Benksi, Sloboda, 2015.
Sloboda je neophodna hrana ljudske duše. U stvarnom značenju reči, sloboda se sastoji u mogućnosti izbora. Radi se, razume se, o stvarnoj mogućnosti. U svakom zajedničkom životu izbor ograničavaju pravila koja nameće opšta dobrobit.
Pravila moraju biti dovoljno razboriita i jednostavna tako da svako ko to želi i ko raspolaže osrednjom sposobnošću pažnje može shvatiti, s jedne strane, dobrobit kojoj ona odgovaraju, a s druge strane, stvarnu nužnost koja ih nameće. Potreban im je stanoviti autoritet koji ne bi delovao neprijateljski ili strano, koji bi se voleo kao da pripada onima koje vodi. A uz to, pravila moraju biti dovoljno čvrsta, ograničenog broja i opšta tako da ih misao može asimilovati jedanput zauvek, a ne da se s njima mora sudarati svaki put kad treba doneti neku odluku.
Pod tim uslovima, sloboda ljudi dobre volje, premda činjenično ograničena, potpuna je u svesti. Jer kako su pravila u nju urasla, zabranjene mogućnosti neće im zaokupljati misao i oni neće morati trošiti snagu da ih se oslobode. Isto tako, odgojem stečenu naviku da ne jede loše ili opasne stvari, normalan čovek ne oseća kao neko ograničenje slobode u ishrani. To kao ograničenje oseća samo dete.
Oni nedobronamerni ili pak detinjasti nikada neće biti slobodni ni u kakvom društvu.
Kada su mogućnosti izbora toliko široke da mogu štetiti opštoj dobrobiti, ljudi ne uživaju u slobodi. Njima je potrebno ili utočište neodgovornosti, detinjastosti, ravnodušnosti, utočište u kojem mogu naći samo dosadu, ili se u svakoj prilici moraju osećati pritešnjeni odgovornošću iz straha da ne štete drugome. U sličnom slučaju, krivo veruju da su slobodni i osećaju da u toj slobodi ne uživaju, te dolaze dotle da misle kako sloboda nije neko dobro.
Izvor: Simon Vejl, „Potrebe duše“ (drugo poglavlje), u: Sloboda i tlačenje i drugi eseji, Zagreb: Naprijed, 1979, str. 182–183.
Prevod: Mirjana Dobrović
