Ježi Novosjelski, Apstraktna kompozicija, 1965.
Nužnost nagrade, ekvivalenta onoga što se daje. Ali, ako se, nanoseći nasilje toj nužnosti, ostavlja praznina, nastaje kao neko mesto na vazduhu i sledi natprirodna nagrada. Ona se ipak ne pojavljuje ako se ima druga plata: praznina čini da ona stigne.
Isto je pri opraštanju duga (što se ne odnosi samo na zlo koje su nam učinili drugi, nego i na dobro koje je njima učinjeno). Tu se i u sebi prihvata praznina.
Prihvatiti prazninu u sebi nešto je natprirodno. Gde naći energiju za čin bez protivteže? Energija treba da stigne odnekud. Pa ipak, potrebno je najpre neko iščupavanje, nešto očajničko – da bi nastala praznina. Praznina: mračna noć.
Divljenje, samilost (i osobito mešavina njih dvoga) donose realnu energiju. Ali treba se snaći bez nje.
Treba biti neko vreme bez nagrade, prirodne ili natprirodne.
Voleti istinu znači podneti prazninu, i tim samim prihvatiti smrt. Istina je na strani smrti.
Čovek se oslobađa vlasti zakona ovoga sveta samo na tren. Kratkotrajni trenuci zaustavljanja, kontemplacije, čiste intuicije, misaone praznine, prihvatanja moralne praznine. To su trenuci preko kojih je on sposoban za kontakt s natprirodnim.
Ko podnese jedan trenutak praznine ili primi natprirodni hleb, ili pada. Strašan rizik, ali treba ga okušati, makar i kroz jedan trenutak bez nade. Ali ne treba se u to bacati.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
