Vladika Sava (Vuković)
Ovih dana, ljudi u crkvenom vrhu se trude da pokažu kako Crkva ne može da se bavi politikom. Patrijarh Pavle je postao maltene Miloševićev patrijarh, jer nekako biti na strani vlasti nije politika, jer je vlast izjednačena sa samom državom. Srpski studenti su postali ustaše, pa im se vrh SPC sada ruga i sa zvaničnog sajta. Na sve to, crkveni botovi odgovaraju: „Ko ima uši da čuje, neka čuje“. Oni veruju da je toliko samorazumljivo da su ljudi glupi i ograničeni, te će stoga poverovati u bilo šta što im se servira. Ali, nažalost, upravo baš oni, ovi nesrećni botovi, ne mogu da razumeju da postoje ljudi koji vole Crkvu i zato su spremni da opraštaju jerarhiji sva njena nepočinstva, jer se vode jevanđeljskim principom da „ljubav pokriva mnoštvo grijehova“ (1Pt 4,8).
„I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze“ (Lk 16, 26). Između ljubavi i maloumnosti, ogromna je razlika – dragi botovi, provalija koja se ne može preći. Jer, dok botovi rade za novac i karijeru, verni narod „samo“ voli Crkvu, te je otuda provalija ogromna.
„Partijsko“ jednoumlje na sajtu Srpske Pravoslavne Crkve (SPC), dovelo je do toga da neko plaši više od 50 arhijereja SPC danas. Neće biti da se baš svi slažu sa nekakvim zvaničnim stavom SPC, koji zapravo kao i da ne postoji, ako izuzmemo uvrede koje se upućuju najobrazovanijem delu našeg društva danas, do mere koja je nepodnošljivada – da su srpski studenti „srpske ustaše“.
Već smo ranije podsetili na časno i junačko držanje vladike Justina Žičkog (1996. godine bio episkop Timočki). Sada je vreme i mesto da se podsetimo na reči episkopa Save šumadijskog, koji se obratio rudarima „Kolubare“ povodom političke krize nakon predsedničkih izbora 24. septembra 2000. godine. Nadam se da će nas njegove reči nadahnuti likom istinitog arhijereja naše Crkve.
Svoj našoj duhovnoj deci koja se nalaze u kolubarskim rudnicima
Kao što Vam je poznato, draga moja duhovna deco, vazda ste bili u Našim molitvama jer se Crkva posvednevno vekovima moli za Vas, budući da ste svoj nasušni hleb zarađivali, i zarađujete, na najteži način. Pod stradajućim, koje Crkva pominje na jutarnjim i večernjim bogosluženjima svakoga dana, podrazumevaju se rudari, a to znači da ste Vi bili i ostali naša stalna briga.
U ovim sudbonosnim danima, posebno se brinemo za Vas, za Našu vrednu i radnu braću, za Vas, koji ste, pod vrlo teškim okolnostima, ishranjivali sebe i svoju porodicu, a u isto vreme ste odvajali od svojih usta da bi našu dičnu Kolubaru, za poslednjih deset godina, ukrasili sa sedam novih hramova. Na taj način ste dokazali svoju odanost i privrženost Srpskoj pravoslavnoj Crkvi.
Mi Vas pozdravljamo i poručujemo da smo sa svima Vama, da Vas podržavamo da se izvojuje sloboda o kojoj se pedeset godina govorilo, a nje nije bilo.
Apelujemo na svu našu duhovnu decu, koja su u vojsci i policiji, da ne dižu ruku svoju na jednokrvnu svoju braću u da na taj način ne navuku gnev Božiji na sebe. jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti (Mt 26, 52).
Nemojte dozvoliti da padne ičija krv jer krv vapije na nebo i pada na one koji su je prolili i na njihova pokoljenja.
Pozdravljajući sve Naše rudare, molimo ih da pretrpe do kraja i da znaju da je u ovim nevoljama ceo srpski narod s njima.
S Arhijerejskim blagoslovom,
5. oktobra 2000.
Episkop šumadijski
+Sava
