Lav N. Tolstoj, Jasna Poljana 1905.
Uzrok ogromnog uspeha koji su kod čitalačkog sveta imali veliki ruski književnici nije samo u njihovom umetničkom realizmu bez ikakve trunke zapadne naturalističke doktrine, nego i u njihovoj oštroj moralnoj zabrinutosti. U tome pogledu prvo mesto nesumnjivo zauzima Tolstoj. Pored svega svog ogromnog uticaja, Dostojevski izaziva manju uzrujanost, jer ne zadovoljava se samo time što stavlja prokleta, prema Hajneovom izrazu, pitanja, nego još daje pozitivne odgovore. Ne „vraća Bogu ulaznicu“, nego mu kliče osana, miri se sa kosmosom i etosom, čvrsto veruje da „svetom upravlja Bog i njegovi zakoni“, pridružuje se, najzad, veri slovenofila u svetski poziv ruskog naroda i celokupnog slovenstva. Još manje uznemirava svoje čitaoce Turgenjev koji baca na metafizičku i etičku problematiku veo elegantne i melanholične sumnje i čiji je omiljeni umetnički motiv samo promašena lična sreća svakovrsnih kunktatora i dezertera u ljubavi. Međutim, Tolstoj u svima svojim delima, sa vanrednom oštrinom, postavlja takve probleme kojih se više ne može otarasiti čitalac čija savest nije atrofirana ili potpuno uspavana. I umesto da je umiri i izmiri sa stvarnošću, bilo prirodnom, bilo socijalnom, bilo natprirodnom, umesto da ublaži uzrujanost rezignacijom, sve više i više uznemirava svoje čitaoce, tvrdeći njima da svako lako rešenje teškog problema nije pravo rešenje, nego samo odmicanje od njega.
Tolstoj ne samo da propoveda, nego se još i kaje. Ne ograničava se time što tovari na tuđe savesti ogromni teret neostvarenog moralnog poziva i neispunjenih dužnosti. Nije strog prema drugima i snishodljiv prema samom sebi. Sasvim naprotiv, svojim etičkim maksimalizmom on najviše muči samog sebe i obraća se svima sa molbom: „Optužujte mene, to činim i ja sam“. Zato je njegov lični život postao toliko značajan, koliko i njegova remek-dela. Biografije drugih književnika, naročito „romansirane“ koje je uveo u modu Morua, poglavito se bave njihovim ljubavnim doživljajima, te, na primer, puškinisti brižljivo proučavaju „Don Žuanov spisak“ velikog ruskog pesnika, ili profesor Grebs daje Turgenjevljevom životopisu naslov „Istorija jedne ljubavi“ (prema gospođi Viardo). „Ona i on“ – takav je naslov autobiografskog romana Žorž Sandovog. Osim toga, izučavaju se u tančine sve neprilike koje su izazivali sukobi raznih književnika sa političkim režimima, cenzurom, izdavačima, kritičarima, takmičarima. Mnogo se priča o tehnici njihovog stvaralaštva, o tome kakvu su oni muku mučili tražeći zvučne strofe ili besprekorne rečenice. Baš u tome, recimo, sastojala se tragedija Flobera, ovoga, prema Dimaovom izrazu, džina koji seče čitavu šumu samo da načini jednu finu kutijicu.
Ali u Tolstojevoj biografiji sve to nije bitno. Sve to potpuno odlazi u pozadinu. Kao osnovni, vodeći, jedini motiv njegovog života ostaje samo jedna briga, naime, da se bez ikakvih kompromisa i izgovora živi baš onako, kako to imperativno zapoveda čoveku njegova savest. Sve dok je Tolstoj bio živ, ne samo u Rusiji nego svuda, znalo se da u Jasnoj Poljani živi čovek koji se dragovoljno odriče uglednog društvenog položaja i mirnog porodičnog života i koji muči ne samo tuđe savesti, nego pre svega svoju sopstvenu, jer ne može podnositi razmimoilaženje između njenih zapovesti i stvarnog ljudskog života. Jednima je ulivao veliko poštovanje „uprošćeni“ život ovog grofa koji se obukao i radio kao seljak. Drugi su opet mrzovoljno ismevali ovaj život i zlurado tražili u njemu svakovrsne omaške i nedoslednosti. Ali malo je bilo intelektualaca koji bi ostali potpuno ravnodušni prema njemu. Takvo zanimanje za njegovu ličnost postiglo je vrhunac kada se širom sveta pronela vest da je pored svoje duboke starosti Tolstoj napustio svoju kuću i pobegao u neizvesnost. Kada je deset dana po tome preminuo na zabačenoj stanici Astapovo, svi, i poštovaoci i neprijatelji, ućutali su se, odajući poštu velikom starcu koji je živeo i umro kao dragovoljni mučenik.
Osnovni motiv i književnog dela i ličnog života Tolstoja sačinjava visoko podignuti moralni patos. Baš time se on bitno razlikuje od većine književnika. Jedni smatraju da umetnost ima da služi samo lepoti i to takvoj koja je, ako ne antimoralna, a ono amoralna u smislu ravnodušnosti prema dobru i zlu. Takav je baš stav takvih velikana kao Gete, koji posmatra svet sa neke olimpijske visine, ili onih francuskih pesnika čija je bila lozinka Parnas. U istom smislu Flober predlaže „da se sve primi“. Isti je bio mentalitet Tolstojevog prijatelja pesnika Feta koji dodeljuje dobru i zlu da „kao prah grobljanski padnu u čovečije gomile“. Isto je gledište dekadenata i sviju onih koji su zaneseni tzv. formalnom umetnošću, kultom i kulturom forme bez obzira na sadržinu. Ima i takvih književnika koji nalaze lepotu baš u zlu, te, kao Bodler, uživaju u otrovnom mirisu „cveća zla“.
Drugi književnici nadovezuju umetnost na etiku, ali takvu koja uključuje čoveka i njegovu savest u neki objektivni etos božanstvenog porekla. Takav je hteo da bude Gogolj i takav je bio stvarno Dostojevski, ovaj, prema izrazu Nikole Strahova, nesrećnik koji je sam sebe smatrao za srećnog čoveka, jer je postignuo blaženstvo vere.
Bilo je opet i takvih književnika koji su zamenili ovakvu metafizičku, ako ne mističku, rezignaciju naturalističkom. Oni ne traže pozitivni smisao života u natprirodnom duhovnom svetu nego u fizičkoj prirodi čijom se nužnošću determinira ono što moralisti zovu dobrom i zlom. Onda etiku zamenjuje fiziologija ili naturalistička sociologija. Onda književnik ili postaje „doktorom socijalnih nauka“, čime se hvalisao Balzak, ili se bavi fiziologijom, te se roman pretvara u „fiziologiju“ notara, apotekara, zanatlije itd, ili, prema Gonkurovu izrazu, u „ljubavnu kliniku“.
Ima opet i takvih književnika koji odlučno odbijaju ma kakvu rezignaciju, bilo supranaturalističku, bilo naturalističku, i koji zvone na uzbunu. Ali ravnodušni su prema ličnoj etici za ljubav svakovrsnih političkih ili socijalnih težnji. Tako je, na primer, Viktor Igo proglasio romantizam istovetnim sa liberalizmom, a u svojim „Jadnicima“ zauzeo se za deklasirane ljude. Ruska izobličavajuća književnost sa tzv. „pravcem“ prihvatila je Nekrasovljevu lozinku: „Možeš da ne budeš pesnik, ali moraš da budeš građanin“. Bičer Stou u „Kolibi ujka Toma“ ili Grigorović u „Sirotanu Antunu“ manje su vodili računa o umetničkoj vrednosti ovih dela, nego o borbi protiv ropstva. Tvrdnja marksista, da je umetnost samo ideološki odblesak klasne borbe, znatno je ojačala takvu tendencioznost u književnosti. U Sovjetskoj Rusiji književnici dobijaju od komunističkih vlastodržaca tzv. „socijalne narudžbine“.
Sve ove i njima slične struje karakterišu se time što prenose odgovornost za ljudsko ponašanje sa čoveka na Boga, prirodu, društvo, državu. Tolstojev je pravac, međutim, sasvim suprotan. Ne traži van ljudske savesti uspavljujuće utočište ili odgovorne činioce. Naprotiv, smatra da je izvor sviju nedaća samo u tome što se pojedinci ne upravljaju prema glasu savesti. Ne vrede nikakve, čak najuspelije reforme i revolucije, ako pojedinci ostaju ravnodušni prema dobru i zlu i ne usavršavaju se moralno. Kao i sve velike istine, ova je tvrdnja veoma prosta. Nije ona ni nova. Ona je poznata otkako su ljudi okusili od drveta poznanja dobra i zla. Ali u Tolstojevo doba mnogima se činilo da je već odzvonilo takvom shvatanju i da ono nije moderno. Tehnika je potisnula etiku. Tvrdilo se da svugde vlada gvozdeni determinizam fizičke ili socijalne nužnosti, čime je potpuno opravdan svaki čovekov čin, čak i zločin. S oduševljenjem se primio Ničeov poziv da se pravi čovek postavi „s one strane dobra i zla“. Pljeskalo se izjavi Oskara Vajlda da je pojam dobra i zla „pristupačan samo onima kojima nedostaju svi ostali pojmovi“. Izgledalo je da izostanak moralne zabrinutosti nimalo ne sprečava da sve bude u najboljem redu i da naš život teži još većem boljitku. Ono, pak, što se govorilo i pisalo na etičke teme bilo je većinom beznačajno i dosadno. Ali kao grom iz vedrog neba odjeknuo je snažni Tolstojev glas:
„Sve to nije ono što treba; priberite se; ne mogu da ćutim.“
I desilo se čudo. Svi oni koji nisu izgubili sposobnost da čuju glas savesti složili su se sa njegovom tvrdnjom da je baš ona „najbolji i najpouzdaniji naš putokaz“. Javilo se uverenje da ne može zastareti ono što je večito, te je baš etika mnogo modernija od trenutnog i prelaznog amoralizma. I sada, kada usred ogromne krize celokupnog duhovnog i socijalnog života čitav kulturni svet odaje poštu senci velikog starca prilikom dvadesetpetogodišnjice njegove smrti [tekst je napisan 1935], vidi se da nije izgubljena mogućnost da se ovo uverenje proširi i udubi.
Izvor: Evgenije Spektorski, „Tolstoj i etika“, Hrišćanska misao, 4 (1935), str. 50-51.
