Vojo Stanić, U čamcu, 1971.
Patrijarh srpski Porfirije nešto duže od četiri godine sedi na tronu Svetog Save. Nedugo nakon što je stupio na dužnost, dao je svoj prvi intervju emisiji „Upitnik“ na RTS-u, koji je tadašnja urednica Olivera Jovićević nazvala „Patrijarh za teška vremena“.
Prvi dani stolovanja novog srpskog patrijarha teško bi mogli biti opisani kao teški. Patrijarh Porfirije na početku pomenutog intervjua prepoznaje „ljubav mnogih koja ga je dočekala“ na novom položaju, a koja mu je dala „snagu i hrabrost“. Zaista, vernici Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) su raširenih ruku dočekali novog poglavara. Služba u Hrvatskoj kao mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, njegovo obrazovanje i (relativna) mladost, izjave poput: „Zagreb i ja se volimo javno“, ljubav prema rokenrolu, dobri odnosi sa Rimokatoličkom crkvom, uz inače tolerantan i pomirljiv ton, su mu i kod liberalnijih vernika obezbedili dobru volju.
Takođe, ni među nacionalistički orijentisanim vernicima prijem novog poglavara SPC nije bio manje optimističan. Mlad i vitalan, tehnološki i knjiški obrazovan patrijarh je probudio nadu da će Crkva moći snažnije i efikasnije da se afirmiše kao sila u društvenom životu. Na ruku mu je išlo i poštovanje prema instituciji patrijarha i tradicionalistička opreznost većeg dela vernika kada je u pitanju (ne)kritikovanje jerarhije.
Ukratko, svi, osim onih najmilitantnijih sa obe strane političkog i društvenog spektra, su bili spremni da poklone svoje poverenje novom patrijarhu. Naravno, uz dato poverenje su išla i odgovarajuća očekivanja. Jedni su želeli moderniju, aktivniju, otvoreniju (šta god to značilo) Crkvu – ukratko, želeli su reformatora. Drugi su očekivali da će SPC nastaviti da bude nacionalna institucija od najvišeg poverenja i korektiv slaboj i često prevrtljivoj državi (čitaj vlasti).
Naravno da nije posao Srpske Pravoslavne Crkve da ispunjava sve hirove javnosti. Ipak, moramo se zapitati zbog čega danas, četiri godine kasnije, ni „liberali“ ni „konzervativci“ nisu zadovoljni delovanjem patrijarha i vrha SPC. Porfirije nije ni reformator, ni tradicionalista. Ni liberal, ni nacionalista. Da li smo imali nerealna očekivanja, ili su vremena zaista toliko teška? Ili ipak deo odgovornosti snosi i sam patrijarh?
„Teška vremena“ u kojima se nalazimo kao Crkva, barem kada su u pitanju prestiž i autoritet jerarhije SPC, u najvećem delu su posledica manjka snage i hrabrosti, koja je izostala i pored „ljubavi mnogih“ kojom je dočekan patrijarh. Ako bismo morali da definišemo političku i društvenu orijentaciju patrijarha i bliskih mu episkopa, mogli bismo da ih odredimo samo na jedan način. Uvek su i odlučno uz vlast.
Naprednjačka vlada je istrajno rušila i demokratsko, i nacionalno i duhovno u ovom društvu. SPC nije pružila jasan i nedvosmislen otpor niti na jednom polju. Njeni visokodostojnici su umesto načela pravde, solidarnosti i slobode izabrali da štite režim koji je sva načela zgazio.
Kada je naš predsednik uništavao opoziciju i institucije, Crkva je nezainteresovano ćutala, ali je progovorila kada je trebalo „braniti državu“ od zlih boljševičko-zboraških ekstremista (odnosno od naših studenata). Odjednom su se setili demokratije, poretka, legaliteta i legitimiteta. Režimu koji svesno i ciljano duhovno unižava i uništava ovaj narod, nudeći mu na nacionalnoj frekvenciji sve vrste duhovnih otrova, nema šta da se zameri, osim „zla“ rodno-senzitivnog jezika, protiv koga je Patrijaršija zagrmela svom svojom „silinom“. Vlast koja je izvršila najveću izdaju, sve pravdajući se „teškim vremenima“ i neuništivim argumentom „morali smo“, zahvaljujući pojedincima iz SPC i dalje uspešno simulira patriotizam. Isti oni koji su ćutali na jasnu i nedvosmislenu izdaju, vlastima su se našli pri ruci kako bi odbranili državu od imaginarnih vojvođanskih separatista.
Spisak je dug, ali nemamo nameru da sejemo optužbe, niti da svaki propust i svaku grešku svalimo na pleća našega patrijarha. I drugi snose odgovornost. Samo želimo da ga podsetimo da je ljubav mnogih i dalje tu, u vernom narodu okupljenom u crkvama i na ulicama. Snaga i hrabrost su sa onima koji se bore za ono što je pravedno, tražeći podršku od Gospoda i svojih pastira. Poslednji meseci pružili su patrijarhu srpskom jedinstvenu priliku da istovremeno bude i reformator i tradicionalista, i liberal i nacionalista, a u stvari da prevaziđe ove prolazne i relativne kategorije, da doprinese probuđenoj solidarnosti i procesima društvene integracije, da doprinese tome da se naše društvo makar za jedan mali korak približi idealu Crkve Hristove.
Čini se da je Olivera proročki izabrala naslov intervjua. „Teška vremena“ su tu, ali ne zaista. Period od 2012. do 2025. godine može se nazvati teškim samo u katastrofičarskim naricanjima našeg predsednika i njegovih apologeta. Relativno posmatrano, položaj države, standard življenja, ali i međunarodne okolnosti su mnogo povoljnije nego što su bile 2008, 2002, ili 1992. godine. Odnosno, bolje jer su objektivno prilike brojne, ali teška vremena su zbog nesposobnosti i kukavičluka ljudi koji vode državu i Crkvu. Ni Srpska Pravoslavna Crkva nema osnova da se žali na teška vremena. Pored toga što nema verskog takmaca, godine za nama su gotovo pa uništile njenog najžilavijeg protivnika – liberalizam. Biti tradicionalista, patriota i vernik je mejnstrim.
Mi u stvari živimo u dobrim vremenima. Dobrim za one koji su u stanju da vide pruženu ruku. Narod je željan duhovnosti. Pred Crkvom stoje brojni izazovi, a sve što verni narod očekuje od nje jeste da iskreno pokuša da izađe na kraj sa njima. Prihvatanjem defetizma (mali smo, slabi i nemoćni) koji naša vlast revnosno širi, „teška vremena“ postaju samoispunjavajuće proročanstvo.
