…или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев)
Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво.
Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке…
Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја.
Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве.
Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе.
Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других.
Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи.
Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!).
Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима.
У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли.
