Лав Н. Толстој, Јасна Пољана 1905.
Узрок огромног успеха који су код читалачког света имали велики руски књижевници није само у њиховом уметничком реализму без икакве трунке западне натуралистичке доктрине, него и у њиховој оштрој моралној забринутости. У томе погледу прво место несумњиво заузима Толстој. Поред свега свог огромног утицаја, Достојевски изазива мању узрујаност, јер не задовољава се само тиме што ставља проклета, према Хајнеовом изразу, питања, него још даје позитивне одговоре. Не „враћа Богу улазницу“, него му кличе осанa, мири се са космосом и етосом, чврсто верује да „светом управља Бог и његови закони“, придружује се, најзад, вери словенофила у светски позив руског народа и целокупног словенства. Још мање узнемирава своје читаоце Тургењев који баца на метафизичку и етичку проблематику вео елегантне и меланхоличне сумње и чији је омиљени уметнички мотив само промашена лична срећа сваковрсних кунктатора и дезертера у љубави. Међутим, Толстој у свима својим делима, са ванредном оштрином, поставља такве проблеме којих се више не може отарасити читалац чија савест није атрофирана или потпуно успавана. И уместо да је умири и измири са стварношћу, било природном, било социјалном, било натприродном, уместо да ублажи узрујаност резигнацијом, све више и више узнемирава своје читаоце, тврдећи њима да свако лако решење тешког проблема није право решење, него само одмицање од њега.
Толстој не само да проповеда, него се још и каје. Не ограничава се тиме што товари на туђе савести огромни терет неоствареног моралног позива и неиспуњених дужности. Није строг према другима и снисходљив према самом себи. Сасвим напротив, својим етичким максимализмом он највише мучи самог себе и обраћа се свима са молбом: „Оптужујте мене, то чиним и ја сам“. Зато је његов лични живот постао толико значајан, колико и његова ремек-дела. Биографије других књижевника, нарочито „романсиране“ које је увео у моду Моруа, поглавито се баве њиховим љубавним доживљајима, те, на пример, пушкинисти брижљиво проучавају „Дон Жуанов списак“ великог руског песника, или професор Гребс даје Тургењевљевом животопису наслов „Историја једне љубави“ (према госпођи Виардо). „Она и он“ – такав је наслов аутобиографског романа Жорж Сандовог. Осим тога, изучавају се у танчине све неприлике које су изазивали сукоби разних књижевника са политичким режимима, цензуром, издавачима, критичарима, такмичарима. Много се прича о техници њиховог стваралаштва, о томе какву су они муку мучили тражећи звучне строфе или беспрекорне реченице. Баш у томе, рецимо, састојала се трагедија Флобера, овога, према Димаовом изразу, џина који сече читаву шуму само да начини једну фину кутијицу.
Али у Толстојевој биографији све то није битно. Све то потпуно одлази у позадину. Као основни, водећи, једини мотив његовог живота остаје само једна брига, наиме, да се без икаквих компромиса и изговора живи баш онако, како то императивно заповеда човеку његова савест. Све док је Толстој био жив, не само у Русији него свуда, знало се да у Јасној Пољани живи човек који се драговољно одриче угледног друштвеног положаја и мирног породичног живота и који мучи не само туђе савести, него пре свега своју сопствену, јер не може подносити размимоилажење између њених заповести и стварног људског живота. Једнима је уливао велико поштовање „упрошћени“ живот овог грофа који се обукао и радио као сељак. Други су опет мрзовољно исмевали овај живот и злурадо тражили у њему сваковрсне омашке и недоследности. Али мало је било интелектуалаца који би остали потпуно равнодушни према њему. Такво занимање за његову личност постигло је врхунац када се широм света пронела вест да је поред своје дубоке старости Толстој напустио своју кућу и побегао у неизвесност. Када је десет дана по томе преминуо на забаченој станици Астапово, сви, и поштоваоци и непријатељи, ућутали су се, одајући пошту великом старцу који је живео и умро као драговољни мученик.
Основни мотив и књижевног дела и личног живота Толстоја сачињава високо подигнути морални патос. Баш тиме се он битно разликује од већине књижевника. Једни сматрају да уметност има да служи само лепоти и то таквој која је, ако не антиморална, а оно аморална у смислу равнодушности према добру и злу. Такав је баш став таквих великана као Гете, који посматра свет са неке олимпијске висине, или оних француских песника чија је била лозинка Парнас. У истом смислу Флобер предлаже „да се све прими“. Исти је био менталитет Толстојевог пријатеља песника Фета који додељује добру и злу да „као прах гробљански падну у човечије гомиле“. Исто је гледиште декадената и свију оних који су занесени тзв. формалном уметношћу, култом и културом форме без обзира на садржину. Има и таквих књижевника који налазе лепоту баш у злу, те, као Бодлер, уживају у отровном мирису „цвећа зла“.
Други књижевници надовезују уметност на етику, али такву која укључује човека и његову савест у неки објективни етос божанственог порекла. Такав је хтео да буде Гогољ и такав је био стварно Достојевски, овај, према изразу Николе Страхова, несрећник који је сам себе сматрао за срећног човека, јер је постигнуо блаженство вере.
Било је опет и таквих књижевника који су заменили овакву метафизичку, ако не мистичку, резигнацију натуралистичком. Они не траже позитивни смисао живота у натприродном духовном свету него у физичкој природи чијом се нужношћу детерминира оно што моралисти зову добром и злом. Онда етику замењује физиологија или натуралистичка социологија. Онда књижевник или постаје „доктором социјалних наука“, чиме се хвалисао Балзак, или се бави физиологијом, те се роман претвара у „физиологију“ нотара, апотекара, занатлије итд, или, према Гонкурову изразу, у „љубавну клинику“.
Има опет и таквих књижевника који одлучно одбијају ма какву резигнацију, било супранатуралистичку, било натуралистичку, и који звоне на узбуну. Али равнодушни су према личној етици за љубав сваковрсних политичких или социјалних тежњи. Тако је, на пример, Виктор Иго прогласио романтизам истоветним са либерализмом, а у својим „Јадницима“ заузео се за декласиране људе. Руска изобличавајућа књижевност са тзв. „правцем“ прихватила је Некрасовљеву лозинку: „Можеш да не будеш песник, али мораш да будеш грађанин“. Бичер Стоу у „Колиби ујка Тома“ или Григоровић у „Сиротану Антуну“ мање су водили рачуна о уметничкој вредности ових дела, него о борби против ропства. Тврдња марксиста, да је уметност само идеолошки одблесак класне борбе, знатно је ојачала такву тенденциозност у књижевности. У Совјетској Русији књижевници добијају од комунистичких властодржаца тзв. „социјалне наруџбине“.
Све ове и њима сличне струје карактеришу се тиме што преносе одговорност за људско понашање са човека на Бога, природу, друштво, државу. Толстојев је правац, међутим, сасвим супротан. Не тражи ван људске савести успављујуће уточиште или одговорне чиниоце. Напротив, сматра да је извор свију недаћа само у томе што се појединци не управљају према гласу савести. Не вреде никакве, чак најуспелије реформе и револуције, ако појединци остају равнодушни према добру и злу и не усавршавају се морално. Као и све велике истине, ова је тврдња веома проста. Није она ни нова. Она је позната откако су људи окусили од дрвета познања добра и зла. Али у Толстојево доба многима се чинило да је већ одзвонило таквом схватању и да оно није модерно. Техника је потиснула етику. Тврдило се да свугде влада гвоздени детерминизам физичке или социјалне нужности, чиме је потпуно оправдан сваки човеков чин, чак и злочин. С одушевљењем се примио Ничеов позив да се прави човек постави „с оне стране добра и зла“. Пљескало се изјави Оскара Вајлда да је појам добра и зла „приступачан само онима којима недостају сви остали појмови“. Изгледало је да изостанак моралне забринутости нимало не спречава да све буде у најбољем реду и да наш живот тежи још већем бољитку. Оно, пак, што се говорило и писало на етичке теме било је већином безначајно и досадно. Али као гром из ведрог неба одјекнуо је снажни Толстојев глас:
„Све то није оно што треба; приберите се; не могу да ћутим.“
И десило се чудо. Сви они који нису изгубили способност да чују глас савести сложили су се са његовом тврдњом да је баш она „најбољи и најпоузданији наш путоказ“. Јавило се уверење да не може застарети оно што је вечито, те је баш етика много модернија од тренутног и прелазног аморализма. И сада, када усред огромне кризе целокупног духовног и социјалног живота читав културни свет одаје пошту сенци великог старца приликом двадесетпетогодишњице његове смрти [текст је написан 1935], види се да није изгубљена могућност да се ово уверење прошири и удуби.
Извор: Евгеније Спекторски, „Толстој и етика“, Хришћанска мисао, 4 (1935), стр. 50-51.
