Benksi, Buntovnik
Kada se u svakodnevnom govoru upotrebi reč prorok, obično se misli na osobu koja „proriče“ budućnost. Međutim, ovakvo razumevanje reči ne odgovara biblijskoj definiciji ovog pojma. Biblijski proroci su, osim objavljivanja budućnosti, bili aktivni kritičari vlasti, korumpiranih državnih činovnika, izrailjskih bogataša, kao i fenomena javnog razvrata i idolopoklonstva.
U svojoj kritici pozivali su se na Zakon koji je Mojsije predao Izrailju pod Sinajem (koji možemo čitati u delovima Knjige izlaska, Levitske i Ponovljenih zakona). Taj zakon je propisivao, osim Deset Božijih zapovesti i kultno-etičkih propisa, i jedno specifično viđenje izrailjskog društva. Naime, budući da su Izrailjci bili robovi u Egiptu, Savez sa Bogom je podrazumavao da u njihovom društvu nije trebalo da se neko toliko uzdigne da može (ponovo) da podjarmi svoju braću. Drugim rečima, suština tog Saveza je da Bog želi da se Izrailjci ne ponašaju jedan prema drugom kao Egipćani prema njima. Taj Zakon je zagovarao društvenu egalitarnost i nakon naseljenja u Hananu (Palestini) proteklo je čitava dva veka do uspostavljanja monarhije (12. do 10. vek pre Hrista). Do tada je postojao samo savez (konfederacija) izrailjskih plemena ujedinjenih zajedničkom verom, a odluke su se donosile na plemenskim većima. Reklo bi se, iz sadašnje perspektive, prilično ʼdemokratičnijeʼ i pravičnije uređenje s obzirom na položaj ljudi pod faraonom u Egiptu ili carem u Vavilonu.
Ova društvena situacija se menja kada Izrailj uviđa da je za opstanak bila neophodna stajaća vojska i centralna uprava te uspostavlja monarhiju. Prorok Samuilo pomazuje Saula za cara koji je u literaturi nazvan „car seljak“: on nastavlja da ore njivu, živi u svom selu, nema dvor, palatu ni prestonicu. „Zlatno doba“ Izrailja nastavlja se vladavinom Davida i Solomona koji uspostavljaju sistem sudstva, vojske i ekonomije.
Sinajski zakon zagovara koncept egalitarnijeg društva (suprotno od robovlasničkog koje imaju u neposrednom okruženju) i ograničenih prava monarha (nasuprot neograničenoj moći vladara u susednim imperijama). Kao primer možemo navesti stihove iz Knjige ponovljenih zakona 17, 14-20: „Kad uđeš u zemlju koju ti daje Gospod Bog tvoj da je naslijediš, i naseliš se u njoj, ako rečeš: da postavim sebi cara, kao što imaju svi narodi oko mene, […] da ne drži mnogo konja, i da ne vraća naroda u Misir […], i da nema mnogo žena, da se ne bi otpadilo srce njegovo, ni srebra ni zlata da nema vrlo mnogo. A kad sjede na prijesto carstva svojega, neka prepiše sebi u knjigu ovaj zakon od sveštenika Levita; I neka ga drži kod sebe i neka ga čita dok je živ, da se uči bojati se Gospoda Boga svojega, držati sve riječi ovoga zakona i ove uredbe, i tvoriti ih; Da se ne bi podiglo srce njegovo iznad braće njegove, i da ne bi odstupilo od ove zapovijesti ni nadesno ni nalijevo, da bi dugo carovao on i sinovi njegovi u Izrailju.“ „Da ne vraća naroda u Misir“ znači da se ne vraća robovlasničkom konceptu društva, „da nema mnogo konja“ – čitaj da nema mnogo automobila i „da nema previše srebra i zlata“ – čitaj da ne bude prebogat. Dakle, izrailjski car, pa i svaki drugi vladar prema Bibliji, postaje i ostaje car samo onda kada je njegova vladavina u skladu sa Zakonom – ni car ne može biti iznad Zakona.
U periodu od 9-6. veka pre Hrista bilo je dosta zloupotreba vlasti i upravo je održanje egalitarnog koncepta društva bio najveći izazov za Izrailj. Zato su proroci i ustajali da podsećaju na sinajski Zakon. Prva situacija u kojoj počinje proročki bunt jeste pod prorokom Ilijom za vreme cara Ahava (874-853. g. pH).
Naime, Prva knjiga o carevima nas izveštava kako je Ahav želeo da pored svoje letnje palate u Jezraelu napravi povrtnjak kako bi snadbevao dvor. S tom namerom otišao je do Navuteja, običnog izrailjskog seljaka čiji se vinograd naslanjao na dvor, i predložio mu da otkupi tu zemlju. Navutej mu objašnjava da je nemoguće da mu da zemlju, iako je cena dobra, zato što je tu zemlju dobio u nasleđe tokom naseljavanja u Hananu. Navutej je razmišljao sledećom logikom: zemlja je Božija, a on je odlučio da je daruje njegovim precima te sada ne može on da je prodaje i razdaje, ona mora ostati u njegovom vlasništvu (up. Lev 25). Ahav odlazi ljutit u dvor zbog Navutejevog odbijanja, ali ne preduzima ništa, jer i dalje poštuje sinajski zakon. Njegova žena Jezavelja, međutim, ne želi da se stvar tako završi. Ponosna i surova feničanska princeza bila je u svojoj zemlji navikla na drugačiju praksu: car je prosto uzimao ono što je želeo. Ona podmićuje dva svedoka da pred montiranim sudskim procesom optuže Navuteja da je hulio na cara i Boga (verbalni delikt i blasfemija) te Navuteja osude na smrt i ubiju, a Jezavelja u Ahavovo ime konfiskuje zemlju. U trenutku kada se Jezavelja i Ahav šetaju Navutejevim vinogradom pred njih izlazi prorok Ilija, obučen u kozje kože i preplanuo od pustinjskog sunca i govori im da „Gospodu nije pravo što učini“ i da će ih stići smrtna kazna. Treba se upitati koliko bi ljudi danas na očigledno kršenje zakona i zloupotrebu vladarskog položaja imalo hrabrosti da stane javno pred lice vlasti i da „pripreti“. Zbog ovog čina prorok Ilija izložen je nemilosrdnom progonstvu zbog kojeg beži iz zemlje. Konačno, nezadovoljstvo Ahavovom vladavinom kulminiralo je za vreme Juja i tada je nastupio kraj njegove dinastije koja je u krvi istrebljena, a sam Ahav stradao je u bici protiv damaštanske vojske.
Kada je u pitanju zloupotreba vladarskog položaja, nije zgoreg da se podsetimo i Avesaloma koji je pokušao da otme presto svom ocu, Davidu. Bio je visok, imao je dugu kosu, naočit, ali tašt i surov. Da bi to uspeo, on je stajao sa svojim društvom na gradskim vratima i sačekivao svakoga ko bi išao ka caru govoreći mu kako će mu on suditi u korist, kako se car za njega ne brine i kako će sve biti dobro kada on dođe na vlast. Sve je obećavao ljudima, bolji život, veće plate, možda čak i neki „Jerusalim na vodi.“ To je bilo, reklo bi se, neka vrsta političkog marketinga u Rano gvozdeno doba. Avesalomova buna se raspala, a proroci Gad i Natan nisu mu pružili podršku i ostali su uz progonjenog cara.
Za vreme cara Jerovoama II (783-743. g. pH) usledilo je relativno mirno vreme u Izrailju, to je bio period širenja trgovine i jačanja privrede. Međutim, u to vreme je došlo do naglog bogaćenja bogatih i velikog osiromašenja običnih Izrailjaca. S obzirom da u vreme suše nisu mogli prehraniti porodice, mnogi su uzimali kredit i sa kamatom od oko 30% koje im je davala vlastela nisu mogli da vrate dug te su postajali dužničko roblje, a zemlja se gomilala u rukama veleposednika. U takvo vreme pojavljuje se prorok Amos.
U Knjizi proroka Amosa društvena kritika počinje kritikom korumpiranih državnih činovnika u Samariji koji „sude krivo“, primaju mito i „prodaju pravednike za novce“, kao i bogataša koji prodaju siromahe na tržnicama za „par obuće“, a „vino oglobljenih“ piju u kućama svojim. Dalje nastavlja Amos: „Ne znaju činiti pravo, govori Gospod, sabiraju blago nasiljem i grabežem u dvorima svojim“. Stoga, Amos prorokuje sledeće: „Zato što gazite siromaha i uzimate od njega žito u danak, sagradiste kuće od tesana kamena, ali nećete sjedjeti u njima; nasadiste lijepe vinograde, ali nećete piti vina iz njih (…) I udariću kuću zimnu i ljetnu kuću, i propašće kuće od slonove kosti, i nestaće velikih kuća, govori Gospod.“ Amos proriče, dakle, da je takav nepravedni sistem neodrživ i da će se u krvi zatreti. Rešenje koje predlaže Amos može se sažeti u sledećoj rečenici: „Nego sud neka teče kao voda i pravda kao silan potok“, ali Amosa ne slušaju, nego proganjaju. Konačno, Samarija (glavni grad Izrailjskog carstva) je pala 722. g. pH posle iscrpljujuće asirske opsade i nikada se više nije oporavila.
Čitav vek kasnije u Jerusalimu deluje prorok Jeremija (626-586 g. pH). Vreme delovanja proroka Jeremije je doba dubokih političkih kriza i podela. Judeja se nalazi raspeta između dva carstva, Egipta i Vavilona, koja šire svoj uticaj i prisiljavaju je na vazalni odnos, a jerusalimski carevi se kolebaju između provavilonske i proegipatske stranke. Jeremija poručuje da je Vavilon jači, da mu se treba prikloniti i ne treba busati u grudi, jer je narod sa sve carem i plemstvom veoma grešan i Bog mu neće dati podršku ukoliko jednom otkaže poslušnost i zarati sa drugim. Nasuprot tome, car i čitav narod smatraju da su neuništivi, da Bog „stanuje“ u Hramu na Sionu i da je pobeda nezavisno od njihovog moralnog stanja zagarantovana. Svest u Jerusalimu bi se mogla svesti u dve nama poznate parole: „Ne može nam niko ništa, jači smo od Vavilona (sudbine)“ ili „Bog čuva Izrailjce!“.
Da stvar bude gora, čitav skup tzv. „lažnih proroka“ je podgrevao ovakvo raspoloženje. Lažni proroci su bili tzv. „profesionalni proroci“, a ne istinski, nešto poput javnog mnjenja, analitičara i savetnika, bili su često uz korumpirane činovnike, vojni establišment i neposredno carsko okruženje. Oni optužuju Jeremiju da je mračnjak, defetista i izdajnik, jer prosto njima nije „normalno“ da on jedini ne uviđa kako država nezadrživo „napreduje“ i kako ekonomija „ostvaruje suficit“. Inače je prorekao caru Joakimu da će zbog bezakonja koja je činio biti sahranjen kao magarac, bez ikakvih obeležja i počasti, i da će Jerusalim biti srušen. Zato je pod optužbom za izdaju bačen u zatvor. Međutim, to se upravo i desilo, Jerusalim i Hram je srušio vavilonski car Navuhodonosor, Joakim je umro u izgnanstvu, a Jeremija je sve sa velikom tugom posmatrao. Drugi prorok, Jezekilj, video je kako „slava Gospodnja odlazi iz Hrama“ odnosno, Bog napušta narod u kojem su pretvornost, koristoljublje, arogancija i srebroljublje zavladali preko svake mere.
Kroz iskustvo vavilonskog ropstva, izrailjski narod je prošao kroz katarzu i shvatio proročke pouke. Zato se pouke velikih proroka i pored svih kritika ne završavaju poražavajuće. Na samom kraju, nakon svih kriza i poraza, „pravedni ostatak“ će ponovo uspostaviti državu, ovoga puta pravičniju, solidarniju i dostojniju života „malog čoveka“.
Iz svega ovoga možemo izvući sledeće zaključke: današnji hrišćani nose odgovornost za savremeno društvo i dužnost da ustaju na nepravdu, korupciju, na laž i pretvornost. Pravoslavna crkva koja u sebi baštini proročkog Duha, odnosno Duha Svetog, takođe je pozvana da se kritički osvrće na pojave u društvu poput mita, nepravde, progona neistomišljenika, zloupotrebe vlasti i izgradnje totalitarnog društva, jer je na to obavezuje Sveto Pismo.
