O kanonskom pravu autor ne zna ništa, a još manje o nadležnostima Crkvenog suda u odnosu na klir i mirjane Srpske Pravoslavne Crkve. Crkveni sudovi su za većinu ljudi, pa i za vernike, nešto arhaično, apstraktno, sa čime je retko ko imao dodir. Ali o politici, toj složenoj i često prljavoj igri moći, uticaja i simbola, autor zna dovoljno da prepozna kada se jedna unutarcrkvena procedura pretvara u društveno izopštenje i u poruku upućenu svima koji se drznu da govore drugačije, misle samostalno ili naruše privid saglasja. Medijski eksponirani i opoziciono nastrojeni teolog Blagoje Pantelić je, kao i reditelj Emir Kusturica u odnosu sa svetovnim vlastima, dobio priliku da se nađe na „srećnijoj strani“, da bude svrstan među one koji odgovaraju pred zakonom, da se iz prvog lica uveri kakvu će pravdu dodeljivati Crkveni sud SPC.
I slepom je jasno zašto su se obojica našli na „srećnoj strani“, prvi građanskog, a drugi crkvenog prava. Ubeđeni smo da se proslavljeni režiser i optuženi teolog jedan sa drugim ne bi složili oko mnogo čega, ali su i jedan i drugi počinili neoprostivu grešku. Prvi je bio dovoljno drzak da nađe razumevanja za ciljeve i motive studentskog pokreta i da dovede u pitanje svrsishodnost projekta „Jadar“, dok drugi javno i bez mnogo zadrške kritikuje politički angažman dela Srpske Pravoslavne Crkve, a posebno njenog patrijarha, pre svega njegovu „dobru saradnju“ sa vlašću.
Zakon je u Republici Srbiji, a čini se i u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, rezervisan samo za opoziciju. Ne možemo da se setimo kada je poslednji put neko iz državne ili crkvene vlasti odgovarao za bilo koji prestup. Može biti da nam Državu i Crkvu vode sve sami sveci. Pre će biti da se „pravda“ sprovodi krajnje selektivno, da je instrument za kažnjavanje i prokazivanje politički problematičnih. Ako možemo da razumemo napad naprednjačkih medija na Emira Kusturicu, ličnost svetskog formata i značaja, mnogo nam je teže da shvatimo zbog čega naša Crkva toliku pažnju posvećuje teologu Blagoju Panteliću.
Velika energija je uložena u razne formate klevetanja svih koji su se usudili da kritikuju političko delovanje vrha SPC (brojni tekstovi na sajtu Patrijaršije, podkast „Pravoslavlje“, Sunčanik, gostovanja na Hepiju, Pinku…). U tekstovima koji izlaze na pomenutom Sunčaniku, čijeg autora prepoznajemo po agresivnom nastupu i stilu pisanja koji ne priliči jednom srpskom svešteniku, kao i upitnom istinitošću njegovih optužbi (da ne kažemo lažima), protivnici političke pozicije Patrijaršije su izloženi optužbama za najozbiljnije moralne i zakonske prestupe. Meta napada su „liberalni“ teolozi, „neposlušni“ sveštenici, a ni vladičanska titula nije zaštita od oštrog pera patrijaršijskog lojaliste.
No, pisanje po internetu je jedno, koliko god zlonamerno bilo, a pravno procesuiranje je drugo. Međutim, upravo je pisanje po internetu (pretpostavljamo) povod za pozivanje teologa Pantelića pred Crkveni sud. Svašta se može zameriti Blagoju što se tiče stila i odabira reči u kritikama upućenim Patrijaršiji. Karakteri su različiti. Ono što mu se ne može zameriti jeste istinitost iznesenih tvrdnji, a niskih udaraca kakve upućuje eminentni sveštenik u svojim tekstovima na Sunčaniku – nema. Zato se postavlja pitanje: Za koje zlodelo će biti suđeno srećnom dobitniku?
Da li strana koja tuži želi da kaže da „zločesti“ tvitovi teologa Blagoja Pantelića ozbiljno ugrožavaju ugled SPC? Da je on odgovoran za to što se na ovogodišnjoj Spasovdanskoj litiji u Beogradu pojavio neviđeno mali broj vernika? Neće biti. Većina vernika ne prati ni sajt Patrijaršije, ni Blagojev nalog na Tviteru.
Da su tekstovi koji izlaze na Teologija.net teološki neprihvatljivi? Da koristi ovaj portal za obračun sa političkim protivnicima unutar SPC? Ako je tako, i urednici „Informera“, „Aloa“, „Srpskog telegrafa“ je svakako trebalo da se nađu pred Crkvenim sudom. Jelte, mnogi od njih se veoma glasno izdaju za vernike.
Da je mirjanin SPC dužan da prati političku poziciju patrijarha srpskog Porfirija? Da nema pravo da kritikuje njegovu politiku? Politička uniformnost se ne može zahtevati ni od klira, mirjani još manje mogu biti obuhvaćeni takvim ograničenjima. Da je patrijarh oličenje političke neutralnosti, da je uspešno sačuvao sopstvenu autonomiju i institucije koju predstavlja, zaista bismo mogli poverovati u loše namere kritičara.
Kada je sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom podelio svoju brigu zbog „obojene revolucije“ koja je na delu u Srbiji, Porfirije je svom silinom zakoračio u političku arenu. Priroda odnosa Patrijaršije prema „neposlušnima“ tako nije ni teološka, ni eklisiološka, već u potpunosti politička. Blagoje je na saslušanje pozvan, uvereni smo, ne zato što je heterodoksan, niti zato što je crkveni separatista (i sam je najavio da će se pojaviti na saslušanju), već zato što je politički neistomišljenik. Crkveni sud, o čemu god da bude odlučivao, će u tom trenutku stoprocentno biti politički sud.
Ono što će najviše degradirati ugled SPC i njenog Suda, jeste to što će on biti iskorišćen kao način prokazivanja, kao jeftini tabloid. Kada SNS privremeno zatvori restoran Emira Kusturice, on mu ne nanosi realnu materijalnu štetu. SNS time ne brani ni zakon ni državnu kasu. Takav potez služi samo i isključivo da se ime našeg najpoznatijeg režisera provuče kroz novine, da se na njega zalepi etiketa. Mi ne znamo da li je Emir namerno ili slučajno prekršio zakon, ali to na kraju krajeva nije ni bitno. On je selektovan i napadnut politički. Isto važi i za srećnog teologa. Ako se i ogrešio o neki kanon (mi to zaista ne možemo znati), on neće (hipotetički) biti kažnjen zbog toga. Sud neće braniti crkveni poredak, već sopstvenu vezu sa naprednjačkim režimom.
Na kraju, ovaj sudski proces je ništa drugo nego institucionalizovani nastavak objavljivanja nepotpisanih kolumni jednog ljutitog i isuviše uticajnog sveštenika, koji je odlučio da, u maniru vlasti koju podržava, zarad održanja lične moći nekolicine ljudi, zloupotrebi i unizi instituciju koja mu ne pripada ništa više nego autoru ovog teksta i optuženom teologu.
