Sveto, tradicija, mišljenje

Prvi stih šeste glave Lukinog Jevanđelja, makar u nekim do danas sačuvanim rukopisima, između ostalog, sadrži i jednu (za nas danas) krajnje interesantnu sintagmu. Nju nećete naći u onom (uslovno rečeno) standardnom tekstu, a isto važi i za brojne, danas često preštampavane, savremene prevode Novog Zaveta. I tu ona, naprosto, izostaje. Nema je. Ipak, pomenuta sintagma – ako je verovati Nesle-Alandovom kritičkom izdanju Novog Zaveta – imamo li u vidu relativno razgranat kontekst novozavetne tradicije, postoji, sačuvana u izvesnom broju rukopisa.

Konkretno, u pitanju je izraz: σαββάτον δευτερὀπρωτον. Bukvalno, to bi značilo: subota-drugo-prva. Čudna kovanica, čak i na grčkom ona deluje neobično. Zagonetno. Zbunjujuće. Donekle, čak, možda i neprirodno, artificijelno. Jezički nategnuto. Upadljivo. Celoj stvari, naravno, čudili su se mnogi pre nas. Stvar je takva da to uopšte i ne čudi. Svojevremeno, začudio se i niko drugi do Blaženi Jeronim. Dakle, uz Avgustina, jedan od verovatno najvećih (ako ne i najveći) intelektualaca zapadnog hrišćanstva. Sjajan filolog, erudita, mislilac, nesumnjivo – istančan um. Čovek knjige, intelektualac od formata. I upravo je on, Jeronim, Blaženi Jeronim, bio jedan od prvih – ili, bar za njega o svemu tome imamo pouzdano pisano svedočanstvo – koji su se, sasvim eksplicitno, bez ikakvog prikrivanja, spotakli na pomenutu novozavetnu sintagmu. O tome postoji direktno svedočanstvo, svedočanstvo koje potiče iz pera Jeronima samog. No, to je tek samo početak…

Stvar je logična. I dan-danas lako ju je rekonstruisati. Gotovo sama od sebe, pred našim očima priča se razvija. Verovatno je, dok je po ko zna koji put (onako filološki strpljivo) čitao i iščitavao tekst Novog Zaveta, Jeronim naprosto zastao. I – nije razumeo.

Jeronim je, za razliku od nas danas, ili je bar on sam (manje ili više osnovano) poverovao da je tako, imao koga da pita. I pitao je… Koga? Sv. Grigorija Bogoslova. Znači, ni manje ni više nego jednog od najvećih teologa (ali, pri tom, naravno, nikako ne i samo teologa, već isto tako i pesnika) Istočne (Pravoslavne) Crkve. Čoveka koji je, pre svega, zbog svoje retke sposobnosti da jasno i jezgrovito misli o najsloženijim činjenicama hrišćanske teologije (neko će reći tradicije), zavredeo naziv Bogoslov. Teolog. Sv. Maksim Ispovednik nazivao ga je velikim učiteljem, mnogo toga važnoga napisao je upravo tumačeći njegova dela. Brojni pisci, kroz duge vekove, pisali su (manje ili više ekstenzivna) tumačenja Grigorijevih spisa, njegovih beseda, čak njegove poezije. Pomenuću samo Iliju Kritskog, Psela i Nikifora Kalista Ksantopula… Valja podsetiti, u pravoslavnoj tradiciji samo su trojica dobili tu čast da uz svoje ime dobiju i ono – bogoslov. Jedan od njih je Sv. Jovan Bogoslov, drugi Sv. Simeon Novi Bogoslov, a treći je, zapravo, čovek kojem je Jeronim postavio pitanje. Znači, Sv. Grigorije Bogoslov, ili Grigorije iz Nazijanza.

No, vratimo se priči. U jednom od svojih pisama – reč je o poslanici sačuvanoj pod brojem 52 – Jeronim opisuje dijalog sa Sv. Grigorijem, svoju nedoumicu i situaciju u koju ga je, svojim odgovorom, Grigorije doveo. Slika koja se pred našim očima postepeno, korak po korak, izoštrava, gotovo da je paradigmatska. Jeronimovo pitanje znamo. To je bio prvi korak, početak priče. Važan je, međutim, i drugi korak – odgovor. Da ne dužim, Grigorijev odgovor (parafraziraću ga) bio je sledeći: neću ti odgovoriti sad, odgovoriću ti kasnije, u crkvi. Odgovoriću ti pred svima, pred okupljenim narodom, odgovoriću ti tokom službe. Svi će me slušati, držaću propoved. Upravo tada, između ostalog, govoriću i o onom σαββάτον δευτερὀπρωτον… Budi tu. Slušaj. Odgovoriću ti kada mi svi budu aplaudirali. Ti ćeš, hteo-ne hteo, tada, biti primoran da shvatiš ono što sada ne shvataš. Ili, još bolje, osetićeš ono što sada ne osećaš. Sama će te situacija, hteo-ne hteo, suočiti sa onim što ti sada izmiče. Jer, budeš li ti jedini ćutao (odnosno, budeš li se, svojim ponašanjem, izdvajao od ostalog naroda okupljenog u crkvi), ne budeš li i sam sa ostalima aplaudirao, odskakaćeš od većine, štaviše – ispašćeš budala. Osećaćeš se kao budala… A to, složićemo se, nije lako podneti.

Oštre reči, teške reči. Ne bi me čudilo da neko u njima oseti sablazan. Provokaciju. Žaoku. Na stranu pitanje istorijske verodostojnosti Jeronimovog svedočanstva. Nikada, zapravo, nećemo saznati da li se pomenuti dijalog između Jeronima i Sv. Grigorija ikada dogodio. Imamo li ovde uopšte posla sa istorijskim faktima, ili s Jeronimovom maštom? Bitnije je nešto sasvim drugo. O tome želim da govorim. Pred nama je tekst. Jeronimov tekst. To je sasvim nesporno. Ne bilo kakav tekst. Važan tekst. Tekst posvećen (na prvi pogled samo anegdotskom) oslikavanju situacije razumevanja, razumevanja teksta – svetog teksta. Teksta tradicije. Jevanđelja. Forma kazivanja je anegdotska, sadržaj je takav da duboko zadire u samu srž hermeneutičke problematike. Sve se vrti oko jednog pitanja, Jeronimovog pitanja – pitanja kako razumeti tekst. Ono σαββάτον δευτερὀπρωτον. I još nešto. Van svake sumnje, Jeronim nam nudi priču. Nešto što bi trebalo da izgleda kao svedočanstvo. Nudi nam priču o sebi. Ispovest. Priču koja istovremeno može biti i priča o nama. Pitanje je samo u kojoj smo meri toga svesni. Nama danas, u odnosu na Jeronima onda, teško da je (pisana ili nepisana) hrišćanska tradicija – dogmatika, ali nikako ne i samo dogmatika – realno bliža, jasnija, nedvosmislenija. Poenta, međutim, nije u tome, koje je vreme dekadentnije od kojeg vremena. Mnogo je važije nešto sasvim drugo. Svi mi, iz dana u dan, bivamo suočavani sa različitim tekstovima. U tome je cela stvar. Semiotika je usud svake civilizacije, svake kulture. Svake tradicije. Gde je semiotika, tu je čitanje. Neminovnost čitanja. Priča o Jeronimu lako može biti i priča o nama. Svi smo mi čitaoci. Svi se mi, na ovaj ili na onaj način, kroz život (između ostalog) bavimo nastojanjima da razumemo (iščitamo) govor (govorenje i pisanje) onih pre nas, starih, otaca. Tradicije.

To bi, dakle, bio zaplet. Peripetija koja je, pre svega, hermeneutička. Tiče se samog temelja naše hermeneutičke (životne) situacije. U prvom planu je smisao, značenje. Postoji pitanje, pitanje smisla teksta. Nejasnoća u tekstu. Postoji problem – Jeronimov problem, ali, istovremeno, i problem koji nije samo Jeronimov – kako izaći na kraj sa iskustvom neprozirnosti teksta. Tradicije. Govora tradicije. Pri tom, ono najvažnije uopšte nije šta je sam smisao, šta je rešenje zagonetke onog σαββάτον δευτερὀπρωτον. Ne, važnije je kako se odnositi spram situacije očiglednog pomanjkanja izvesnosti u tekstu. U onome što se, okvirno govoreći, naziva tradicijom, predanjem. Težište je na konkretnim situacijama, ne na apstraktnoj kogniciji. Pođimo redom. Glavni elementi priče jasno se oslikavaju. Pre svega, tu je Jeronim (zbunjeni čitalac, onaj neko koji nešto bitno u tekstu, svetom tekstu, ne razume). Naravno, tu je sam tekst (sveti Tekst, svetom tradicijom zagarantovani sveti Tekst). I, napokon, tu je Sv. Grigorije (nesporni autoritet, znalac, veliki učitelj, onaj kome pitanje biva upućeno), te narod. Verujući narod – Crkva. Grupa. Pri tom, sama epistolarna fabulacija Jeronimovog diskursa poprima jednu sasvim neskrivenu formu dramskog izraza. Cela stvar daleko od toga da je statična. Naprotiv. Bitan je događaj, situacija, zaplet i njen rasplet.

Najkraće rečeno: nemoguća je tradicija in abstracto. Osuđeni smo na tumačenje. Na hermeneutiku. Pre ili kasnije, uvek nas čeka neko σαββάτον δευτερὀπρωτον. Neka distorzija u jeziku, iskliznuće u govoru. Aporija. Dakle, ono nešto na šta će se naše čitanje (čitanje teksta, čitanje, odnosno razumevanje, tradicije) spotaći. I tada počinje avantura, velika avantura tumačenja. Živa igra isprepletanih procesa asimilacije i akomodacije, dakle tumačenja, subjekta suočenog sa tekstom.

Posle svega, dirljivo danas zvuče Šlajermaherove reči, zapisane negde 1805: svako dete do značenja reči dolazi posredstvom tumačenja, hermeneutike. Ako je jezik osnovno tkivo simboličkog sistema svake zamislive društvene razmene, samim tim i tradicije, hermeneutika se nameće upravo kao neminovnost života. Ne kao stvar puke akademske znatiželje. U pitanju je mnogo dublja – usuđujem se reći, suštinska – odrednica situacije samosvesnog subjekta. Subjekta u nastajanju. Subjekta čije se biće, po prirodi stvari, locira u ravni trojnog presecanja, štaviše preplitanja, onog prošlog, bilosti, aktualiteta, tj. prezenta, te onog nadolazećeg, futura. Zapisana ili nezapisana, tekstura tradicije – samo uslovno rečeno, ovde je možemo odrediti u smislu onog dijahronijskog – zavisno od slučaja, u manjoj ili u većoj meri, zahvata sve tri pomenute ekstaze vremena. Upravo zato, ne možemo je smatrati prosto monolitnom. Statičnom. Ako hoćete – nepromenjivom. Ništa nije dalje od istine. Mogući je smisao svakog eventualnog σαββάτον δευτερὀπρωτον, pre svega, konfiguracija. Nešto po sebi složeno, otvoreno. Kon-figurisano. Prustovski rečeno: konfiguracija stvari nije svodljiva na sliku njene prirode, istovremeno ona je i reč njene sudbine i trag njene istorije. Dakle, toka. Događanja. Gde je događanje, tu je i neka situacija. Otvorenost situacije. Neizvesnost. Sloboda. Kontingencija. Odsustvo potpune determinisanosti smisla.

Stoga samo tumačenje, između ostalog – po sebi se nameće kao zaključak – podrazumeva iskušavanje različitih nivoa stepena slobode i to, pre svega, u odnosu na sam tumačeni tekst. Pismo. A opet, gde je sloboda – gde stvari nisu jasno i unapred date, da ne kažem zadate – tu je i pomenuta neizvesnost. Neizvesnost kao iskustvo – ili, još bolje, kao stanje, kao situacija – bitno određeno prezentom. Nelagodnim prezentom. Uvek nečijim prezentom. Jeronimovim prezentom, ili našim prezentom. Aktualitetom. Aktualitetom koji je teško podneti, a koji, opet, nekako treba podneti.

Bespredmetno je verovati u nešto poput tradicije po sebi. U neku njenu, ako mogu tako da kažem, višu (apsolutno nespornu, samorazumljivu) ideacionu materijalnost. Kviditet. Pretpostavka o bezuslovnoj transcendenciji (da ne kažem transcendentnosti) tradicije opasna je varka kojom neodgovorni subjekt, zbunjen i prestravljen sopstvenim aktualitetom, sebe samog bezočno vara. Tako shvaćena metafizika izvesnosti varljivo prepokriva, maskira, bazično nerazrešeno (persekutivno) stanje i osećanje ontološki neumitne nesigurnosti. Za život je potrebno mnogo više od, uslovno rečeno, čistih ideja. Sama onostranost – bila ona smeštena u sferu bilosti, tj. prošlosti, ili u polje eshatoloških iščekivanja – nikako ne može biti dovoljna. Drugačije rečeno, vera u moguću apsolutnu receptivnost epistemičkog subjekta tradicije – vera u to da je istina gotov proizvod koji naprosto treba progutati – nešto je krajnje neosnovano. Primamljivo, ali prazno. Jalovo. Čak, opasno.

Pogrešno je, u tome je suština moje teze, verovati da tradiciju može činiti tek naprosto prošlost, neka apsolutna bilost. Metafizički (tobože) sakralizovana dijahronija. Narcistički neprepoznata, kolektivno stilizovana, fantazija. Podjednako je poguban kako mrtvi tradicionalizam salonskih intelektualaca, tako i onaj neprosvećenih masa. U oba slučaja, konkretni realitet bića, ono u čoveku najljudskije, ono u jednoj kulturi najplodnije, biva žrtvovano varljivom snu o izvesnosti, nepromenjivosti, totalitetu. Bude li tako, životom će ovladati autističnost. Nekomunikativnost. Fetišizam. Institucionalizam. Svaka drugost biva odstranjena, skotomizovana, duh obesmišljen. Poražen. Mitomanija je žalosna slika jednog u osnovi bolesnog, duboko izvitoperenog, jalovog, totalitarnog odnosa spram sopstvene tradicije. Pravi mitoman niti poznaje sebe, niti ono na šta se tako zdušno poziva – dakle, sopstvenu tradiciju. Njegovo je slepilo posledica dubokog mraka kroz koji, sasvim nesvestan, srlja ko zna kud.

Bitan element tradicije – svake tradicije, bila ona sakralna ili profana – čini konkretni aktualitet (upravo, dakle, sadašnjost – neko sada i ovde) subjekta tradicije. Recimo, Jeronima… Samo po sebi, ono σαββάτον δευτερὀπρωτον ne znači ništa. Ili, bar, ne znači mnogo. Tekstovi nisu dovoljni, potrebni su čitaoci. Priče nisu dovoljne, potrebni su slušaoci. Da bi cela stvar poprimila svoj potpuni smisao, potrebno je da neko zastane, da se spotakne. A opet, svako je spoticanje, svaki je zastoj u čitanju i slušanju, stvar prezenta. Nečijeg prezenta. Bez tog prezenta cela stvar gubi smisao. Umire. Potreban je aktualitet. Živ čovek. Jeronimovo sada i ovde… Njegov prezent. Prezent koji može biti njegov ili naš, uvek nečiji. Prezent koji, međutim, nikako nije usamljen prezent. Niko, pa ni Jeronim, ne živi (a samim tim i ne nastoji razumevati tradiciju svetog teksta) u vakuumu. Upravo suprotno. Tu su uvek i drugi, neizbežni drugi, Sv. Grigorije Bogoslov, Crkva… Nemoguć je tekst bez konteksta…

Misleći o tradiciji – tačnije, pokušavajući (koliko je u našoj moći) o njoj da mislimo – sve više klizimo u zonu s one strane svake zamislive samoočiglednosti. Asptraktne nespornosti. Nije svačije čitanje pravo čitanje. Mnogi su površni, zaslepljeni, nezainteresovani. Isti tekst bio je ponuđen mnogima, zastao je samo Jeronim. Nikom drugom ono σαββάτον δευτερὀπρωτον nije zasmetalo. Tradicija, naprosto, nije, niti može biti, nešto što biva (naivno) percipirano. Nezamisliva je ideja interpretativne nevinosti, intaktnosti, subjekta hermeneutičkog iskustva. Do guše on je u tekstu. Pitanje je samo da li je toga svestan ili nije. Tradicija nije objektivna datost. Tradicija nije zagonetka. Ne postoji nikakva (uslovno rečeno vidljiva) odgonetka za σαββάτον δευτερὀπρωτον. Jeronimov put nije Edipov. U njegovom slučaju, Pismo nema status Sfinge. Ono traženo nije odgonetka. Nikakva noeza – tj. nikakva, tobože samorazumljiva, referenca na neko gledanje, progledavanje, ogledanje i ugledanje – tu ne rešava stvar.

Logika prirode je jasna. Očevi prethode sinovima. Tekst nije prirodna kategorija. Isto važi za tradiciju uopšte. Logika ličnosti, tj. logika simboličkog poretka, logika tradicije, nije logika prirode. Ono σαββάτον δευτερὀπρωτον nikako ne može biti element prirodnog poretka stvari. Reč je o nečemu sasvim drugom. Tekst ne ukida prirodu, priroda ne objašnjava tekst. Poput prirode, logika duha ima svoje puteve. I, napokon, paradoks. Iskliznuće iz prirodnog toka stvari. Oštar rez. Bez sinova nema otaca. Bez prezenta nema bilosti. Tradicije. O futuru neću ni da govorim. Bez Jeronima i Grigorija samo ono σαββατον δευτεροπρωτον ostaje u pozadini, nemo, nerealizovano. Tradicija nije stvar otaca, tradicija je stvar sinova. Kakvi sinovi, takvi i oci. Otud odgovornost, velika odgovornost. Odgovornost onih koji (samo na prvi pogled) primaju, odgovornost sinova, potomaka, naslednika. Otud njihova, tako često zaboravljana, maskirana ili skotomizovana, odgovornost prema onima koji njima samima (kao svojim potomcima) predaju ono što ovi primaju. Na kraju krajeva, svako je iskušavanje dijahronijskog u funkciji sinhronije. Drugačije ne može biti. Ili, bar, ne bi trebalo. Potrebni su živi ljudi. Sinovi. U protivnom, zlo će se radovati. Život posustaje. Kopni. Urušava se. Mrtvi caruju, smrt vlada, pred našim očima odvija se (bolesno nekrofilna) deifikacija predaka. Mrtvih predaka. Žalosnih totema. Aktualitet gubi svaki smisao. Ništa se ne događa. Futur postaje tek samo žalosno patetična, kastrirana, senka apsolutizovane (apstraktne) prošlosti. Bilosti. Trpe potomci, u izvesnom smislu trpe i preci. Ti narcistički visokoidealizovani oci. Tradicija nije gotov proizvod. Samim tim, nemoguće je (bez ozbiljnih posledica) biti kljukan tradicijom.

Od Sv. Grigorija očekuje se tumačenje. Odgovor. Odgovor koji će biti u funkciji razjašnjavanja. To bi, ukratko, bila logika zdravog razuma. Logika nemišljenja. Logika većine. Mase. Ipak, on, Sv. Grigorije, postupa sasvim drugačije. Ne razjašnjava, zbunjuje. Konfrontira.

Gde je konfrontacija, tu je neizvesnost. Gde je neizvesnost, tu je nedostatak. Manjak bića. Nemost. Smrt. Neizbežnost strepnje. Metafizička panika. Tekst nije dovoljan. Uvek postoji neko σαββάτον δευτερὀπρωτον. Ne samo da je nemoguće u potpunosti ovladati simboličkim poretkom. Ništa manje nije nemoguće ni njega, taj isti simbolički poredak, sasvim samorazumljivo utemeljiti. Učiniti ga nespornim. Nemogućnost ovladavanja totalitetom sopstvene egzistencije. Isto važi i za Pismo, tekst, tradiciju… Kruti dogmatizam (koji, naravno, ne mora nužno biti sholastičkog tipa) i različite forme epigonštine i autoritarnosti, bolni su pokazatelji suštinske krize, ako ne čak nekroze, duha. Nemoguće je Boga uterati u gramatiku, nemoguće je potčiniti ga logici, vezati ga za pleme – sopstveno pleme. Takva, u osnovi nasilna, paranoidna, totalizacija sopstvene jednostrane slike o sebi, o sopstvenom rodu ili plemenu, pre ili kasnije, uvek pokazuje svoje totalitarno lice. Krajnja etiološka srž paranoidnog mišljenja otkriva nam se u formi specifičnog ludila tumačenja, hermeneutičkog ludila.

Paranoik, poput mitomana, poput okorelog tradicionaliste u rđavom značenju te reči, makar na prvi pogled, ne odbacuje realnost (konkretne fakte, istoriju, čulne datosti, svima očigledne elemente simboličke razmene). Na sebi svojstven način, on je prihvata. Prihvata je, neretko biva njom opsednut, ali je razumeva (tumači) na sebi svojstven (bolestan) način. U tome je ceo problem…

Čitanje nije dovoljno. Niko se nije spasao čitajući. Čitajući ili slušajući. Neka, čitaoče, tvoje čitanje, upozorava Sv. Grigorije Sinait, ne bude nezasitno. Običajnost ne pomaže. Za obesmišljenu tradiciju, jalova je uteha opsesivni ritualizam, prisila forme ili obligacioni ritualizam. Mehanika opsesivnog simuliranja transcendentalnosti.

Važno je zapaziti suštinsko nepoklapanje same, eshatološki bitno zasnovane, vekovima razvijane, ideje autentične obredne prakse (liturgije) i već pomenutog opsesivnog ritualizma. Karakteristično, svi klasični tumači liturgijskog obreda (Dionisije Areopagit, Maksim Ispovednik, Simeon Solunski, Kavasila) insistiraju na jednom suštinski netradicionalističkom (kao što već rekoh – eshatološkom) viđenju poretka i smisla, kako kosmičkog tako i liturgijskog, vremena. Zanimljivo je pomenuti da u nekim starim novozavetnim rukopisima umesto onog, svima dobro poznatog, hleb naš nasušni, stoji – hleb naš budući. To nije mala stvar. Za život je potrebno nešto više. Jeftini trikovi ne pomažu. Prošlost ne pomaže. Hleb naš budući – to je, svakako, hleb, ali hleb čija je vremenitost prvenstveno određena onim σαββάτον δευτερὀπρωτον. Ili, možemo i tako reći, nikakva prošlost (ma koliko ona bila herojska, bogata ili bitna) ne može biti mera tom istom σαββάτον δευτερὀπρωτον. Potrebno je nešto zbilja Drugo. Iskustvo Drugosti tog Drugog. Iskustvo eshatološkog prekoračenja svake moguće tradicije i tradicionalizma. Svaka demagogija ima svoje granice. Ubedljivost prazne reči može biti velika, ali (srećom) ne i beskonačna. Čoveku je, da bi bio čovek, potrebna svetost. Iskustvo svetosti. Autentična svetost. Obećanje svetosti. Ono numinozno. Apsolutna Drugost svake zamislive, samim tim i njegove, konkretne egzistencije. Slutnja svetosti, pretpostavka, fantazam o svetosti. Tvorački aktivna uobrazilja. San. Harizma. A upravo je to, svetost sama, ono što je najteže fingirati. Pre ili kasnije, istina izbije na videlo.

Nema te tradicije koja je sveta po sebi. Nedopustivo je brkati ono što se u teologiji imenuje kao predanje sa tradicijom. U pitanju su sasvim različite stvari. Kategorija predanja je eshatološka, kategorija tradicije je povesna. Ljudska. U sferi ljudskog hermeneutika je neizbežnost. Usud bića. Još jednom, bitni su potomci. Od njih zavisi sudbina svetosti, svetosti u ovom svetu. Svetosti u poretku povesti. U istoriji. Sve zavisi od njihove snage, od snage potomaka, da se, samosvesno i odgovorno, suoče sa neizbežnim negativitetom narativne prirode zaveštanja njihovih otaca. Sa dijahronijskim kontekstom njihovog aktualiteta. Priča nije eshatološka kategorija. Logika priče je logika popunjavanja praznine. Logika iščekivanja. Priča je bitna, ali priča nije sve. Postoji i ćutanje. Odsustvo priče. Odsustvo reči. Priča je predložak, nikako sama sebi cilj. Ona je polazište. Priču treba upoznati, treba je pročitati, usvojiti, ali to nije sve. Ono što se očekuje je dvojako. Pre svega, valja imati oko za neko σαββάτον δευτερὀπρωτον. Za neku novu mogućnost, za nešto u samom tekstu živo, nerealizovano. Istovremeno, treba moći podneti krajnje konsekvence Grigorijevog odgovora Jeronimu. Nije lako biti sam spram svih. Nije lako ne znati, pitati se, priznati to neznanje, tu sopstvenu zapitanost, kada svi (tobože) znaju. Kitsova reč za to nešto što se očekuje od potomaka bila bi – negative capability. Sposobnost, tj. kapacitet, za negativitet… Za ono negativno, neizvesno. Još uvek amorfno, potencijalno. Neizrečeno. Živo.

Nemoguće je vratiti se ocima. Nešto drugo je bitno, ne povratak. Bitna je budućnost. Okrenutost ka onom još-uvek-ne. Mitovi nisu dovoljni. Fetišizam ne pomaže. U svojoj biti on je lažan. Preci nisu dovoljni. Potrebni smo i mi, naše iskustvo, naši životi. Potrebno je i mišljenje, kritička distanca. Razumevanje. Prosvećenost. Delati i stvarati, voleti – bez toga se ne može. Stvarati – sada i ovde. Biti sposoban za mišljenje, za humor, za zdravo duhoviti otklon u odnosu na sopstvenu dijahroniju. Umesto povratka ocima, bitan je dijalog sa ocima. Život sa njima. Konfrontacija. Sadelatništvo sa njima, sinergija. Rasprava sa njima. Jedinstveno pregnuće. Zajednička briga za ono buduće. Za zajedničku stvar. Ono svima nama tek pridolazeće. Nikako puka bilost. Ono već uveliko prošlo, završeno, izvesno. Jedino tada oci su naši savremenici. Ili, ako hoćete, mi smo njihovi savremenici.

Naivno je verovati da će (oprostite mi na možda prejakim rečima) tamo neki oci, poput mitskih junaka, razrešiti sve naše probleme. Da će nam živote učiniti srećnijim i punijim. Sama činjenica da mi danas, takvi kakvi jesmo, svet u kojem živimo doživljavamo kao nešto zastrašujuće, izopačeno, haotično i dezorijentisano, ne daje nam za pravo kad fantaziramo o svetoj prošlosti. O tome da su nekada živeli bolji ljudi. Kako je nitkovluk tekovina naših dana, kako su naši preci bili ljudi suštinski različiti od nas samih. Bolji. Mnogo bolji. Naši veliki preci. Naposletku, ni ti sami sveti oci – Kapadokijci su, valjda, najočigledniji primer za to – nisu bili puki konzervativci, tradicionalisti u rđavom značenju te reči. Naprotiv, bili su upravo ljudi neopterećeni prošlošću. Neopterećeni onom krutom, okoštalom, bitno nespekulativnom, primitivnom predstavom tradicije. Štaviše, sam njihov odnos prema nasleđu bio je krajnje aktivan, otvoren, kreativan, tvorački… U tom smislu, karakterističan je (recimo) njihov odnos (prvobitno saradnja a potom raskid) sa Apolinarijem Laodikijskim. No, to je već tema za sebe.

Tradiciju treba upoznati, duboko je promisliti. Ispitati. Sopstvenim životom održati je u životu. Učiniti je delom sebe, a, pri tom, ne izgubiti sebe. Ne činiti od nje fetiš. Ne juriti za vetrenjačama. Ne gubiti vreme. Svet teži inertnosti, mase vole izvesnost. Konzervativnost. Mase vole velike priče, demagogiju. Mitove. Mit je forma apersonalnog kognitiviteta. Metanaracija. Do krajnosti sirova forma istine. Istina in statu nascendi. Nemojmo se zavaravati, nemoguć je svet bez mitova. Isto tako, nemoguć je ni svet bez mase nemislećih. Duhovno inertnih. Površnih. Nije svako u Crkvi Jeronim, ili Grigorije Bogoslov. Nažalost, takvi su upravo oni najređi. Gotovo da ih nema. Ne primećuju se, retko dolaze do reči. Tako je bilo oduvek, nije tako samo sada. Teško je zamisliti društvo – upravo svako društvo, teističko ili ateističko društvo, Crkvu ili kakvu drugu (manje ili više običajno strukturisanu) grupaciju – bez demagogije, bez manipulacije. Bez upotrebe i zloupotrebe moći. Ljudski faktor uvek je prisutan. To nikako ne možemo izbeći. S jedne strane, ljudi žele istinu. Istovremeno, odveć često da bi to bilo slučajno, oni sami dobrovoljno srljaju u laž. Prija im. Traže je. Traže je i dobijaju je. Uvek će se – to je valjda jedna od najvećih pakosti života u grupi – naći neko ko će im je ponuditi. Tako im je lakše, komotnije. Sami su sebi važniji. Prihvatljiviji. I to je nešto.

 

Izvor: „Sveto, tradicija, mišljenje“, Istočnik, br. 43–44 (2002), 41–49.