Paul Klee, Senecio, 1922.
Svi prirodni pokreti duše podložni su zakonima analognim zakonima materijalne teže. Samo milost predstavlja izuzetak.
Treba se uvek nadati da se stvari izvršavaju po zakonima teže, sem ako ne interveniše nešto neprirodno.
Dve sile vladaju svetom: svetlost i teža.
Sila teže. – Uopšte uzev, ono što se očekuje od drugih predodređeno je uticajem sile teže u nama; ono što se od njih dobija predodređeno je uticajem sile teže na njih. Nekada se to (slučajno) podudara, često ne.
Zašto je tako da, kada jedno ljudsko biđe izrazito oseća potrebu, malje ili više, za nekim drugim bićem, ovo se odmah udaljava? Teža?
Lir, tragedija teže. Sve što se naziva podlošđu, fenomen je teže. Reč podlost, uostalom, na to ukazuje.
Ako je istina da je istu patnju mnogo teže podneti iz plemenitih pobuda nego iz pobuda niskih (ljudi koji su stajali u redu, nepomično, od jedan do osam ujutru, da bi nabavili jedno jaje, s velikom teškoćom bi učinili to isto da bi spasli ljudski život), možda se niska vrlina u nekom pogledu bolje odupire teškoćama, iskušeljima i nesrećama nego uzvišena vrlina. Napoleonovi vojnici. Otuda primena okrutnosti da bi se održao ili podigao moral vojnika. Ne zaboraviti na to u vezi s padovima.
To je izuzetan slučaj zakona koji uopšte silu smešta na strani podlosti. Teža je tu kao simbol.
Ne zaboraviti da sam u nekim trenucima mojih glavobolja, kada je snaga bola rasla, imala veliku želju da nanesem patlju drugom ljudskom biću, tukući ga tačno po istome mestu na čelu.
Analogne želje vrlo su česte kod ljudi.
Mnogo puta u tome stanju ja sam u najmanju ruku podlegla iskušenju da govorim reči koje ranjavaju. Poslušnost sili teže. Najveći greh. Na taj način kvari se funkcija jezika, koji treba da izražava odnose stvari.
Čovek ima izvor moralne energije izvana, kao i izvor fizičke energije (hranjenje, disanje). Obično ih nalazi, i zato se zavarava – čak i ako je reč o fizičkoj strani – da njegovo biće nosi u sebi načelo samoodržanja. Samo oduzimanje čini da se oseća potreba. U slučaju oduzimanja on se ne može uzdržati da se ne okrene prema bilo čemu što je jestivo.
Jedini lek za to: hlorofil koji dozvoljava hranjenje svetlošću.
Ne suditi. Sve greške su jednake. Postoji samo jedna greška: ne umeti hraniti se svetlošću. Čim se izgubi to umenje, sve greške su moguće.
„Moja hrana je da činim volju onoga koji me šalje.“
Nikakvog drugog dobra osim te sposobnosti.
Silaziti kretanjem u kome sila teže nema nikakvog udela… Sila teže čini da se silazi, krilo čini da se uzdiže: kakvo krilo na kvadrat će omogućiti da se silazi bez sile teže?
Milost je zakon silaznog kretanja.
Poniziti se znači popeti se po sili moralne sile teže. Moralna sila teže prisiljava nas da padamo uvis.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
