Religiozni esej Isidore Sekulić

Među velikim književnoumetničkim svedočanstvima Isidore Sekulić svakako pronalazimo da je ona mislilac koji je, pišući o sebi i za sebe, uvek pisao za onoga koji će u tim spisima osetiti teurgijsko dejstvo osvešćenog umetnika. Time je uspela da realizuje svoju meru humanosti kroz vreme.

Isidora Sekulić (1877–1958) je u mnogim svojim radovima izražavala tiha književnoumetnička sazrcanja, inicirana posebnim religioznim nadahnućem. Njena umetničko-teološka tihovanja i molitve za spas ovog sveta i vlastite duše, a na temelju uvida u vrlo dinamični unutrašnji kosmos preširokog čoveka, najeksplicitnije su izražena u esejima i poetsko-proznim zapisima.[1]

Jako individualizovanim senzibilitetom i duhovnim okom ova književnica je odgonetala lične religiozne i stvaralačke nedoumice, uzdignuvši ih na ravan opštih pitanja. Tako je Isidora stvorila poseban žanr – religiozni esej. Ona je u književni diskurs odlučno uvela korpus tema koji pripada teološkoj misli.

Njena religioznost provejava i u prozi i u lirskim zapisima i molitvama, a nesvakidašnja bogoslovska otvorenost i lucidnost te zapise čini istinitim i bliskim svačijem iskustvu. Kao pisac i mislilac, Isidora je uspela da objektivno i razložno osvetli stvaralački um. U njoj su se integrisali ličnost pesnika, ličnost mislioca i pregnuće mistika. Otuda ona postaje reprezent oduhovljenog umetničkog postulata modernog književnika.[2]

Lirski esej je bio najpogodniji metapoetički i autopoetički prostor za izražavanje takve stvaralačke energije. Nadovezujući se na „Odu posle Uskrsa“ Fransisa Tompsona, uzvikuje Isidora: „Religiozno osećanje je lirska tajna.“ Tako pruža ključ za razumevanje jedinstvene duhovnosti u njenim ogledima. U esejističkim i poetsko-proznim zapisima prekoračuje granice književnog hronotopa i zalazi u domen religiozne duhovnosti.

Čitalac osluškuje glas iz druge dimenzije života – ne istorijske, već ontološke. Jer, priča koju ova književnica pokreće sadrži univerzalne ideje, dileme i napore uvida ljudskog duha, koji se sažimaju u tri dimenzije njenog stvaralačkog pregnuća – kosmičku, antropološku i istorijsku. Sazrcavajući u tim esejima, Isidora Sekulić je uspela da se izdigne iznad pozicije umetnika i zauzme mesto duhovnika koji upućuje na, naizgled, tako jednostavne, a tako opsežne istine. Zato se prema njenom delu i idejama treba odnositi dvostruko – sa teorijskog aspekta, jer su plod mislioca – i sa književnoumetničkog, jer predstavljaju originalnu tvorevinu pisca.

Religiozni esej se ispostavlja kao plodno tle za kontemplaciju o aspektima koji se, s jedne strane, odnose na intimnu čovekovu dramu postojanja, a s druge, svedoče o istovetnostima kolektivnog egzistencijalnog iskustva. Isidorina misao je dosegnula do smisla duhovnoistorijskog neimarstva u istoriji, do fenomena smrti, iskušenja, gneva, pravde, prolaznosti, ljudskog stradanja i iskupljenja, imaginacije, siromaštva, podviga.

Ta opšta mesta teološke i filosofske misli, shodno umetničkom senzibilitetu i blagosti svoje prirode, književnica je dopunjavala novim značenjima. Svoju analitičku pažnju je usmerila na one aspekte života koji su duhovno-religijski fundirani, teološki opravdani, a koje je mogla da posvedoči vlastitim iskustvom. Često se doticala odnosa svetosti i umetnosti, videvši u njima dva pola svesrdnog ljudskog napora da se izađe iz zadate telesne, zemaljske ljušture, ali i način da čovek iskaže ljubav prema sebi, svojoj zemnoj prirodi i svetu u celini.

Isidora je pravi predstavnik modernističke struje koja stvaralačke energije crpi iz religijskog doživljaja sveta i čoveka. U njenom delu su plodotvorno ukršteni tradicionalni oblici religiozne duhovnosti i originalno religiozno osećanje umetnika. Kao književnica ona je sve vreme u dosluhu sa duhovnim tokovima moderne epohe i shodno vlastitom unutrašnjem zovu, oživljava svekoliku religioznu baštinu, čineći pojedine njene tekovine gorućim za promišljanje iskustva modernog sveta.

Moguće je složiti se sa stanovištem da je Isidorino osećanje religioznog smisla moderne umetnosti izviralo „iz srpsko-vizantijske, srednjovekovne, crkvene kulture“,[3] ali i da je umetnost za nju predstavljala modernu formu duhovne askeze i asketsku praksu modernog intelektualca. To znači da „pisanjem moderan umetnik ne stvara samo autonomno književno delo. Pisanjem se on moli Bogu, slavi duh i život.“[4]

Književnost za umetnika Isidorine provenijencije predstavlja specifični bogotražiteljski izazov, ne samo zatvorenu i dominantno estetsku praksu, što je u modernoj umetnosti uobičajeno. Ona je verovala u mesijansku ulogu umetnosti i književnosti. O toj veri je svedočila i u stvaralačkim i u analitičkim trenucima.

Ishodišna mesta Isidorinih idejnih, književnih i duhovnih pretpostavki, složićemo se sa Milanom Radulovićem, predstavljaju pravoslavna antropologija i u epohi modernosti aktualizovani teološki i filosofski pravci: helensko osećanje mere i shvatanje harmonije, stoičko i epikurejsko učenje o smirenosti duše (ataraksiji) kao najvišoj životnoj vrednosti, platonski personalizam, budistički apersonalizam i antiindividualizam.[5] Isidora je uspela da u svojoj literarnoj građevini te različite tradicije religiozne duhovnosti sinkretizuje i učini komplementarnim.

Prelazeći od faze liberalnog hrišćanstva do čiste pravoslavne duhovnosti, pritom, pronalazeći svoja duhovna i kontemplativna središta u modernom misticizmu, Isidora Sekulić je teološki široko sagledala preovlađujuće odlike čovekove subjektivnosti, koja je upravo u modernoj epohi postavljena na filosofski i egzistencijalni pijedestal. Jedno od osnovnih njenih polazišta jeste da svaki čovek ima vokaciju, kojom istorijski realizuje ovostranu egzistenciju: „Ima li šta lepše i radosnije nego videti čoveka koji ima vokaciju, i ima napor da ostane sa svojom vokacijom“ („Naše duhovno neimarstvo“).

Za osvetljenje duhovne aure umetnika i njegovog stvaralačkog čina indikativan je ogled „Ide li umetnost nad svetost“ iz 1939. godine. Autorka razmatra preimućstva i duhovne razlike svetačkog i umetničkog poziva. U tom eseju ona će artikulisati dublji kontemplativni uvid u prirodu i zadatak sveca i umetnika na ovom i na onom svetu. Pored mnogih razlika, ona uviđa i sličnosti i time, na najneposredniji način, iz samog središta sopstvenog doživljaja, ali i meditativnog iskustva, afirmiše božansko uzdarje umetnosti:

„U velikom prostiranju, jedno je svecu i umetniku zajedničko: ostvarački polet za veliki zadatak u kojem dejstvuje na jedan ili drugi način i nešto tajanstveno, božansko, božja pomoć. Svi ljudi bez razlike slažu se u tome da u umetnosti i svetosti ima naročitih božjih darova, da je Bog na jedan ili drugi način prisutan u naporima sveca i umetnika.“

Najbolja umetnička ostvarenja potiču, dakle, iz religioznih pobuda, čime se, naravno, umetnik ne zbližava sa svecem, ali nadvladava krute estetičke postavke u kojima se realizuje moderno umetničko delo. Problematizacijom paralele između sveca i umetnika autorka je sebi nametnula poseban izazov promišljanja dometa genija za ovostrano bivstvovanje. Izuzetnost kreativnog ili pronalazačkog pregnuća zasnovano je na eksplicitnom ili implicitnom, tačnije, u različitom stepenu religiozno osvešćenom senzibilitetu genijalne egzistencije. I genijalna priroda umetnika i svetiteljska priroda vernog bogotražitelja teži spasenju i konačnom samospoznanju.

Ishodišta i jednog i drugog oblika egzistencije leže izvan ovozemaljskog sveta – u večnosti. I u jednom i u drugom domenu svoga postojanja izuzetni pojedinci tom cilju predaju gotovo isti ulog. Slično tvrdi i ruski religiozni mislislac i Isidorin savremenik Nikolaj Berđajev: „Stvaralački život je večni a ne propadljivi život. I kako su slaba i žalosna moralisanja nad velikim delima. Lepota koja nastaje u stvaralačkom činu je već prelazak iz ‘ovog sveta‘ u kosmos, u drugo biće i u njoj ne može biti tame, koja je još postojala u grešnoj prirodi onoga koji stvara. […] I čin stvaralaštva je samootkrivanje i samostalna vrednost koja ne zna za spoljašnji sud o sebi.“[6]

Razlika se zasniva na specifičnosti procesa kojim se taj ulog ostvaruje. Svetački put odricanja, pokajanja i podviga prati izvesnost postignuća samospoznanja i ostvarenja ličnosti. Kod umetnika, koji stvaralačkim uspinjanjem nadilazi tamu zla – bilo kao imanentno svojstvo ljudske prirode, bilo kao posledice slobode izbora – nikada nisu zagarantovani ni samorealizacija, samim tim, ni spasenje. A proces ispunjenja bića umetnosti (Berđajev bi ga nazvao genijem), s jedne, i izgradnje ličnosti sveca, s druge strane, institucionalizovan je radi zajedničkog uloga – ovaploćenja svrhe stvaranja sveta i poimanja večnosti. „U stvaralaštvu genija kao da postoji samožrtvovanje. Rad svetitelja je pre svega samoostvarivanje.“[7]

Dakle, umetnost ima neizvesniji put od svetosti, jer ona nadilazi poznat, a stvaralačkoj prirodi stran, tuđ, gotovo neprijateljski, poredak ovog sveta. Krst umetnika i svake stvaralačke prirode koja nema svetački poziv je bremenit, jer je takva ličnost uvek na granici svetova – u prevazilaženju ovog i nedostupnosti onog pravog i željenog sveta. Zato su retki geniji i umetnici koji su postali sveci. Modernom umetniku (sekularizovanoj umetničkoj svesti) svetost svakako nije zagarantovana, u čemu prebiva nepoverenje u samorazornu ličnost umetnika-genija.[8] Ipak, „genijalnost je drugi religiozni put, po vrednosti jednak i jednako dostojan putu svetosti. Stvaralaštvo genija nije ,svetovna’ već ,duhovna’ aktivnost.“[9]

Na istorijskom planu zato često dolazi do međusobnog dopunjavanja genijalnosti i svetosti, jer podjednako predstavljaju ishod i put, potencije darovane od Boga svakom liku i podobiju. „Stvaralačko iskustvo genijalnosti će biti priznato kao religijski jednako vredno asketskom iskustvu svetosti.“[10] Istina, ni genijalnost ni svetost nisu nužno stvaralački determinisane, ali se kroz stvaralački čin ovi vidovi egzistencije na paradigmatičan način ostvaruju. To je širinom svoga duh uvidela i Isidora Sekulić.

Budući da je jedna od temeljnih odrednica Isidorinog religioznog eseja dijalektičko promišljanje suštastvenih pitanja ljudske ili stvaralačke egzistencije, u njenom fokusu je estetski tretman izvesnih duhovno-religijskih fenomena ili neumitnosti života, to jest, složen odnos umetnosti i stvarnosti. Tako u eseju „O prolaznosti u životu“ uočava da se poezija i proza na bitno različit način odnose prema usudu prolaznosti i smrti:

„Liričari i romantičari su dobrim delom oni koji su u čoveku odnegovali ideju o smrti kao o nečem iznenadnom i tuđem i nerazumljivom, i naučili čoveka da prolaznost svoju vezuje za nešto čudovišno katastrofalno, za ceremoniju užasa, pogreb i crve. Proza, manje emotivna i subjektivna i dekorativna od poezije, bliža je filosofiji, i ona je češće u inspiraciji da pokaže da je plemenita saglasnost čoveka sa sudbinom prolaženja, izvor estetičkih i etičkih blaga u čoveku.“

Isidora estetski produbljuje Hajdegerovu filosofsku pomirljivost sa permanentnom svešću o smrti kao ontičkoj datosti i ontološkom kvalitetu ljudskog života. Srpska književnica u toj svesti otkriva mehanizam koji bi oplemenio čoveka i pružio mu spokoj. Ona vidi prolaznost „kao prirodno načelo, kao tok naše egzistencije“. Prolaznost smatra uslovom našeg života „od načina kako ideja o toj činjenici živi u nama, zavisi ono u šta ciljaju napori čoveka: mir, i mudrost i dobrota čovečanska“. Ona uviđa da oplemenjena svest o prolaznosti svega oko nas, pa i nas samih predstavlja izvor mira, mudrosti i ljudske dobrote.

Zahvaljujući svojoj razložnoj religioznosti ona u izrazu za prolaznost ne vidi pretnju ili sablazan granične situacije,[11] već blagodatno stalno stanje. Taj izraz mora biti „skladan i mudar“. Iz toga proizlazi njena mudra definicija samog života: „Život je sinteza življenja i prolaženja: on je prolaznost, sa spiralastim boravcima oko stanica koje se, redom, ostavljaju. Ko ne misli o prolaznosti, ne misli ni o životu. S razapetim jedrima i krilima se odlazi.“ To može formulisati samo ličnost koja je sa finom merom hrišćanskog stoicizma spoznala i smislom ispunila tajne i neumitne zakone ljudskog bivstvovanja – našeg poziva i poslanja.

Permanentna svest o prolaznosti predstavlja filosofski okvir i zbirke pripovedaka Kronika palanačkog groblja. Isidora izjavljuje – „sudbine naše su talasi“. A upravo njeni junaci u Kronici svedoče o toj istini i profilišu se u zavisnosti od toga kako se odnose prema saznanju ili slutnji sopstvene ili kolektivne prolaznosti. Pojedini se uspinju, mnogi padaju. U njihovoj melanholiji hroničarka pronalazi stvaralačku lepotu. Ništa nije večno, a, opet, sve naginje ka večnosti. Palanačko groblje o toj težnji najbolje svedoči.

Isidora je pokazala duboko razumevanje za crkveno neposredovanu vezu između čoveka i Boga. Promišljanje mističkog iskustva, očigledno, bila je njena intelektualna, a verovatno i kontemplativna potreba. Životni i religijski putevi mistika u njoj su imali velikog poštovaoca. Ona je, opremljena svakovrsnim saznanjima o životu i teologiji mistika, uspela da iznutra sagleda njihovu jedinstvenu žudnju za transcendencijom i gotovo neponovljivu etičnost. Tako je u svom religioznom eseju iznedrila apologiju mistika i mističkog iskustva.

Ona iznosi svoju afirmativnu definiciju misticizma, nastalu na osnovu čitalačkog i kontemplativnog iskustva: „Misticizam znači slobodnu individualnu veru i neposredno opštenje sa Bogom. Mistici su reformatori; pokorniji Evanđelju i Hristu nego crkvi. Mistici su pravi prijatelji Boga i prava braća čovekova. Oni su borci protiv zvanične crkve i neplodne manastirske melanholije.“ Isidora je ovozemljasku egzistenciju mistika poimala kao neponovljivu estetiku života. To je prevashodno uočljivo u esejima posvećenim Svetom Francisku od Asiza.

Kao umetnik i čovek, Isidora je gajila veliku blagonaklonost prema duhovnoj blagosti mistika, ljubavi prema Bogu, s jedne, i čoveku i svetu, s druge strane, umetničkoj darovitosti ovih autentičnih Božijih iskušenika, kao i prema njihovom iskrenom asketizmu. „Svi su imali pesnički i svetački entuzijazam da čovečju moć dižu do neslućenih visina, i da umru izmučeni telom, ali bez pokolebanja, verujući u svoj ideal do kraja, dozvoljavajući da među braćom i sestrama može biti otpadnika, ali ne oskrnavitelja ideala“ („Sveti Franciskus iz Asiza“).

Za Isidoru, u vreme cvetanja zapadnog i istočnog misticizma od XII do XVI veka, mistici su čuvari i negovatelji iskrenog monaškog poziva. Ali, tek pesničkim činom oni su ostavili dublji trag u vremenu i obezbedili kulturu sećanja i neprestano obnavljanje apartnog mističnog vida religijske duhovnosti. Upravo Isidorino otvoreno zalaganje za skromnost, trpeljivost i siromaštvo u pojedinim esejima i pripovetkama proizlazi iz njene zadivljenosti vrlinama mističara i razumevanju njihovog poslanjanja. Tako je i sama u književno-religioznom eseju ospoljila dubinu umetnika i širinu intelektualca.

Istovremeno, Isidora je sa delikatnom pronicljivošću, shodno hrišćanskim idealima kojima je stremila i vrlinama u okviru kojih se vladala kao privatna ličnost, promišljala teološke i istorijske aspekte asketizma. U tim promišljanjima nastojala je da ukaže na čovečnu stranu ovog fenomena, na činjenicu da se asketsko zasniva na meri duhovnog ustrojstva i čovečnosti, a ne na krajnostima koje ukidaju čoveka i njegove najplemenitije strane.

Umerenost je, prema Isidori, asketsko iskustvo pronosilo kroz vreme i činilo prijemčivim ljudima. Insistirajući na humanističkim karakteristikama monaške askeze kao poziva, a ne kao nameta ili prisile, Isidora upoređuje zapadnu i istočnu crkvenu tradiciju. Indikativni su njeni kulturnoistorijski, ujedno i teološki i poetski uvidi u eseju „Stopama Hristovim Tome iz Kempisa“ i za razumevanje pitanja teodicije i svekolike religijske praske:

„Taj vajkadašnji religiozni rascep istoka i zapada činio je da je i asketski tip čoveka, i asketsko učenje, teorisko i praktično, različno bilo na dvema stranama, Ako se ostavimo asketa samomučenika, koji su prilično isti na istoku i zapadu, monaška askeza na istoku, pod uticajem grčke misli, grčke harmonije srca i uma, grčkog učenja o vrlinama, ne samo etičkim, nego i intelektualnim – bila je čovečnija, idealnija, bolje reći, spiritualnija od grčke askeze na zapadu. […] Molitva je ćutanje. Podvig, proizlazi samo iz slobode. Zlo nije suština sveta. Jedan istočni asket piše: ‘Dobro postoji, zlo ne postoji, sem onda kad se dešava’. Jedina vizija istočnog asketa bila je vizija svojih prestupa i slabosti, i tuđih vrlina na koje se treba ugledati. Dakle, sve u svemu manje Boga i teologije, više čoveka i njegova života.“

Asketizam kao čista pobožnost, življenje u ljubavi prema životu i svetu, odricanja sebe radi samospoznanja zadivio je i spisateljicu mekog hrišćanskog srca uprkos svim istorijskim iskušenjima koje je prošla. Onaj koji je u skladu sa tim postulatima sledio Put, Istinu i Život bio je za Isidoru Toma Kempijski, uzorna figura hrišćanske askeze. U njegovoj knjizi Isidora prepoznaje principe istočne asketske tradicije i dragocena uputstva svakom čoveku za osvešćivanje religioznosti, uputstva koja su oslobođenja dogmi. Jer veliki asketski mislilac i iskušenik je sve vreme osluškivao život i čoveka. To je u svojoj ogromnoj blagosti i milosti činila i Isidora.

Njeno razumevanje za čoveka je dragoceno i oslobađajuće. Budući humanista, ona je bila voljna da uloži ogroman spisateljski i intelektualni napor kako bi kroz stvaralaštvo opravdala čoveka i dala mu nadu da je deo Božijeg plana, da je rođen s bitnim razlogom. Ljudsko ovozemljsko putešestvije je, na primer, u zapisu „Čovek“, pokušala da osmisli skretanjem pažnje na njegove talante, kao blagodati Božije, i životni poziv koji ga čini istorijski jedinstvenim i neponovljivim: „Jednostavan je čovek dotle dok Božiji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen, kao crkvica u kojoj gori mnogo svetiljaka, užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.“

Upravo imajući na umu ljubav, humanost, darove Božije i poziv Isidora osvetljava kolektivni duh i smisao patriotizma. Zato u promišljanju religioznosti srpskog naroda i njegove crkvene istorije, Isidora ne razdvaja veru i patriotizam:

„Kratak je bio naš boravak u Žiči. Ali smo posedeli na mestu gde nema straha od siromaštva, od bolesti, od smrti. Kratko vreme, ali ipak osetismo da svaki Čovek može biti gospodar nad zemnim životom, osetismo bar nešto od duhovnog junaštva monaškog. I još, u ove tmurne dane pretnji i opasnosti od osionosti ljudskih i gladi zemaljskih, osetismo i potvrdismo ono naše staro: da je patriotizam, baš naš patriotizam, nedeljiv od vere i svetinje. Ljubav za ono što ne može preći u lično, u kukavičku brigu o materijalnom posedu, u sebične i bezumne težnje da smo uvek zdravi i uvek daleko od smrti – ta požrtvovna ljubav jedna je prema Bogu i prema Otadžbini.“ („Kratak boravak u Žiči“)

Za Isidoru su, u nemirna istorijska vremena, bili nedeljivi religiozno i patriotsko osećanje. Individualni duhovni i stvaralački napori moraju biti usmereni ka kolektivu. Samo tako će postati mera humanosti. Svakom, pojedinačnom ili kolektivnom usavršavanju prethodi ljubav i razumevanje, kako duha epohe, tako i duha naroda. Iako veliki individualist, okrenut intimnim pitanjima subjektivnosti, Isidora je negovala snažnu ljubav prema čoveku i vlastitoj istorijskoj zajednici. Toj ljubavi je založila i svoju književnost.

Osobenost stvaralaštva Isidore Sekulić sastoji se u tome što se u njemu jasno ocrtava umetnički duh i estetička aura same autorke. Ona pokazuje kako se u književnom stvaralaštvu reflektuje religiozna duhovnost samog umetnika. Time se literarno polje obogaćuje novim značenjima, što utiče i na promenu njegovog samoopisa.

Na širem estetičkom planu, direktnim ili indirektnim uvođenjem religijske duhovnosti u domen  književnog izraza biva nadvladana lepota kao estetski zahtev i ostvareno teurgijsko ozračje umetnosti. Povinovanje unutrašnjem teurgijskom zahtevu, ospoljenom kao autentični književnoumetnički princip, ishodovalo je i inovativnost na tematskom, poetičkom i strukturnom planu. Artikulacija široko zasnovane religijske svesti  autorke, čiji je uporište smešteno u pravoslavnoj duhovnosti, moralo je za Isidoru Sekulić biti utoliko trnovitije, donekle i samoukidajuće, ukoliko se u obzir uzme da  je njena književna misao izdanak novovekovne humanosti i moderne svesti.

Na poetičkom planu, njeno stvaralaštvo u sebi pomiruje i sintetiše poetičke i književnoistorijske postulate srpske moderne, priciznije – prve faze srpskog modernizma, zasnovane na izrazitoj umetničkoj autonomiji i subjektivnosti – i ideje prvorazrednog religioznog mislioca o književnosti i umetnosti, čija se misao u duhovnoj istoriji zapadnog čovečanstva i slovenskih kultura razvijala uporedo sa modernističkim intelektualnim i estetičkim tokovima.

Upravo u toj poziciji koju je za sebe izgradila u istoriji srpske književnsti, Isidora Sekulić reprezentuje umetničku izuzetnost, ostvaruje potpunu celovitost stvaralačke ličnosti i opravdava poziciju umetnika i intelektulaca u kulturi koju je upravo u eseju „Problem izuzetne ličnosti“ predstavila kao nužnu i jedino moguću:

„Samo vrlo malobrojnima je dato da pišu za ‘večnost’, što će reći za izvesnu budućnost. Prostije rečeno, samo je vrlo malobrojnima dato da pišu sa opravdanjem. To su oni koji, ne kao izuzetne, nego kao pozitivne istine ličnosti, održavaju kontinuitet duhovne egzistencije čovečanskog roda. Ne talenti, nego svedočanstva; ne odlike i iznimnosti, koje su to samo izvesno vreme, nego ono opšte i bitno što bar jednom svojom funkcijom može iz ovog vremena preći u Vreme, koje mi ne shvatamo, ali koje nas sadrži. O takvim ličnostima jedino vodi računa zakon sveta; u smislu tom da se istovetuje sa njima dotle dok su svedočanstva, i da i njih obara i poravnjuje kad prestanu svedočiti o duhovnoj vitalnosti ljudske vrste u datom vremenu.“

Isidora Sekulić je uspela da stvaralački nadraste estetizam, kao prvi stupanj stvaralačkog zahteva i da kroz svoje delo teurgijski dejstvuje. Taj pomak u njenom slučaju nije bio isključico iskupiteljski, čime bi dobio nov ontološki kvalitet. Ona je književnu misao povela ka zasebnoj religioznoj predstavi koja leži, kako u imaginaciji stvaraoca, tako i u senzibilitetu, odnosno sentimentu čitaoca. U književnoumetničkom, kao činu stvaralačke energije modernog i postmodernog subjekta, ovaploćuje se tendencija da se lepota, artikulisana najboljim kapacitetom jezičko-stilskog i misaonog matičnog jezgra, uzdigne na nivo esencijalnog u životu pojedinca, koji tom pojedincu u njegovoj duhovnoj i religioznoj potrazi daruje smisao.

Tako se ispostavlja tačnom njena konstatacija da „svako estetsko ushićenje, i svaka životna radost ima i akcenat molitve, i skrušenosti nad melanholičnim određenjima zemnog života. Melanholija je sveta, ona vodi u mir religiozni“. Kao jedan od stvaralačkih preduslova, melanholija se odvija u subjektu-stvaraocu koji permanentno intimno vapi za iskustvom lepote, kako u čulima, tako i u umu.

Među velikim književnoumetničkim svedočanstvima Isidore Sekulić svakako pronalazimo da je ona mislilac koji je, pišući o sebi i za sebe, uvek pisao za onoga koji će u tim spisima osetiti teurgijsko dejstvo osvešćenog umetnika. Time je uspela da realizuje svoju meru humanosti kroz vreme.

Izvor: Jana Aleksić, „Religiozni esej Isidore Sekulić“ [predgovor], u: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim: Odabrani zapisi, Beograd: Otačnik, 2019.

 

[1] Isidorine  religiozne stavove, duhovna sazrcanja i moralne dileme, između ostalih, čitamo upravo u knjizi Stopama Hristovim: Odabrani zapisi: „Iskustvo na Božić“, „Molitve u Topčiderskoj crkvi“, „Kraj groba koji će da zasija“, „Bdenije u manastiru Rakovici“, „Kratak boravak u Žiči“, „Naše duhovno neimarstvo: dve putne beleške“, „Usredsređujmo se: Rasejanost nije mana nego porok“, „Naše prelazno vreme“, „Zabeleška o gnevu“, „Izravnanja“, „Trka bez mete“, „Oda snegu“, „Misterij puta i staze“, „Ide li umetnost nad svetost?“, „Dve reči o pravdi i večnosti“, „Problem siromaštva u čoveku i književnosti“, „Intelektualac i siromaštvo“, „Problem izuzetne ličnosti“, „O prolaznosti u životu“, „Jedna znamenita duhovna veza Istoka i Zapada [Sv. Avgustin]“, „Sv. Franciskus od Asiza (povodom 700 god. od smrti); „Rodna gruda Sv. Franciskusa iz Asiza“, „Stopama Hristovim Tome iz Kempisa“. Neke od ovih eseja i zapisa ranije su priredili i objavili Jovan Pejčić u knjizi Izravnanja: Mala srpska knjiga (Altera, Beograd, 2010; Neopres, Beograd, 2017) i Đorđe J. Janić u Izabranim esejima (Akademska knjiga, Novi Sad, 2010).

[2] Milan Radulović je taj Isidorin književnoumetnički gest poopštio hipotezom da „umetnik koji svojim delom, umetničkim stvaranjem, služi duhu, jednovremeno služi Bogu i narodu, i zemlji i vaseljeni, i čovečnoj kulturi i nacionalnoj istoriji, i svakodnevnom, realnom, pojedinačnom životu individue i krajnjem i najvišem smislu opšteg bivstvovanja“. On je već u Isidorinoj prvoj objavljenoj knjizi Saputnici uvideo literarno ovaploćenje tog novog (modernog) osećanja smisla umetnosti. (Milan Radulović, Kulturna ideologija Isidore Sekulić, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2011, str. 27)

[3] Navedeno delo, str. 26.

[4] Isto, str. 27.

[5] Isto, str. 73–74.

[6] Nikolaj A. Berđajev, Smisao stvaralaštva: Pokušaj opravdanja čoveka, preveo Nebojša Kovačević, Brimo, Beograd, str. 131.

[7] Navedeno delo, str. 136.

[8] Johan Georg Haman, na primer, tvrdi da je genije osećanje, vatra, uobrazilja, autentičnost i stvaralaštvo, a ne znanje (V. René Wellek, A History od modern Criticism: 1750–1950: The Later Eighteenth Century; The Romantic Age, Copyright 1955 by Yale University Press. Seventh printing, August 1968. Printed in the United States od America by The Murray Printing Company, Forge Village, Massachusetts, The Later Eighteenth Century, str. 180). No, svakako da taj stav ne možemo sasvim podržati, jer iskustvo je pokazalo da genije poseduje određena znanja o poreklu i prirodi čoveka i sveta, makar ona bila nedovoljno osvešćena.

[9] Nikolaj Berđajev, Nav. delo, str. 137.

[10] Nav. delo, str. 140.

[11] Jedan od temeljenih izvora filosofije za Karla Jaspersa predstavljaju granične situacije kao osnovne situacije čovekovog postojanja koje ukazuju na stradanje. To su u svojoj suštini nepromenljive situacije, „čak i kada njihova trenutna pojava dobije drugi vid i kad se njihova pobedonosna moć skrije velovima: moram da umrem, moram da patim, moram da se borim, podređen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. […] To znači da su to situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti. To što postajemo svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije“. (Karl Jaspers, Filozofija egzistencije; Uvod u filozofiju, prevli Miodrag Cekić i Ivan Ivanji, Prosveta, Beograd, 1967, str. 135–136).