1. Rodni identitet kao osećaj javne istine
Ketlin Stok u svojoj knjizi Materijalna devojka (Material Girl) pokušala je, između ostalog, da ukaže na razloge zašto se pojedine feministkinje, bune protiv „transrodnih“ ideologa i njihovih ideja. U suštini te kritike, nalazi se problem osećaja kao nečega što vas određuje, relativizujući pol i javnu pojavu – „u teoriji rodnog identiteta, ono što vas čini ženom ili muškarcem nije ništa drugo nego osećanje“.
Upravo iz ovih razloga, pojedine trans osobe odbacuju promenu njihovog tela ili izgleda, jer u tome ne vide ništa drugo, nego jačanje stereotipnih očekivanja o ženstvenosti i muškosti na poguban način – pa ipak, oni su i dalje trans. Biti trans, ne samo što ne zahteva operacione promene, nego više ne mora uopšte da uključuje nikakvu spoljašnju promenu ponašanja, jer takve stvari „jačaju stereotipe“. Njihovi rodni identiteti (osećaj) ih čine takvima.
Drugim rečima, njihov intimni, subjektivni osećaj ih čini onim što osećaju. To praktično omogućava svakoj osobi, da bude identifikovana onako kako ona oseća, da koristi muške ili ženske prostore bez ikakvih pitanja i problema, jer je kriterijum za to – unutrašnje, nevidljivo osećanje, koje se ne može otkriti golim okom, i samim tim je nemoguće osporiti pravo na prostor, kao što su korišćenje prostora koji su ranije bili podeljeni i odvojeni na osnovu pola.
Dakle, ništa spoljašnje, niti fizičko telo, niti ponašanje, ne može da vam ukažu o kakvoj osobi se radi, u smislu roda. Ono što je suštinski određujuće jeste dubok intimni osećaj, koji je istina bića. Sledstveno tome, istovremeno unutrašnje osećanje i subjektivni „osećaj“ rađaju moralnu obavezu da se prizna i zaštiti ovaj osećaj. Tako duboko intimna stvar i subjektivni osećaj, bez bilo kakve spoljašnje promene, postaju merilo odnosa sa društvom. Intimni osećaj postaje javna istina i identifikuje se sa istinom u odnosu sa drugima, što je potrebno i zakonski regulisati.
Ukoliko bismo rezimirali, shvatili bismo da se ovde radi o nekoliko značajnih stvari koje moraju biti naglašene:
Intimni osećaj pojedinca proizvodi javnu istinu, koju je neophodno zakonski zaštititi, tj. drugi je priznaju kao javnu stvar.
Intimni osećaj pojedinca je istina po sebi, koja definiše i osobu i njen odnos sa drugima.
Intimni osećaj je istina, koja ne mora biti u vezi sa bilo kakvom spoljašnjom promenom osobe koja oseća.
Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
Intimni osećaj ne dozvoljava da se o njemu razgovara, jer su emocije suviše eksplozivne, te je tako svaki dijalog nedopustiv.
Možda sve ovo zvuči na momente besmisleno, pa je stoga i logično da pravoslavlje napada ovo kao opasnu besmislicu. Da li nam isto tako besmislica može zazvučati ideja da u istorijskom pravoslavlju nalazimo tragove „transrodne“ ideologije? Možda nas besmislice „transrodnih“ ideja plaše, jer u njima prepoznajemo sami sebe? Da li je onda razlog otpora prema „transrodnoj“ ideologiji, kod pravoslavnih, upravo u prepoznavanju gotovo identičnih matrica koje već vekovima negujemo u istorijskom pravoslavlju? Pokušaćemo da u ovom kratkom domišljanju ukažemo na elemente „intimnog“ koje proizvodi istinu i koje dominira pravoslavnim pejzažom.
2. Pričešće
- Intimni osećaj pojedinca proizvodi javnu istinu, koju je neophodno zakonski zaštititi, tj. drugi je priznaju kao javnu stvar.
- Intimni osećaj pojedinca je istina po sebi, koja definiše i osobu i njen odnos sa drugima.
Kako bismo razumeli ove veze koje postoje u „transrodnoj“ ideologiji i istorijskom pravoslavlju, smatram da je važno da započnemo od ultimativnog odnosa – pričešća. Kao što „transrodna“ ideologija podrazumeva odnos, tako i pravoslavlje podrazumeva odnos, odnos sa Spasiteljem. Pričešće je od samog početka sagledavano kroz prizmu odnosa sa Hristom, tj. odnosa sa Crkvom (Telo Hristovo) i zajednicom koja je čini. To je izraz ultimativnog zajedništva sa Bogočovekom, naše prisajedinjenje Bogu i čoveku u Hristu – ovo je takođe i javni čin, jer je Liturgija javno delo, kao i pričešće. Mera učešća u pričešću bio je javni prestup koji je vernik mogao da učini. Ovaj javni prestup tretiran je kao onemogućavanje pristupa pričešću, pre svega, iz razloga pedagoških. Nije bilo sporno da je svaki čovek grešan, te da se pričešće i daje za oproštaj grehova, problem je bio pedagoške prirode i u vezi sa zajednicom, tj. poruke koja se želi poslati hrišćanima sabranim oko Hrista, ali i okruženju.
Sv. Justin Filosof je pored mnogih stvari izneo da je za pričešće najvažnije da se onaj koji pristupa kaje za svoje grehe. Gresi, pak, koji su u ranoj Crkvi odvajali od pričešća bili su javne prirode, poznati svima: blud, jeres, ubistvo… Svakako da je bilo moguće govoriti i o tajnim prestupima, koji i dalje nisu bili poznati javnosti, ali takvi često nisu morali biti i intimni. U svakom slučaju, javni čin (prestup) je bio merilo mogućnosti ili nemogućnosti sjedinjenja sa Hristom u pričešću. Javno delovanje proizvodilo je istinu, tj. sjedinjenje sa istom i međusobno priznavanje. Uspeh hrišćanstva je bio u tome što su proklamovane vrednosti bile u većoj ili manjoj meri javno vidljive, jer je hrišćanstvo videlo sebe kao zajednicu koja kroz javno delovanje „proizvodi“ eshatološku budućnost u istoriji.
Da zaključimo, pričešće jeste učešće u javnom činu, odnos u kojem definišemo sebe i svoj odnos sa Bogom – kroz učešće u večnoj zajednici sa Hristom. U okviru ovog odnosa, ne samo što sebe identifikujemo pred Bogom, nego i pred ljudima – učestvujući u Liturgiji kao javnom delu.
3. Svesna intimnost: intimni odnosi
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
Ali veoma rano u istoriji hrišćanstva, dešava se jedna promena koja će izmeniti i samu prirodu odnosa čoveka prema sebi, prema drugome i prema Hristu. Drugim rečima, videćemo da će ljudska intima postati osnovni kriterijum javnog hrišćanskog identiteta. Hrišćanska pravila će dosta brzo početi da se bave pitanjem morala i ljudske intime. Vrlo rano, kanoni će svedočiti sve veću brigu za intimu i intimni život onih hrišćana na koje se odnose.
Kanoni Kartaginskog sabora (419), posebno kanoni 3, 4 i 25, jasno će definisati da je neophodno za sve članove klira da se uzdržavaju od žena. Ovde se desila dramatična izmena – legalni odnos, kakav je brak, postaje ispitivan u vezi sa intimnim odnosima supružnika, koji su takođe bili legalni i dozvoljeni. Stvar najdublje intime koja nikome nije bila poznata odjednom je postala mera odnosa sa Hristom, iako u sebi nije nosila prirodu krivice, prekršaja, prestupa ili javnog greha. Intima je konvertovana u javno delo, određujući i javni odnos sa Hristom i zajednicom – zabranom ili dozvolom pričešća. Intima i subjektivni osećaj su počeli da proizvode istinu, ali i da stoje u odnosu sa Istinom (Hristom).
Kretanje i razvoj događaja u ovom pravcu može se jasno očitavati u kanonima Svetog Timoteja Aleksandrijskog (+384), poput kanona 5 i 13. Citiraćemo ih u celosti:
Pitanje 5. Ako se žena po noći sastane sa mužem svojim, ili muž sa ženom, a (sutradan) bude Sabranje (= Liturgija), da li se mogu pričestiti, ili ne?
Odgovor. Ne mogu odmah, jer Apostol govori: „Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da se predate molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem“ (1Kor 7, 5).
Pitanje 13. Koji su stupili u bračnu zajednicu, u koje dane sedmice treba da paze da se uzdržavaju međusobnog opštenja, a u koje im je to u vlasti (= slobodno)?
Odgovor. Što sam prethodno rekao, kažem i sada. Apostol kaže: „Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da se predate molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem“ (1Kor 7, 5). A neophodno trebaju da se uzdržavaju Subotom i Nedeljom, jer se u te dane prinosi duhovna žrtva Bogu.
Ovi kanonski odgovori jasno naglašavaju da se ne mogu pričestiti onaj muž i žena koji imaju intimni odnos. Iznenada, intimni odnosi – u pravno formulisanom obliku i zajednici, legalni i crkveno sankcionisani – preoblikuju se u prostor javne zabrane pričešća. Odnosno, ako bismo drukčije ovo kazali, znači da se Hristos, Sin Božiji i Spasitelj sveta, koji se daje „na oproštaj grehova“, javno uklanja (zabrana pričešća) od onih koji ni intimno nisu uradili ništa loše, crkveno ili zakonski pogrešno. Ukoliko je do juče pričešće bilo zabranjeno za javni greh, sada je odjednom ljudska intimnost postala javna istina.
Međutim, problem intime neće biti samo u vezi sa seksualnošću i pričešćem. Od momenta kada je intimna i „ne-grešno“ (intima sa bližnjim) ponašanje postalo deo učešća u odnosu sa Bogom, odjednom je otvorena pandorina kutija – nastala je igra pričešća. Igra pričešća podrazumeva jačanje autoriteta klira u vezi sa pitanjem ko može i pod kojim uslovima da se pričesti. Uvođenjem, pak, intime kao tog merila, niko više nije mogao znati, niti biti siguran da li ga Bog želi ili ne. Igra pričešća je za vernike preokrenula hrišćanski život u istoriju psihologizacije unutrašnjeg intimnog osećaja.
Ukoliko je u početku javni prestup bio mera odnosa sa Hristom, sada je intimno i „ne-grešno“ delo igralo istu ulogu. Pitanje se samo nametalo: Da li onda svaka stvar intimne prirode, na ovaj ili onaj način može biti prepreka javnom činu pričešća? Ukoliko je tako, onda pričešće postaje arbitrarna stvar, represivno tumačenje i sud nad svojom intimom, nesigurnost pred sobom i Bogom, prenaglašeni osećaj krivice i neadekvatnosti, ali i neprestani i nepresušni izvor javnog optuživanja i samooptuživanja pred licem duhovnika, sveštenika, Crkve i samog Hrista. U tom slučaju, gubi se jasna granica između javnog i intimnog, jer sada sve postaje javna i ontološka stvar. Od hrišćana se zahteva jasan „osećaj“ o sebi, ukoliko žele da taj jasan „osećaj“ postane deo javne istine. Intimni osećaj, subjektivizam, postaju prenaglašen vodič i merilo u odnosu sa Istinom – sa Hristom. Drugim rečima, vernik se sve više povlači u intimno koje je opet preoblikovano u javno.
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
U pričešću kao javnom činu Crkve, naš intimni osećaj, naša intima – iako nevidljivi – postaju suštinsko određenje naše ličnosti u odnosu sa Crkvom i sa Hristom: nama se odbija ili dopušta pričešće, suđeno intimom. Cela Crkva priznaje tu intimu kao identitet osobe, pretvara ga u javni čin – kao meru odnosa sa večnim Sinom Božijim.
4. Svesna intimnost: post
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
Slično bi se moglo reći i u kontekstu posta. U skladu sa ovim promenama, logičan sled jeste i njegova transformacija. Post je ne samo u svom opštem smislu, nego i partikularnom, postao merilo intimnog odnosa sa Hristom. Hrana je zadobila značaj vrhunskog kriterijuma, posebno kada se započne razgovor o tome da li se posti „na vodi“ ili „na ulju“ itd. I ponovo jedna, u potpunosti intimna stvar, postaje najvažnije pitanje za javno prepoznavanje i javni identitet u okviru crkvene zajednice. Hristos je više nego jasno govorio o postu kao intimnoj stvari, ne dajući mu javni karakter. „A kad postite, ne budite sumorni kao licemjeri: jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“ (Mt 6, 16–18). Hristos jasno ukazuje na potrebu da intimna stvar (post), ne sme da bude javno merilo identiteta („jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste“). Čak i onda kada Crkva bude kanonski određivala da post uslovljava pričešće, u početku je to bilo, pre svega, pitanje prihvatanja hrišćanskog javnog delovanja.
Post je u to vreme bio samo indikator da se neko uzdržava od hrane kako bi ušteđeni novac davao sirotinji i pomagao potrebite – jer je ova pomoć distribuirana kroz Crkvu. Otuda je smatrano da se „ne-post“ odnosi na vernikovo javno delovanje u smislu da ne želi da pomaže drugima. Ovde se nije radilo o pukom intimnom preispitivanju hrane, kvaliteta iste i slično, nego se pre svega radilo o novom značaju posta koji je hrišćanstvo donelo sa sobom u kontekstu javne službe (brige za siromašne). Kasnije akcentovanje na sadržaju hrane, njenom preispitivanju, brigom za „odobrena“ i „zabranjena“ jela, ukazuje samo na otklon od ovog prvobitnog javnog nastrojenja, ka potpunom okretanju intimnom i ličnom.
Ovaj zaokret, koji je i danas vidljiv, odveo je i sam post, per se, u intimnost i hiper-subjektivizam koji ima za potrebu da naglasi javnost nečijeg intimnog osećaja, bez bilo kakvih javnih posledica ili delovanja u smislu „opšteg dobra.“ Danas smo došli do toga da upravo hipertrofirani intimni čin unosa ove ili one hrane, određuje odnos sa Crkvom i Bogom. I ponovo, post koji je samo duboka intima, u tom kontekstu postaje identifikovan sa javnim grehom.
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
- Intimni osećaj pojedinca proizvodi javnu istinu, koju je neophodno zakonski zaštititi, tj. drugi je priznaju kao javnu stvar.
- Intimni osećaj pojedinca je istina po sebi, koja definiše i osobu i njen odnos sa drugima.
I opet, u pričešću kao javnom činu Crkve, naš post koji nije ništa drugo nego intimna stvar, koja nikome ne mora biti vidljiva, postaje suštinsko određenje naše ličnosti u odnosu sa Crkvom i sa Hristom: nama se odbija ili dopušta pričešće, suđeno postom koji bi trebalo da bude naša intima. Cela Crkva priznaje intimu kao identitet osobe, pretvara ga u javni čin – kao meru odnosa sa večnim Sinom Božijim. „A kad postite, ne budite sumorni kao licemjeri: jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.“ (Mt 6, 16–18).
5. Nesvesna intimnost: polucija
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
Teološki odnos prema pričešću odlazi i korak dalje, poprimajući i nove oblike preispitivanja ljudske intimnosti. S jedne strane, seksualnost je stvar svesne intime, jer se radi o aktivnosti dvoje ljudi. Slično možemo reći i za post, jer ni ovo više nije na bilo koji način u vezi sa javnim grehom, što ona postaje onog trenutka kada se nekom zbog toga zabrani pričešće, u razumevanju posta kao primarnog kriterijuma.
Međutim, problem postaje mnogo kompleksniji u onom trenutku kada govorimo o „nesvesnoj intimnosti“. Nesvesna intimnost je u vezi sa onim stvarima koje nisu u našoj vlasti. Otuda, granica počinje da se pomera prema stvarima koje su van naše kontrole, takve stvari su bile noćna istečenja, ružni snovi, sanjarenja, fantazije, menstruacija… Vrlo upečatljiv u ovom naglašavanju subjektivizma i nesvesne intimnosti jeste i 4. kanon Sv. Dionisija Aleksandrijskog (+265), koji nesvesnu intimu ostavlja na savest onog kome se ona desila: „…koji su imali nehotimično noćno istečenje (semena), neka i oni sleduju svoju savest, i neka sami sebe ispituju: da li imaju ili nemaju (neku) sumnju o tome. Jer, kao što o jelima veli (Apostol): „koji sumnja, osuđen je ako jede“ (Rim 14, 23), tako i u ovome neka je dobro savestan i dobro smeo (εὐπαρρυσίαστος = blagodьrzьnъ = slobodan), po svome shvatanju (srca), svaki koji pristupa Bogu.“
Možemo uočiti kako se nesvesno ostavlja na savest onome kome se desilo. Iako on nije bio u potpunoj vlasti onog što mu se događa, ipak se verniku stavlja u zadatak da preispita sebe i time definiše svoj javni odnos sa Bogom. Ovo preispitivanje i samooptuživanje postavljeno je u kontekst javnog odnosa, u okviru Liturgije kao javnog čina. Subjektivizam i neprestano samooptuživanje postaju mera javnog odnosa sa Crkvom i sa Bogom. Kanoni Jovana Posnika u tom smislu su i jasniji, pa tako njegovo 8. pravilo kaže: „Ko se u snu strašću istečenja oskvrnio, lišava se za jedan dan Pričešća, i smatraće se očišćenim od nečistote ako otpeva (= pročita) 50. Psalam i učini 49 metanija (= velikih zemnih poklona).“ I kao i u prethodnim tačkama, intimni događaj me određuje i definiše – u mom odnosu sa Bogom i sa ljudima u okviru javnog čina. Cela Crkva priznaje tu intimu kao identitet osobe, pretvara ga u javni čin – kao meru odnosa sa večnim Sinom Božijim.
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
6. Nesvesna intimnost: menstruacija
- Intimni osećaj nije vidljiv, ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog života.
Kod žena, menstruacija takođe postaje prepreka za pričešće. U ovom slučaju, postaje još komplikovanije, jer se radi o nečemu u čemu žena ni na koji način nema kontrolu. Otuda, njena nesvesna intima postaje prepreka za sjedinjenje sa Hristom samo zato što je žena. Drugim rečima, njeno postojanje po sebi je nešto što je odvaja od Hrista, iako ona na bilo koji način ne može, niti je mogla biti odgovorna za tako nešto. Kanoni su u ovom slučaju nedvosmisleni, a praksa Crkve gotovo neumoljiva. Dionisije Aleksandrijski u svom 2. kanonu ne ostavlja mesto sumnji u vezi sa ovim. Slično će ponoviti i Timotej Aleksandrijski u svom 7. kanonu. Ovde možda interiorizovano samooptuživanje ide najdalje, jer ne postoji način da se ova činjenica izmeni, ona ostaje kao ukazivanje ženi na njenu inherentnu grešku u dizajnu, dok istovremeno ova nesvesna intimnost postaje identifikovana sa javnim grehom ili prestupom, koji opet javno odvaja od Hrista i od Crkve. Pošto se radi o duboko intimnoj stvari, o kojoj niko ne mora ništa da zna, ponovo imamo igru sa ljudskom subjektivnošću, koja zatim postaje osnovno merilo u javnom životu hrišćana i njihovom odnosu sa Sinom Božijim. Osećaj grešnosti, iako ga nije moglo biti, a nije ni stvaran, postaje izraz javnog identiteta.
I opet, u pričešću kao javnom činu Crkve, mesečni ciklus nije ništa drugo nego intimna stvar, koja nikome ne mora biti vidljiva – ali postaje suštinsko određenje naše ličnosti u odnosu sa Crkvom i sa Hristom: nama se odbija ili dopušta pričešće, suđeno menstruacijom koja jeste naša intima. Cela Crkva priznaje tu intimu kao identitet osobe, pretvara ga u javni čin – kao meru odnosa sa večnim Sinom Božijim.
- Intimni osećaj nije vidljiv – ali nas obavezuje da ga priznamo kao suštinsko određenje ličnosti i njenog (večnog) života.
7. Pravoslavni identitet: intima i javno delo
- Intimni osećaj ne dozvoljava da se o njemu razgovara, jer su emocije suviše eksplozivne, te je tako svaki dijalog nedopustiv.
Nikolaj Berđajev, veliki ruski mislilac, naglašavao je kako je jevanđelje mnogo oštrije prema bogatstvu, eksploataciji i društvenom neredu, nego prema bilo kom seksualnom padu. Pravi problemi društvene stvarnosti i odgovornosti (javno) poništeni su represivno i zamenjeni pobožnom opsesijom intimom sve do naših vremena. Međutim, posledica ovog prenaglašenog subjektivizma označila je okretanje vernika samo ka sebi – intimnom osećaju. Ovo prenaglašeno subjektivno osećanje kao da je zamaskiralo važnost javnog, pokazujući nebrigu za ideje „opšteg dobra.“
Otuda ne može da nas iznenađuje nezainteresovanost za javno delovanje u smislu borbe za bolje društvo i odnose, jer kao da to ne igra nikakvu ulogu u životu pravoslavnih pošto je stepen unutrašnjeg samopsihologiziranja dominantan kod onih koji se identifikuju kao pravoslavni. Identifikovati se kao pravoslavni podrazumeva hipersubjektivno preispitivanje sebe i svojih intimnih, svesnih ili nesvesnih dela, koji ne ulaze u zonu bilo kakve grešnosti. Nošenje ove subjektivne i intimne osude, ali i pretvaranje u javnost svakog takvog čina, postaje izraz identiteta i javna izjava u kontekstu odnosa sa Bogom i zajednicom. Intimni unutrašnji osećaj je postao izraz pravoslavnog identiteta, intimni unutrašnji osećaj je postao izraz javnog odnosa sa Bogom. Intima, u javnom činu pričešća, postaje priznata od strane cele Crkve kao identitet osobe u kontekstu njenog odnosa sa Hristom.
Na kraju, kada ponovo čitamo reči sa početka ovog teksta, čini nam se da one imaju mnogo više sličnosti sa pravoslavljem, nego što bismo mogli i da zamislimo. Sada možemo parafrazirati rečenice iz uvoda, stavljajući umesto „trans“ reč „vernik“: „Biti vernik, ne samo što ne zahteva spoljašnje vidljive promene, nego više ne mora uopšte da uključuje nikakvu spoljašnju promenu ponašanja. Njihovi verski identiteti (osećaj) ih čine takvima. Drugim rečima, njihov intimni, subjektivni osećaj ih čini onim što osećaju… jer je kriterijum za to – unutrašnje, nevidljivo osećanje… Tako duboko intimna stvar i subjektivni osećaj, bez bilo kakve spoljašnje promene, postaju merilo odnosa sa društvom.“
U tom smislu, možda je nekada komično kada se pravoslavni bune protiv „transrodne“ ideologije, jer ona naglašava i zahteva javno priznanje intimnog osećaja. Crkva upravo to radi svaki put kada javno prizna identitet vernika na osnovu njihove najdublje intime i osećaja. Pravoslavni identitet se prepoznaje kroz javno priznanje „posta“, kao i drugih intimnosti, koji imaju samo dodir sa „osećajem“ pojedinca, ali „osećajem“ koji proizvodi javni čin u „igri pričešća“. Pravoslavni identiteti vernika stoje duboko u vezi samo sa intimnim osećajem, sa subjektivnim preispitivanjima sopstvene intime (snova, fantazija, misli).
Iako naše javno ponašanje može biti sasvim suprotno svakoj ideji pravoslavlja, mi se identifikujemo kao pravoslavni – jer kriterijumi za tako nešto leže u našoj najdubljoj intimi. Istorijsko pravoslavlje nas je ubedilo kako upravo ti subjektivni elementi, koje smo naveli, nisu ništa drugo nego naš identitet, koji Crkva u pričešću javno priznaje, jer ga definiše kroz odnos sa Hristom.
Utvrđivanje pravoslavnog identiteta na intimnom osećaju, zahteva priznanje tog osećaja od drugih. Sledstveno tome, prostor za dijalog o veri se sužava ili potpuno ukida, jer su osećanja klizav teren koji ne dopušta racionalan i trezven razgovor. Identifikacija sa pravoslavljem kroz osećanja dovodi do posebne vrste saznanja, ali i suda. Jer onaj ko je sebe identifikovao kao pravoslavac po osećanju i intimi, istim takvim kriterijumom prosuđuje i druge, tj. ko jeste, a ko nije „pravoslavan“ – jer na kraju sve je samo pitanje osećanja, zar ne?! U takvom kontekstu, kao da nam ne preostaje ništa drugo nego da „verujemo“ osećanjima ovih osoba, te da se trudimo da im ista ne povredimo.