Прича о талантима
(Speculum humanae salvationis, XV век)
Јеванђељска прича о талантима (Мт 25, 14–30) је заправо део интегралне целине која се надовезује на причу о мудрим и лудим девојкама (Мт 25, 1–13) а кулминира у Христовој пророчкој причи о Страшном Суду (Мт 25, 31–46). Можемо, дакле, рећи да је прича о талантима на раскрсници (средини) између ове две приче. Ипак, оно што их чини различитим по смислу садржаја, јесте што се прича о мудрим и лудим девојкама, као и Страшни Суд, стриктно односе на есхатолошку стварност када Христос други пут буде дошао на земљу, док се прича о талантима више односи на историјску стварност сваког човека док се тај Други долазак финално не појави и не оствари. Акценат је на примљеним даровима од Бога за које Бог очекује узрастање (развој, усавршавање, увећавање).
Сажетак приче говори о томе како је неки човек спремајући се за пут (очигледно богат чим има своје слуге) дозвао своје слуге и свакоме предао један део свог богатства. Не цело богатство, него део богатства. Не само као дар и поклон, него као обавезу и задатак да кроз такву врсту „зајма“ (помоћи, залога) сваки од њих учини да његова (господарева) имовина нарасте. Један је добио пет таланата, други два, а трећи један. Талант се овде не односи на таленат већ на новац, али спекулативно говорећи талант се може подићи на већи улог духовног смисла и развоја чак и ако бисмо га превели само као таленат а не као новчану своту и валуту (на месту Мт 25, 18 помиње се да је реч о сребру).
Прича се брзо креће. Кратка је. Онај што је добио пет добио је још пет таланата. Онај што је примио два добио је још два таланта. Али прича (као акт опомене) добија другачије преусмерење и конотацију код онога ко је добио најмање: један талант, јер управо он сакрива свој талант у земљу. Тиме даје до знања да не жели да се потруди уопште око онога што му је не само, дакле, даровано него и позајмљено као капитал. Занимљиво је приметити да је сваки добио дар „према својој моћи“, могли бисмо рећи према својим могућностима, потреби, сопственој универзалности личности (Мт 25, 15). Бог, дакле, не прави разлику међу људима дајући једнима више а другима мање, него свакоме према његовој потреби. Овде се открива Бог као Бог Старатељ и као Онај који брине о Својој творевини, а људи ни данашњег века не могу да се ослободе примитивне логике (која овде не функционише) зашто неко нешто има више а неко има нешто мање.
Господар се враћа са пута (несумњиво да је овде реч о завршници животне и историјске сцене и сусрету са есхатолошким Богом). Тражи свођење рачуна. Све слуге добијају похвалу за „мудру трговину“, осим последњег. Награда за слуге се огледа о уласку у Божији Одмор, у Његову радост. Несумњиво да је ово есхатолошки угао гледања. Живот се завршио и почиње нови живот са Христом. Али са последњим слугом долази до конфликта и расправе. Занимљиво је како је иста психологија и са данашњим човеком када нешто не уради како треба, па почне да налази бројне разлоге, изговоре и самооправдања. Можда није зло у томе што је овај слуга био лењ, него како разговара са својм господарем. Каже му: „Знао сам да ти ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао!“ (Мт 25, 24). Као да му хоће рећи: „Знам да си ти немилосрдан и строг човек и да тражиш део онога у чему се ни сам ниси трудио!“ Страшан контекст али се без проблема може тако протумачити ово место. Дакле, дрско разговара са господарем. Изговара се страхом од његове строгости (а претходно свог господара лицемерно оптужује) а да би показао неки вид наивног поштења, у смислу да није прокоцкао тај новац па да нема да врати, колико је добио толико исто враћа своме господару (Мт 25, 25). Дакле, он поштено враћа „зајам“, није украо, али није ништа конкретно ни урадио са даром. У овом контексту видимо да је данашње поимање поштења пред кризом, јер Богу поштење није довољно, Он жели да види труд човека. Дар овде може бити синоним чак и за сам живот и све оно што чинимо или не чинимо да га осмислимо. Не мора нужно да има неку препознатљиву побожњачку димензију, али не мора нужно да значи ни отписивање светотајинског живота у Цркви (Литургији).
Прича се наставља. Господар се љути. Баш зато што је господар над својим слугом а не зато што је ситничар да не може без свог новца. Несумњиво да је ово есхатолошка позадина ствари. Реч је о благодати. О томе ћемо после. Идемо даље: Помиње се загонетно место са мењачима новца (Мт 25, 27). Наравно, није реч о правој мењачници. Занимљиво је да господар тражи мењаче да би дошао до свог добитка (спекулативно говорећи као да се ради о камати). Могуће је да Христос овде алудира да је своје дарове требало уложити у смислу доброчинства за друге људе. Можда би мењачница (на пример, Црква) дала већи износ за тај један талант нечијег поштења и посвећености у смислу да препозна и више поштује онога ко са најмањим даром покушава да пружи свој максимум. Мењачи новца могу бити други трудбеници који би лењом слуги помогли да умножи своје дарове. Сетимо се како апостол говори да је и најмањи уд важан за сваки, ма и највећи, уд целог Тела Цркве. Прича не открива на које начине су друга двојица умножили своје таланте. А онда се прича расцветава на провокативном месту која готово да може имати непоштени карактер: „Свакоме који има даће се…а од онога који нема и што има узеће се од њега“ (Мт 25, 29). Неваљали и лењи слуга завршава у паклу. То је последњи исход приче.
У чему се огледа ова прича?
Господар који одлази на пут је несумњиво Христос. Његов Први Долазак се већ догодио (Божић, Голгота, смрт, Васкрсење) и сада се спрема за Први Одлазак (Вазнесење). Слуге су сви који су поверовали у Христа као Богочовека. Никога није оставио на цедилу. Свакоме је дао по неки дар. Талант је овде алузија на благодат – дар Духа Светога. Умножавање дарова јесте оно апостолско да се усавршавамо у даровима Духа Светога тако да се на једну благодат додаје друга (можда и већа) благодат. На другом месту, Христос је експлицитан говорећи да нас више не назива слугама већ пријатељима, али за овакву поучну причу сигурно је намерно изабрао реч „слуга“ обраћајући се тадашњем менталитету када је релација „господара, најамника и робова“ била саставни део једне културе. Дакле, треба имати ширу диоптрију за разумевање ове приче. И када кажемо да Бог никога није оставио на цедилу, алузија је на оснивање Цркве која је знак присуства Божијег на земљи. До човека је само да ли жели да дође у Цркву да ради на својим даровима или не жели. Можемо слободно рећи да када год човек пропусти Литургију да пропушта примање Божијих дарова. У томе и јесте манифестација (деловање) Духа Светога Који уобличава Тајну Христа у нама.
Вратимо се на развој и тумачење приче. Онај ко је добио пуно дарова од Бога, труди се да не ожалости љубав Божију, и ревнује за веће дарове од Бога. Онај ко је добио мање, не мери се тиме што је добио мање за разлику од већег, него се усавршава у складу колико може према ономе што му је даровано. Последњи слуга се можда креће неком логиком поређења и малодушности. Не заборавимо да је добио најмање. Али ко зна: да се трудио више можда би претходну двојицу превазишао. Не, он није задовољан даром. Потцењује га. Закопава тако да ни он сам на тај дар не мисли. Мислим да је овде посреди типологија људи које Бог не занима пуно. Садашње време открива пуно таквих људи којима је вера у Бога донекле и својствена, али их Црква не занима пуно или их уопште не занима. Који не верују да су нешто посебно примили од Бога да би сада цео свој живот посветили Христу. Благодат је за њих сакривена стварност јер су је први сакрили од себе. То је тај закопани талант. Има нечег заједничког у овој причи са причом о сејачу и баченом семену. Тамо где је плодна земља (добро срце) настају велики плодови, а тамо где је бесплодна земља (лоше срце) нема никаквих плодова. Али, има и други пример, када Христос говори о човеку који је нашао благо у туђој земљи, па се труди да прода све што има не би ли купио ту земљу само да би задржао то благо. Опет је реч о новом животу у Христу сазданом по мери благодати Духа Светога.
Бог, дакле, није неки банкар који тражи повраћај новца. „Био би то неки мизеран Бог који се попут неког рачунџије обрачунава са нашим греховима“ (ово су речи владике Атанасија Јевтића). Прича се развија у смеру Суда. Бог жели да види шта је човек урадио са даровима Духа Светога које је добио. Занимљиво. И веома дискутабилно ако се крећемо логиком савремене цивилизације која је понајмање хришћанска, или, која нема никакву представу о Богу који је дародавац благодати. Ако је Бог извор благодати, онда је евидентно да Њему не треба повраћај дарова (благодати) назад. Него жели да види, понављам, шта је човек урадио са примљеним даровима. Двојица су награђени јер су своје дарове умножавали вероватно путем разних врлина. Последњи је прекорен и кажњен, јер не само што није ништа урадио са даром, него се још дрско обраћао према ономе ко има власт над његовим животом (не заборавимо како је Каин дрско разговарао са Богом одмах после убиства свог брата Авеља). То значи да нема покајања. Да је било покајања, можда Бог ни тај један дар не би тражио на увид. Слуга се не стиди и не каје, него се расправља.
Ако Бог дарује благодат да би Његова имовина нарасла, опет би то био неки сиромашан и трговачки Бог. Не, овде је реч о томе да се Бог поноси оним ко се бави Његовим делом. Хронологија је једноставна: Христос одлази – Дух Свети дарује – Христос се враћа. Између Првог и Другог доласка остаје Црква као ризница дарова где свако према својој мери добија одређене дарове за своје усавршавање (уподобљавање). И данас имамо пуно људи који доживљавају Бога као садисту а Цркву као коруптивно место због чега и долази до закопавања свог таланта. Јер талант (дар) се не може развијати изван заједнице са Богом и Црквом. Бог на крају узима своје дарове и дарује их другима који ће пажљиво неговати и бринути о примљеним даровима. Ово није само есхатолошки угао гледања, већ првенствено историјски. Ако током живота одустајемо од благодатне стварности, Бог од нас узима оно што не поштујемо и дарује некоме ко ће више поштовати. Зато каже: „Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата“ (Мт 25, 28). Овде, дакле, није реч о томе да се онај ко нешто нема додатно учини сиромашним и немоћним, него да ономе коме није стало да се обогати Христом да се сила Божија преусмери за оне који нису равнодушни на Божију љубав и присуство.
Да ли ће сада слуга заувек остати у паклу, остаје загонетка. Теологија пакла је кроз читаву историју Цркве била толико пренаглашена да је нанела неизрециву штету многим људима. Од толико застрашивања заборавило се да је Бог Пријатељ и Бог Љубав. Јер на другим поређењима видимо да када Христос, говорећи у метафорама и параболама, критикује друге људе који су оболели од безосећајности, говори о томе да нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати. Спекулативно говорећи ако нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати, то ипак може да значи да пакао не мора да буде трајна „судбина“ нечијег бића. Јер, када се отплати дуг, онда постоји могућност и за излаз из есхатолошког затвора преображајем нечије личности. Прича, дакле, није завршена, али је Христос поставља у оквиру оштре опомене не би ли пробудио успаване људе. Успаване од безосећајности, успаване од небриге за своје спасење…
