Zaječar – Knjaževac, drugi dan Studentskog marša ka Nišu (Foto: Dunja Dopsaj)
Počelo je vreme Časnog posta. Za svakog hrišćanina, ovo je poseban period godine koji odlikuje posvećenost uzdržavanju od raznih stvari, ponajpre od mrsnih jela. Međutim, obično su sve propovedi u ovom periodu usmerene na to da se pokaže kako je telesni post bitan, ali postoji i onaj duhovni koji je još bitniji. A taj duhovni, kako se obično kaže, ogleda se u nastojanju da se pozabavimo svojim ličnim duhovnim stanjem.
Ali šta to Crkva zaista očekuje od nas u vreme posta?
Tu postoji jedan problem koji je od vajkada poznat u crkvenom iskustvu. A to je iskušenje nečega što bismo mogli nazvati duhovnim egoizmom ili individualizmom. Mnogo je reči potrošeno na kritiku individualizma poslednjih decenija, ali nam se on, paradoksalno, uvek vraća kao eho onda kada se sa crkvenog amvona umanjuje značaj učešća u životu šire društvene zajednice i fokus stavlja isključivo na nešto što se pijetetski naziva „duhovnim životom“.
Tako smo i poslednjih nedelja, kada se dešavaju najveći duhovni događaji u novijoj istoriji našeg naroda, koji po svemu imaju svoje metafizičke predznake i reperkusije, u propovedima crkvenog vrha mogli da slušamo o jednom gotovo pa banalizovanom viđenju posta koje se na kraju svodi na ono što jedan od episkopa – koji nam je svojevremeno objavio da je „Vučićevo raspeće naše vaskrsenje!“ – naveo kao novi standard: „Gledajmo svoja posla!“.
Oni koji se stalno pozivaju na to „šta nas Crkva uči“, pritom veoma skloni da Crkvu poistovete sa onim što sami zastupaju, mogli bi da pogledaju šta nas to Crkva zaista uči o postu?
U tom smislu, posebno značajne su pripremne četiri nedelje, za koje su određeni jevanđeljski delovi (perikope), kojima se uvodimo u tajnu posta.
Prva od njih, pripoveda nam priču o cariniku i fariseju (Lk 18, 10-14); druga o bludnom sinu (Lk 15, 11-32); treća o Strašnom sudu i tome po čemu će nas Gospod poznati da smo njegovi (Mt 25, 31-46); i četvrta o tome da je telesni post, sasvim privatna a ne javna stvar (Mt 6, 14-21).
U sve četiri priče, izobličavaju se oni „pravedni“, neko bi rekao „crkveni“ ljudi, koji čine sve ono što su pravila i propisi od njih zahtevali. No, brinući se za sopstveno spasenje i svoje duhovne potrebe, nikada pažnju nisu obraćali na one kojima je načinjena nepravda, one koji su potlačeni, poniženi, zatvoreni, bolesni i sve druge koji trpe neku bol.
Sumirajući ova četiri jevanđeljska odeljka (perikope), možemo da kažemo da nas Crkva ukratko uči da je telesni post privatna, a ne javna stvar, da ispunjenje pravila koje nam on nameće ne donosi nikakvo naročito dobro ako nije praćeno istinskim pokajanjem i ljubavlju prema bližnjem, makar bio zabludeo, i da će nam na kraju ta ljubav, sada manifestovana kao konkretna briga i pomoć onima koji trpe od zala ovoga sveta – biti jedini kriterijum po kome će nas Gospod prepoznati kao svoje (Mt 25, 31-46).
Drukčije rečeno, sve ono što se od nas očekuje u vreme posta može se sažeti u Gospodnje reči: „milost hoću, a ne žrtvoprinošenje“ (Mt 9, 13).
Ako se vratimo sada na onaj proklamovani princip po kome post treba da bude gledanje svoga posla, onda ćemo videti da nas Crkva uči da to možda i jeste istina, ali samo u slučaju telesnog posta. To šta ćemo jesti i kakav ćemo podvig na sebe preuzeti je naša privatna stvar koja treba da ostane između nas i Boga. Kada je reč o duhovnom postu, onda je on upravo gledanje tuđeg posla. Drukčije rečeno, duhovni post podrazumeva prvenstveno i pre svega aktivan odnos prema bližnjem i učešće u javnom životu tako da se nepravde zacele i potrebitima pruži izbavljenje iz nevolja u koje su upali.
Da bi nam ovo bilo jasnije, pogledajmo kako, prema Lukinom jevanđelju, započinje Hristova javna propoved. U sinagogi u Nazaretu, odakle je i potekao, Gospod otvara Knjigu Proroka Isaije, i čita sledeće reči: „Duh Gospodnji je na meni, jer me pomaza da javim jevanđelje (blagu vest) siromasima: posla me da srca ranjena iscelim, da zarobljenima javim izbavljenje i slepima povratak očiju, izmučene slobodne da pustim, da objavim godinu milosti Gospodnje (Lk 4, 18-19). U sceni ispunjenoj tenzijom i iščekivanjem šta će se iz njegovih usta čuti, Hristos izgovara „Danas se ispuniše ove reči iz Pisma koje sad čuste“ (Lk 4, 21).
Kakve veze ima blaga vest siromasima, isceljenje ranjenih srca, izbavljenje zarobljenih, ozdravljenje slepih, oslobođenje izmučenih sa našim „duhovnim životom“?
Ima samo utoliko što je jedini autentični pokazatelj našeg duhovnog zdravlja i istinskog staranja za sopstveno srce to koliko smo spremni da se umesto sopstvenim, bavimo potrebama drugih i nepravdom načinjenim drugima. Istinski znak godine milosti Gospodnje nije, dakle, to da se svako od nas pozabavi sopstvenim duhovnim potrebama i unutrašnjim životom – ma kako ovaj bio važan – nego to da se siromasi hrane, bolesni isceljuju, a izmučeni oslobađaju.
Na kraju, možda najrečitije kazivanje o tome šta je zapravo istinski post daje nam Prorok Isaija:
„Nemojte postiti kao sada da bi se na nebu čuo glas vaš. Zar mi je takav post po volji da se tog dana čovek muči? Da kao trska savije glavu svoju i da prostire kostret i pepeo? Zar ćeš to zvati postom i danom ugodnim Gospodu? Zar nije ovo post koji volim: da razvežeš sveze nepravedne, da odrešiš remenje bremena, da oslobodiš potlačene i sve jarmove slomiš? Zar nije da odlomiš gladnom hleb svoj, kad vidiš nagog, da ga odeneš, i da se ne sklanjaš od bližnjeg svog? … Ukloniš li iz svoje sredine jaram, ispružen prst i reč ružnu, ako gladnom otvoriš dušu svoju i nahraniš nevoljnika, zasijaće u mraku svetlost tvoja i postaće kao podne tama tvoja.“ (Is 58, 4-10).
I ovde čitamo da post nije nikakvo individualno iznurivanje i posipanje pepelom. Pravi post je istinski javno delovanje: razvezivanje nepravednih veza, skidanje bremena, oslobađanje potlačenih, slamanje jarmova, hranjenje gladnih, oblačenje nagih. Dakle, naš istup ka bližnjem, ne samo pojedincu, nego čitavim grupama, jeste istinski post. A ne – sklanjanje od bližnjih – koje Isaija nedvosmisleno odbacuje.
Izlazak u javnost i sredinu u kojoj živimo, prepoznavanje da u njoj žive ljudi koji su potlačeni, porobljeni, poniženi i osiromašeni sistemom u kome živimo, i borba protiv takvog sistema, jeste istinski post.
Posipanje pepelom, duhovne vežbe, unutrašnja sozercanja, prebiranja po jelovniku – to je sve korisno, ako nam omogućava da očistimo svoja srca. I to možemo da činimo u svoja četiri zida, a koristi nam tek kao priprema za ono što je zaista bitno. Ono što ne možemo da ostavimo unutar svoja četiri zida, jeste ono zbog čega uopšte postimo i zbog čega smo pozvani da svoj post učinimo javnim: a to je borba za slabe i protiv nepravde.
Da li post koji nam predstoji od nas zahteva da gledamo svoja posla i posvetimo se individualnoj duhovnosti ili nas poziva da „objavimo godinu milosti Gospodnje“?
Učenje Crkve je, čini se, nedvosmisleno.
