквог избора трпе – породице на пример.

Економска одрживост уметности и економска позиција уметника увек ће зависити од друштвено-економског система у ком живи и делује, и идејно-вредносног система који на различите начине вреднује уметничку делатност и који јој, у складу са тим, одређује различите циљеве и сврхе. У том смислу, нема општег рецепта.

Оно што увек важи, то је да уметник не би смео да полаже право да буде привилегован само због свог избора да се бави уметношћу и да свакако мора бити спреман на жртву, односно да уметност за њега буде нешто чиме би се бавио и бесплатно – што не значи да треба да се одрекне плате. Ако се горди уметношћу као простором слободе, па и слободе од „света овог“, не би смео да буде паралисан отпором истог тог „света“ према ономе што ради, нити непријатељством и неповерењем властодржаца, његових истинских господара.

Ако нема јаку веру у смисао свог позвања и деловања и да овосветски критеријуми нису једини, пре или касније неће имати избора него да се стави у службу господара овог света или да, с друге стране, позива на његово потпуно рушење.

А осећамо да ни слугерањство ни немоћни бес нису удео истинске уметности.

Не знам, а говорим на основу личног искудства, како уметник уопште може да дође до уметности осим ако, некако, не види Бога у људима – макар ако у почеку и на зна да је то Бог – односно ако су они за њега само покретни лешеви, лутке или објекти. А још мање знам како може да настави да се тиме бави осим ако, слугерањством или рушилачким гневом, у основи не напусти простор уметности.

Колико се само мора веровати у смисао сопственог уметничког стваралаштва да би се живело као „птица небеска“, и колико у вредност сопствене „лепте“ – уметничког труда и рада – да би се оправдало толико страдање.

Уметника увек вреба страх од непотребности, излишности. Али та сумња у смисао сопствене делатности је можда, у овој палости – израженој најпре у мамонизму и манипулативности – једино што га може мотивисати да се у својој уметности бави оним чиме се истинска уметност увек на себи својствен начин и бавила – „оним главним“.