Andrej Rubljov, Strašni sud (detalj), 1408.
U novovekovnoj, a posebno savremenoj estetici ideja lepote doživljava tragičnu sudbinu. Na širem planu, moderna umetnost nipodoštava lepo i lepotu, njen cilj nije otkrivanje lepote. Čak postoje brojna shvatanja o postojanju prevrednovane „lepote“. O čemu je reč? Čitavi umetnički pokreti i shvatanja velikog broja umetničkih stvaralaca odbacio je klasična poimanja i ideju dovršenosti. Termin „izražajnost“ u našem estetičkom rečniku zamenio je lepotu. Zapravo, „izražajno“ bi se odnosilo na umetnička dela koja sugerišu više no što su sposobna da „izraze“, ili se svode na psihologističko otkrivanje duše umetnika itd. Koreni svrgavanja lepote klasičnih estetskih shvatanja antike, srednjevekovnog hrišćanstva i renesanse počinju u XII veku uobličavanjem estetike kao sfere filosofije. Posledice ovog svojevremenog antiestetizma pokazaće svoju masku u XX veku. Pojedini mislioci XVIII veka, presudno su uticali na zvanično potiskivanje lepote, zbog potrebe da se oslobode autoriteta, želje da krenu ispočetka. Rezultat toga je da se iskonski pojam lepote potisne na periferni plan „novog duha“ umetnosti.
Analitičnost bi nas odvela ka pokušaju da celu ovu problematiku posmatramo što je moguće obuhvatnije, tj. da pojave svojevrsnog antiestetizma moderne umetnosti predstavimo u što većem broju primera. Idolopoklonstvo činjenicama odlikovalo je mnoge racionalističke pristupe, a rezultati takvih napora završavali su brojnim tomovima knjiga čiji svet ostaje zatvoren u stihije nužnosti, potrebi da se nešto pokaže i dokaže, po svaku cenu utemelji u granice ovog sveta, vremena i prostora. Fenomenologija (nauka o pojmovima, mi mislimo pre svega na duhovne pojmove, u jednom širem smislu) nastoji da se vine iza granica činjenica, mada nije u suprotnosti sa njima, te da ih na taj način dubinski sazna i osmisli, pa bi smo našu globalizaciju problema smatrali fenomenološkim pristupom.
Kubizam, na primer, bio je pravac koji ruši nepatvorenu lepotu materijalnog sveta, želeći da osmisli novi svet, u kojem se ne vide jasne konture lepote. Slikar Pablo Pikaso je na svojim platnima stvarao svet geometrijske konstrukcije, gde je prostor duha uništen, gde se duh ne ovaploćuje, a sama materija gubi svoju tvrdu formu, snagu i postaje telo koje se dematerijalizuje. Gledano sa istorijsko-umetničkog stanovišta, Pikasova pojava je nužna, imajući u vidu da mu je prethodnik bio veliki francuski slikar Sezan. Impresionizam je, na primer, rastakao tvrde materijalne forme i gradio meke konture materijalnog sveta. U tom smislu, kubizam je bio svojevrsna reakcija i potreba da se ta gnjilost materijalne forme ojača geometričnošću traženja skeleta materije. Pikaso je primenio analitički princip razlaganja i raščlanjavanja materije, u želji, da se njenim usitnjavanjem na skladne geometrijske delove, dođe do skeleta materije, čvrstih formi prikrivenih razmekšanim i gnjilim telom. Krajnji ishod je stvaranje skeleta materije kao privida, a ne realnosti. Dakle, ovim analitičkim postupkom, savremena umetnost je razapela duh, a telo predstavila u mekanoj i raspadajućoj formi. Naravno da savremeno slikarstvo ima i drugih ideja i rešenja, gde se čine ozbiljni pokušaji u traganju za izgubljenom duhovnom lepotom.
Pravi karakter i mogućnost estetičkog humanizma, koji je karakterisao rusku religioznu misao XIX i prve polovine XX veka, nije od strane pravoslavnih bogoslova uzet u sveobuhvatnije razmatranje, mada su pojedini već izrekli svoj sud. Ocenjujući bogoslovsko i filosofsko delo utemeljivača savremene pravoslavne estetike o. Pavla Florenskog (1882–1937), patrolog i istoričar ruskog bogoslovlja o. Georgije Florovski na jednom mestu piše: „Nad ruskim bogoslovljem nadvila se estetička sablazan…“ (Puti russkogo bogosloviя, Paris 1983, 498). Nas, ovom prilikom ne interesuje opširnija polemika, imajući u vidu da je, povodom pravoslavnog estetizma, nepotrebno polemisati, kao i da su rezultati istraživanja, pravoslavne estetike uopšte, dali sasvim pouzdane rezultate.
Navešćemo nekoliko zanimljivih mesta iz dela F. M. Dostojevskog, pripadnika pravoslavnog estetizma XIX veka, da se pokaže njegova vera u lepotu, kao izraz svojstva božanskog bića i podobija oduhotvorenog stvorenog sveta. U romanu Idiot on piše: „lepota će spasiti svet“; a u romanu Braća Karamazovi njegov junak starac Zosima veli: „mi ne shvatamo, da je život raj“ (lepota – M. L.). Kako ističe bogoslov i odlični znalac ruske religiozne misli i kulture o. V. Zjenjkovski, Dostojevski je razmišljajući o značaju hrišćanstva u umetnosti, bio okrenut estetici. Prema istom autoru ovde se zapaža uticaj Šilera i njegovo kulturno veličanje estetičkog načela u čoveku i vera u jedinstvenost lepote i dobrote. Proučavajući drevne izvore pravoslavnog estetizma, možemo slobodno reći da je Šiler bio sasvim dobra inspiracija Dostojevskom. O lepoti Dostojevski piše: „Lepota i stvaralaštvo predstavlja sastavni deo čoveka… čovek je žedan lepote, bezuslovno je prima u sebe, a samo zato što je ona lepota.“ Na drugom mestu kaže: „lepota je sastavni deo svake zdravine… ona je harmonija, garancija spokojstva“. Dalje, o. V. Zjenjkovski izvodi zaključak: „Estetička preživljavanja su po svojoj suštini mističkog karaktera samo ukoliko uzdižu našu dušu ka Bogu.“
Najstarija molitvoslovlja i celokupna liturgijska himnografija ne samo što potkrepljuju navedene misli F. M. Dostojevskog, nego opravdavaju duhovni smer novopravoslavne estetike. U srednjevekovnom „Akatistu Isusu preslatkom“, na primer, u trećem ikosu kaže se: „Isuse krasoto presvetla“; zatim u četvrtom ikosu: „Isuse svekolike tvorevine ukrasitelju“; itd. Jednom rečju, celokupno srednjevekovno crkveno književno stvaralaštvo vrlo ubedljivo podupire estetička shvatanja F. M. Dostojevskog kao i teorijski zasnovana misao o. P. Florenskog. Srpski prevodi liturgisko-himnografske sadržine, kao i originalno stvaralaštvo (žitija i službe Srbima svetiteljima), to nedvosmisleno pokazuju.
Spisi poznatih svetootačkih bogoslova, daju nam sasvim dovoljno osnova za shvatanje pravoslavnog estetizma biblijski utemeljenim. Kapadokijski bogoslov Sv. Vasilije Veliki (IV vek) u svom čuvenom delu Šestodnevu, piše o vezi više lepote i umetnosti: „… postoji nekakav umetnički Um, koji je vidljive stvari ukrašavanjem doveo u poredak…“ O odnosu Boga i stvorenog sveta isti autor kazuje: „Proslavimo najvećeg Umetnika, koji je premudro i umetnički stvorio svet, i na osnovu lepote vidljivog poznaćemo Onoga koji lepotom sve prevazilazi.“ Na osnovu analize ovog bogoslovskog dela, koje je imalo ogromnog uticaja na razvoj pravoslavnog shvatanja, takođe i spisa koji je u srednjem veku preveden i na srpskoslovenski jezik, mogla bi se napisati temeljna studija o pravoslavnoj estetici, kao i osnove za teoriju pravoslavne umetnosti. Bogoslovski estetizam karakteriše i shvatanje Sv. Grigorija Nisijskog (IV vek). U egzegetskom spisu O stvaranju čoveka (nastavak Šestodneva njegovog brata Sv. Vasilija Velikog), o lepoti čoveka kao Božijeg podobija kaže: „Božanstvena lepota nije u spoljašnjim crtama, ni u prijatnom skladu lica, niti u bilo kakvom čulnoopažajnom isijavanju, nego se ona sagledava u neizrecivom blaženstvu vrlina.“ U duhu estetizma, o istom piše i Prep. Maksim Ispovednik (580–662) u spisu Mistagogija: „Sam Bog biće Sve, podjednako u svima koji se spasavaju blistajući kao Prvoobrazna i Prvouzročna Lepota, u onima koji su se u Njemu upodobili kroz vrline i viđenje blagodati.“ Lepotu čovekovog bogopodobija, veliki pravoslavni mističar Prep. Simeon Novi Bogoslov (942–1022), u jednoj od svojih božanstvenih himni ovako opisuje: „Veselim se i radujem kada pomislim o naznačenju i slavi koji su mi dati od Boga, videći sebe svecelo ulepšanim nematerijalnom odećom, kao anđeo Gospodnji. Na taj način, ta radost u meni raspaljuje ljubav prema Onome, Ko je daje i menja me i uzdiže ka Bogu.“
Duhom istog estetizma, mada na specifičan način, odlikuju se podvižnički spisi, pre svih najuticajnijih autora pravoslavnog monaštva: Prep. Jovana Lestvičnika (oko 579 do posle 654 godine) u delu Lestvica i Prep. Isaka Sirina (VII vek) u delu Podvižnička slova. Lestvičnik o lepoti čovekovog duhovnog lika, na jednom mestu veli: „Kada je srce veselo i lice čoveku zasija. Kada je sam čovek tako prožet ljubavlju Božijom, tada se i spolja, na telu njegovom, kao na nekom ogledalu, primećuje sjaj njegove duše.“ O nebeskoj lepoti Isak Sirin piše: „Čistota uma je savršenstvo prebivanja u nebeskom sazercanju, bez strasti pobuđeni smo duhovnom silom gornjih lepota, bezbrojnim čudima nebeskog sveta.“
Kao što se iz navedenih primera vidi, pravoslavni estetizam je duhovna radost blagodatnog života u Hristu, koji je Lik najviše Lepote, a čovek je biće prizvano da se oboži, i tako ukrasi i stekne nepropadljivu dušu i preobraženo telo. Takođe, i prvosazdana materija prizvana je da dođe u poredak preobraženja svoje supstancije, te tako postane deo lepote i dobrote vidljivog sveta, koji na taj način potvrđuje lepotu i dobrotu Tvorca, ili Umetnika, kako piše Sv. Vasilije Veliki.
Na osnovu našeg uvida u drevne svetootačke liturgijske i monaško-podvižničke spise, i što je za srpsku tradiciju veoma bitno, sagledavanjem srednjevekovne originalne književnosti, može se reći da je suštinu pitanja pravoslavnog shvatanja lepote, i uopšte, pojma estetičkog teško podvrgnuti formalnoj definiciji ili nekom zasebnom odseku istraživanja i shvatanja. Pogrešno je smatrati da se pojam lepote može objektizovati i vezati za određeno svojstvo božanskog bića i bića stvorenog sveta. Pre bi se moglo reći da je lepota i duhovna radost bića blagodetna energija koja izvire iz svetotrojičnog božanskog bića, koja se razliva i daruje Božijem stvorenju, te se tako potencijalno ukrašava celokupna tvorevina. Čovek svojim vrlinskim podvigom prinosi celokupnu psihofizičku energiju bića, koja se „naitijem“ blagodati Svetoga Duha rasplamsava i preobražava u kvalitet novog i ukrašenog bića. Dakle, Bog je viša Lepota, a životom u Hristu sve se preobražava i postaje podobno toj Lepoti.
Da bi se izbegla prelest intelektualizma, koji ima potrebu da od svega gradi sistem pojmovnog mišljenja ili da načini Biće objektom i tako stvori neprobojni zid između Boga (objekta) i čoveka (subjekta) i na taj način živu veru načini isključivo kolektivnom mišlju, potreban je i korak na ličnom opitu i ličnom doživljaju. Ljubav, osećanje i žeđ da se čovek istinski srodi s Bogom daje ogromnu snagu i pokreće sve organe čovekovog bića.
Tako otvoreno i istinsko biće prijemčivo je za Boga. Tada se zapravo događa nekakav unutarnji proces povezivanja razjedinjenog i buđenja zamrlog, što menja i preobražava, tada se drukčije misli i rasuđuje, tada je celovit čovek uključen u puni život, tada se događa stvaralački proces novog pogleda, koji sve posmatra s verom, i rađa se novo preobraženo posmatranje svega. Naime, ta percepcija i primanje Boga i stvorenog sveta, menja prijemnike, tj. čula, i doživljaj postaje primanje energije dobrote i lepote božanstva.
Izvor: Iskon, br 1 (1997), 56–60.
