Prevodi i prepisi

Praznina i nadoknada

Nemoguće je oprostiti nekome ko nam je učinio zlo, ako nas to zlo ponižava. Treba misliti da nas nije ponizilo, nego da nam je otkrilo naš pravi nivo.

Želja da se vidi bližnji kako pati od istoga od čega i mi patimo. Upravo zato, izvan razdoblja društvenih nestabilnosti, kivnost siromašnih se usmerava protiv njima sličnih.

To je jedan od činilaca društvene stabilnosti.

Sklonost da se patnja prebacuje van sebe. Ako zbog prevelike slabosti ne možemo ni pobuditi milost prema sebi, niti naneti zlo bližnjem, nanosimo zlo slici sveta u nama.

Svaka lepa i dobra stvar tada je kao uvreda.

Činiti zlo bližnjem znači nešto dobiti. Šta? Šta se dobilo (i za šta će se, ako bude trebalo, platiti) kada se nanelo zlo? Preraslo se. Rasteglo se. Ispupila se u sebi praznina time što se stvarala u bližnjem.

Moći nekažnjeno nanositi zlo bližnjem – na primer, isprazniti svoj gnev na potčinjenom, koji mora ćutati – jeste poštedeti sebe trošenja energije, izdatka koji ovaj mora da utroši. Isto je s nedozvoljenim zadovoljenjem neke želje. Energija koja se na taj način uštedi, odmah se degradira.

Glavobolje. Ovakav trenutak: bol je manji kada se prebaci na svemir, ali svemir je tada iskrivljen; bol je mnogo jači kada se ponovo svodi na svoje mesto, ali nešto u meni već ne pati i ostaje u kontaktu s neiskrivljenim svetom. Slično postupati sa strastima. Snižavati ih, svoditi na jednu tačku i prestati se za njih zanimati. Tako se odnositi osobito prema svakome bolu. Zabraniti mu da se bliži stvarima oko mene.

Oni kojima su uništili grad i koje su odveli u ropstvo, više nisu imali ni prošlosti ni budućnosti: čime su mogli ispuniti svoju misao? Lažima, i to najsitnijim, najžalosnijom proždrljivošću možda pre spremni da se daju raspeti za krađu pileta nego ranije da umru u

odbranu svoga grada. Čak i sigurno, jer kada bi bilo drugačije, ne bi morali doživljavati svoja stravična mučenja.

U suprotnom trebalo bi umreti ili umeti podneti prazninu u misli.

Da bi se imalo snage za posmatranje nesreće kad je čovek nesrećan, bio bi potreban natprirodni hleb.

Mehanizam preko koga nas previše teška situacija ponižava u tome je što energija kakvu nam pružaju uzvišena osećanja – uopšte – jeste ograničena; ako situacija traži da idemo dalje nego ta granica, treba imati izvor u niskim osećanjima (strah, pohlepa, volja za rekordima, želja za spoljnim počastima) koja su bogatija energijom.

To ograničenje je ključ za mnoga skretanja.

Tragedija onih koji su, stupivši iz ljubavi prema dobru na neki put gde je valjalo patiti, stižu posle nekog vremena do svoje granice i propadaju.

Kamen na putu. Baciti se na kamen kao kada bi pri nekom pojačanju želje trebalo da prestane postojati. Ili ići kao da sam nisi postojao.

Želja sadrži u sebi apsolut, i ako ne uspemo da ga zadovoljimo (pošto se iscrpe energija), apsolut se pretvara u prepreku. Stanje duše pobeđenih, potlačenih.

Voljeno biće koje nas razočarava. Napisala sam mu. Nemoguće je da ne odgovori rečima koje sam ja sebi već rekla u njegovo ime.

Ljudi su nam dužni onoliko koliko zamišljamo da treba da nam daju. Osloboditi ih toga duga.

Složiti se da su drugačiji nego tvorevine naše mašte, znači oponašati odricanje od Boga.

I ja sam drugačija nego što zamišljam. To znati, znači oprostiti.

 

Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić