Priča o talantima
(Speculum humanae salvationis, XV vek)
Jevanđeljska priča o talantima (Mt 25, 14–30) je zapravo deo integralne celine koja se nadovezuje na priču o mudrim i ludim devojkama (Mt 25, 1–13) a kulminira u Hristovoj proročkoj priči o Strašnom Sudu (Mt 25, 31–46). Možemo, dakle, reći da je priča o talantima na raskrsnici (sredini) između ove dve priče. Ipak, ono što ih čini različitim po smislu sadržaja, jeste što se priča o mudrim i ludim devojkama, kao i Strašni Sud, striktno odnose na eshatološku stvarnost kada Hristos drugi put bude došao na zemlju, dok se priča o talantima više odnosi na istorijsku stvarnost svakog čoveka dok se taj Drugi dolazak finalno ne pojavi i ne ostvari. Akcenat je na primljenim darovima od Boga za koje Bog očekuje uzrastanje (razvoj, usavršavanje, uvećavanje).
Sažetak priče govori o tome kako je neki čovek spremajući se za put (očigledno bogat čim ima svoje sluge) dozvao svoje sluge i svakome predao jedan deo svog bogatstva. Ne celo bogatstvo, nego deo bogatstva. Ne samo kao dar i poklon, nego kao obavezu i zadatak da kroz takvu vrstu „zajma“ (pomoći, zaloga) svaki od njih učini da njegova (gospodareva) imovina naraste. Jedan je dobio pet talanata, drugi dva, a treći jedan. Talant se ovde ne odnosi na talenat već na novac, ali spekulativno govoreći talant se može podići na veći ulog duhovnog smisla i razvoja čak i ako bismo ga preveli samo kao talenat a ne kao novčanu svotu i valutu (na mestu Mt 25, 18 pominje se da je reč o srebru).
Priča se brzo kreće. Kratka je. Onaj što je dobio pet dobio je još pet talanata. Onaj što je primio dva dobio je još dva talanta. Ali priča (kao akt opomene) dobija drugačije preusmerenje i konotaciju kod onoga ko je dobio najmanje: jedan talant, jer upravo on sakriva svoj talant u zemlju. Time daje do znanja da ne želi da se potrudi uopšte oko onoga što mu je ne samo, dakle, darovano nego i pozajmljeno kao kapital. Zanimljivo je primetiti da je svaki dobio dar „prema svojoj moći“, mogli bismo reći prema svojim mogućnostima, potrebi, sopstvenoj univerzalnosti ličnosti (Mt 25, 15). Bog, dakle, ne pravi razliku među ljudima dajući jednima više a drugima manje, nego svakome prema njegovoj potrebi. Ovde se otkriva Bog kao Bog Staratelj i kao Onaj koji brine o Svojoj tvorevini, a ljudi ni današnjeg veka ne mogu da se oslobode primitivne logike (koja ovde ne funkcioniše) zašto neko nešto ima više a neko ima nešto manje.
Gospodar se vraća sa puta (nesumnjivo da je ovde reč o završnici životne i istorijske scene i susretu sa eshatološkim Bogom). Traži svođenje računa. Sve sluge dobijaju pohvalu za „mudru trgovinu“, osim poslednjeg. Nagrada za sluge se ogleda o ulasku u Božiji Odmor, u Njegovu radost. Nesumnjivo da je ovo eshatološki ugao gledanja. Život se završio i počinje novi život sa Hristom. Ali sa poslednjim slugom dolazi do konflikta i rasprave. Zanimljivo je kako je ista psihologija i sa današnjim čovekom kada nešto ne uradi kako treba, pa počne da nalazi brojne razloge, izgovore i samoopravdanja. Možda nije zlo u tome što je ovaj sluga bio lenj, nego kako razgovara sa svojm gospodarem. Kaže mu: „Znao sam da ti ti tvrd čovek: žanješ gde nisi sejao, i skupljaš gde nisi vejao!“ (Mt 25, 24). Kao da mu hoće reći: „Znam da si ti nemilosrdan i strog čovek i da tražiš deo onoga u čemu se ni sam nisi trudio!“ Strašan kontekst ali se bez problema može tako protumačiti ovo mesto. Dakle, drsko razgovara sa gospodarem. Izgovara se strahom od njegove strogosti (a prethodno svog gospodara licemerno optužuje) a da bi pokazao neki vid naivnog poštenja, u smislu da nije prokockao taj novac pa da nema da vrati, koliko je dobio toliko isto vraća svome gospodaru (Mt 25, 25). Dakle, on pošteno vraća „zajam“, nije ukrao, ali nije ništa konkretno ni uradio sa darom. U ovom kontekstu vidimo da je današnje poimanje poštenja pred krizom, jer Bogu poštenje nije dovoljno, On želi da vidi trud čoveka. Dar ovde može biti sinonim čak i za sam život i sve ono što činimo ili ne činimo da ga osmislimo. Ne mora nužno da ima neku prepoznatljivu pobožnjačku dimenziju, ali ne mora nužno da znači ni otpisivanje svetotajinskog života u Crkvi (Liturgiji).
Priča se nastavlja. Gospodar se ljuti. Baš zato što je gospodar nad svojim slugom a ne zato što je sitničar da ne može bez svog novca. Nesumnjivo da je ovo eshatološka pozadina stvari. Reč je o blagodati. O tome ćemo posle. Idemo dalje: Pominje se zagonetno mesto sa menjačima novca (Mt 25, 27). Naravno, nije reč o pravoj menjačnici. Zanimljivo je da gospodar traži menjače da bi došao do svog dobitka (spekulativno govoreći kao da se radi o kamati). Moguće je da Hristos ovde aludira da je svoje darove trebalo uložiti u smislu dobročinstva za druge ljude. Možda bi menjačnica (na primer, Crkva) dala veći iznos za taj jedan talant nečijeg poštenja i posvećenosti u smislu da prepozna i više poštuje onoga ko sa najmanjim darom pokušava da pruži svoj maksimum. Menjači novca mogu biti drugi trudbenici koji bi lenjom slugi pomogli da umnoži svoje darove. Setimo se kako apostol govori da je i najmanji ud važan za svaki, ma i najveći, ud celog Tela Crkve. Priča ne otkriva na koje načine su druga dvojica umnožili svoje talante. A onda se priča rascvetava na provokativnom mestu koja gotovo da može imati nepošteni karakter: „Svakome koji ima daće se…a od onoga koji nema i što ima uzeće se od njega“ (Mt 25, 29). Nevaljali i lenji sluga završava u paklu. To je poslednji ishod priče.
U čemu se ogleda ova priča?
Gospodar koji odlazi na put je nesumnjivo Hristos. Njegov Prvi Dolazak se već dogodio (Božić, Golgota, smrt, Vaskrsenje) i sada se sprema za Prvi Odlazak (Vaznesenje). Sluge su svi koji su poverovali u Hrista kao Bogočoveka. Nikoga nije ostavio na cedilu. Svakome je dao po neki dar. Talant je ovde aluzija na blagodat – dar Duha Svetoga. Umnožavanje darova jeste ono apostolsko da se usavršavamo u darovima Duha Svetoga tako da se na jednu blagodat dodaje druga (možda i veća) blagodat. Na drugom mestu, Hristos je eksplicitan govoreći da nas više ne naziva slugama već prijateljima, ali za ovakvu poučnu priču sigurno je namerno izabrao reč „sluga“ obraćajući se tadašnjem mentalitetu kada je relacija „gospodara, najamnika i robova“ bila sastavni deo jedne kulture. Dakle, treba imati širu dioptriju za razumevanje ove priče. I kada kažemo da Bog nikoga nije ostavio na cedilu, aluzija je na osnivanje Crkve koja je znak prisustva Božijeg na zemlji. Do čoveka je samo da li želi da dođe u Crkvu da radi na svojim darovima ili ne želi. Možemo slobodno reći da kada god čovek propusti Liturgiju da propušta primanje Božijih darova. U tome i jeste manifestacija (delovanje) Duha Svetoga Koji uobličava Tajnu Hrista u nama.
Vratimo se na razvoj i tumačenje priče. Onaj ko je dobio puno darova od Boga, trudi se da ne ožalosti ljubav Božiju, i revnuje za veće darove od Boga. Onaj ko je dobio manje, ne meri se time što je dobio manje za razliku od većeg, nego se usavršava u skladu koliko može prema onome što mu je darovano. Poslednji sluga se možda kreće nekom logikom poređenja i malodušnosti. Ne zaboravimo da je dobio najmanje. Ali ko zna: da se trudio više možda bi prethodnu dvojicu prevazišao. Ne, on nije zadovoljan darom. Potcenjuje ga. Zakopava tako da ni on sam na taj dar ne misli. Mislim da je ovde posredi tipologija ljudi koje Bog ne zanima puno. Sadašnje vreme otkriva puno takvih ljudi kojima je vera u Boga donekle i svojstvena, ali ih Crkva ne zanima puno ili ih uopšte ne zanima. Koji ne veruju da su nešto posebno primili od Boga da bi sada ceo svoj život posvetili Hristu. Blagodat je za njih sakrivena stvarnost jer su je prvi sakrili od sebe. To je taj zakopani talant. Ima nečeg zajedničkog u ovoj priči sa pričom o sejaču i bačenom semenu. Tamo gde je plodna zemlja (dobro srce) nastaju veliki plodovi, a tamo gde je besplodna zemlja (loše srce) nema nikakvih plodova. Ali, ima i drugi primer, kada Hristos govori o čoveku koji je našao blago u tuđoj zemlji, pa se trudi da proda sve što ima ne bi li kupio tu zemlju samo da bi zadržao to blago. Opet je reč o novom životu u Hristu sazdanom po meri blagodati Duha Svetoga.
Bog, dakle, nije neki bankar koji traži povraćaj novca. „Bio bi to neki mizeran Bog koji se poput nekog račundžije obračunava sa našim grehovima“ (ovo su reči vladike Atanasija Jevtića). Priča se razvija u smeru Suda. Bog želi da vidi šta je čovek uradio sa darovima Duha Svetoga koje je dobio. Zanimljivo. I veoma diskutabilno ako se krećemo logikom savremene civilizacije koja je ponajmanje hrišćanska, ili, koja nema nikakvu predstavu o Bogu koji je darodavac blagodati. Ako je Bog izvor blagodati, onda je evidentno da Njemu ne treba povraćaj darova (blagodati) nazad. Nego želi da vidi, ponavljam, šta je čovek uradio sa primljenim darovima. Dvojica su nagrađeni jer su svoje darove umnožavali verovatno putem raznih vrlina. Poslednji je prekoren i kažnjen, jer ne samo što nije ništa uradio sa darom, nego se još drsko obraćao prema onome ko ima vlast nad njegovim životom (ne zaboravimo kako je Kain drsko razgovarao sa Bogom odmah posle ubistva svog brata Avelja). To znači da nema pokajanja. Da je bilo pokajanja, možda Bog ni taj jedan dar ne bi tražio na uvid. Sluga se ne stidi i ne kaje, nego se raspravlja.
Ako Bog daruje blagodat da bi Njegova imovina narasla, opet bi to bio neki siromašan i trgovački Bog. Ne, ovde je reč o tome da se Bog ponosi onim ko se bavi Njegovim delom. Hronologija je jednostavna: Hristos odlazi – Duh Sveti daruje – Hristos se vraća. Između Prvog i Drugog dolaska ostaje Crkva kao riznica darova gde svako prema svojoj meri dobija određene darove za svoje usavršavanje (upodobljavanje). I danas imamo puno ljudi koji doživljavaju Boga kao sadistu a Crkvu kao koruptivno mesto zbog čega i dolazi do zakopavanja svog talanta. Jer talant (dar) se ne može razvijati izvan zajednice sa Bogom i Crkvom. Bog na kraju uzima svoje darove i daruje ih drugima koji će pažljivo negovati i brinuti o primljenim darovima. Ovo nije samo eshatološki ugao gledanja, već prvenstveno istorijski. Ako tokom života odustajemo od blagodatne stvarnosti, Bog od nas uzima ono što ne poštujemo i daruje nekome ko će više poštovati. Zato kaže: „Uzmite, dakle, od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata“ (Mt 25, 28). Ovde, dakle, nije reč o tome da se onaj ko nešto nema dodatno učini siromašnim i nemoćnim, nego da onome kome nije stalo da se obogati Hristom da se sila Božija preusmeri za one koji nisu ravnodušni na Božiju ljubav i prisustvo.
Da li će sada sluga zauvek ostati u paklu, ostaje zagonetka. Teologija pakla je kroz čitavu istoriju Crkve bila toliko prenaglašena da je nanela neizrecivu štetu mnogim ljudima. Od toliko zastrašivanja zaboravilo se da je Bog Prijatelj i Bog Ljubav. Jer na drugim poređenjima vidimo da kada Hristos, govoreći u metaforama i parabolama, kritikuje druge ljude koji su oboleli od bezosećajnosti, govori o tome da niko neće izaći iz pakla dok poslednji dug ne vrati. Spekulativno govoreći ako niko neće izaći iz pakla dok poslednji dug ne vrati, to ipak može da znači da pakao ne mora da bude trajna „sudbina“ nečijeg bića. Jer, kada se otplati dug, onda postoji mogućnost i za izlaz iz eshatološkog zatvora preobražajem nečije ličnosti. Priča, dakle, nije završena, ali je Hristos postavlja u okviru oštre opomene ne bi li probudio uspavane ljude. Uspavane od bezosećajnosti, uspavane od nebrige za svoje spasenje…
