Tek u modernom svetu pohlepa je prestala da bude porok. Naravno, zbog kompluzije za sticanjem, još odavno više nismo lovci sakupljači, ali tek sa modernom ona, premda više nije moralna nego strukturalna crta, postaje vrlina. Samo sad se ne zove pohlepa, nego „preduzetnički duh”. Po Marksu, kroz strukturni fenomen pohlepe savremeno kvazi-hristijanizovano čovečanstvo zaglibilo se u blatu ekscesivnog paganizma: „Moderno društvo, koje je ubrzo po rođenju za kosu izvuklo boga Plutona iz nedra zemlje, sada pozdravlja zlato kao svoj Sveti gral, kao blistavu inkarnaciju samog principa sopstvenog života.” (Kapital I)
Hremastika
„Možda je trenutak da su ljudi došli zdravoj percepciji onoga što je Frojd otkrio za nas, što će reći – ja čak i ne kažem ‘politika jeste nesvesno’ – već, jednostavno, nesvesno je politika!” Po Lakanovim rečima sudeći, moderni čovek još uvek pretrajava kao antički zoon politkon (Aristotel, Politika, I, 2, 1253a), tačnije kako je Aristotel tvrdio: zoon ekonomikon (Eudemijeva etika, VII, 10, 1242a), jedino što je sada on to samo utoliko ukoliko to ne zna, odnosno ukoliko ne zna da to zna.
Za Aristotela je svako delovanje bilo dvostruko. Intrinzični, imanenti, aspekt delovanja je praksis (πρᾶξις), to je delatnost vredna po sebi, dok je spoljašnji aspekt delovanja čisto instrumentalna praksa, kakvu Aristotel naziva činjenje (ποίησις). Da to pojasnim novozavetnom ilustracijom. Na poslednjoj večeri Hristos, razdelivši hleb i čašu uz reči ustanovljenja „uzmite jedite” i „pijte iz nje svi”, učenicima zapoveda: „Ovo činite (jevanđeoski izraz je ποιείτε) u moj spomen” (Lk 22, 19; 1Kor 11, 24 ). Ovde je Hristov „spomen” praksis svrhovit u sebi, dok je činjenje kakvo im zapoveda (lomljenje hleba, blagosiljanje čaše, jedenje i pijenje) tranzitna delatnost u svrhu Hristovog spomena.
Hrematistika (χρηματιστική) – sticanje bogatstva, bogaćenje, jeste činjenje u okvirima praksisa ekonomije – upravljanja domom, dok je briga o domu – ekonomika činjenje u okvirima šireg praksisa politike, jedinog mesta istinske slobode. Dakle, na puki život ostvarivan u domu odnosi se ekonomija, dok se politika kao istinski život vrline odnosi na građansko življenje u polisu. Sticanje pak dobiti, hrematistika, osim kad je u striktnoj službi ekonomije jeste porok, i današnju bi ekonomiju Aristotel svakako smatrao upravo poročnom hrematistikom.
Ne treba zaboraviti da ocima neoliberalizma nije baš bila po volji reč ekonomija – upravljanje domom, pošto negira tržišni princip i implicira svesnu kontrolu proizvodnje i plansku regulaciju alokacije resursa, što ne odgovara ideji „slobodnog tržišta”, pa više priliči njegovom smrtnom neprijatelju „komandnoj ekonomiji”, te su zato nastojali da reč ekonomija zamene rečju „katalaksija” (neologizam od grčkog καταλλαγή) koja označava razmenu proizvoda. Prema Ludvigu fon Mizesu, ovaj termin je prikladan da zameni kapitalizmu nedoličnu reč ekonomija, pošto se, kako to Hajek precizira, „katalaksija može predstaviti kao igra u kojoj učestvuje veliki broj takmičara. Dobitnike u toj igri će odlučiti znanje, veština, polazne pozicije i srećne okolnosti.” (Hayek F.A. , The Mirage of Social Justice)
Marks je želeo da pokaže da je razmensko nivelisanje svojstava stvari, svojstveno robnoj proizvodnji u okvirima tržišne ekonomije, destruktivno. U tu svrhu već na početku Kapitala se poziva na Aristotela. Po njemu, za velikog filozofa, pošto još nije posedovao kapitalistički pojam razmenske vrednosti (koja ekonomiju čini hrematistikom), sama razmena je bila kontradikcija: „‘Bez jednakosti ne može biti razmene’, veli on, ‘a jednakosti nema bez samerljivosti’. Ali ovde zapinje Aristotel i diže ruke od dalje analize oblika vrednosti. ‘Ali je doista nemoguće da ovako raznorodne stvari budu samerljive’, tj. kvalitativno jednake. Ovo izjednačenje može da bude samo nešto što je pravoj prirodi stvari tuđe, dakle samo ‘nužno ispomaganje u praktičnoj potrebi’.” Marks zaključuje: „Aristotel nam, dakle, sam kaže o šta se razbila njegova dalja analiza, naime, o tome što mu je nedostajao pojam vrednosti.” (Kapital I, I, 3, 3) Za Aristotela, zaista, za razliku od Marksa, hrematistika proističe iz neumerenosti želje, a ne iz razmene kao takve. Međutim, upravo društvo utemeljeno na razmenskoj vrednosti proizvodi neumerenost želje. Pošto se pod robnom proizvodnjom odnosi među ljudima pojavljuju kao odnosi između stvari i obratno, onda takva reifikacija, koja je, rečeno aristotelovski, konfuzija instrumentalnog činjenja i ontološkog praksisa, dovodi do libidinalne ekonomije kojom vlada hrematistika, tj. strukturalna pohlepa, konkurencija i zavist. Njen domen danas nazivamo ekonomijom čija je apologija ekonomska nauka.
Ekonomska nauka – klasična i neoklasična „ekonomija” – već tristotinak godina služi kao apologetika režimu ireverzibilnog štetočinstva. Izrabljivanja svega postojećeg u kom je sva priroda do te mere izložena pogubnom ljudskom uticaju, da se po prvi put jedan geološki period može nazvati doba antropocena – faktički „kapitalocena” (Jason W. Moore). Ovo je epoha ekonomije kao eksplozivne smese prirode i društva. To je nova era političke ekonomije, ili prosto – moderno doba.
Politička ekonomija
U svom seminaru „Logika fantazma” Lakan tvrdi: „Doprinos marksizma nauci… sastoji se u tome da otkrije ono što je latentno kao neophodno za sam početak – pod samim početkom, mislim na političku ekonomiju. Ista stvar važi i za psihoanalizu, a ova vrsta latentne stvari je ono – što sa svoje strane – ja nazivam strukturom.” Naime, početak moderne intersubjetivne prakse je politička ekonomija kao ono što strukturiše naše nesvesno, odnosno, svaku našu društvenu vezu
Sam termin „politička ekonomija” danas je najpoznatiji „negativno”, na osnovu „Kritike političke ekonomije”, što je podnaslov Kapitala, i programsko načelo čitavog Marksovog poduhvata, koji nije tek kritika jednog pravca u ekonomiji u korist druge tendencije u istoj nauci, već kritika ekonomske „nauke” kao takve, kritika celog polja ekonomije.
Tadašnji naziv „politička ekonomija” koji je Marks prosto preuzeo od fiziokrata, Smita i Rikarda, bio je precizniji od današnjeg termina „ekonomija” jer ukazuje na prastaru vezu suverene moći i menadžmenta. Prema opšteprihvaćenoj tezi, pojam nastaje u 17. veku u Francuskoj Luja XIII, a njegov tvorac je avanturista i „ekonomista”, začetnik merkantilizma Antoan de Monkretjen, koji je uvođenjem novog pojma želeo da pokaže kako uspeh spoljne trgovine, koja je izvor državnog blagostanja, direktno zavisi od politike države u odnosu na proizvođače i izvoznike. Te su, shodno tome, politika i ekonomija dve strane istog novčića.
Međutim, uprkos nepažnji istoriografa, treba istaći da je još Sv. Jovan Zlatousti koristio izraz „politička ekonomija” kao oznaku za intersekciju slobodne i prinudne uprave. Na primer, kada ironišući na račun careva kaže: „Ali i zato što je (Cezar) dobrotvor u stvarima najveće važnosti, on ti pribavlja mir i blagoslove političke ekonomije [οἰκονομίας πολιτικής] i blagoslov građanskih institucija” (Beseda XXIII na Rim. 13). Zlatousti, „ekonomista spasenja”, već predskazuje pravac dugog istorijskog puta društvene subjektivnosti, kombinujući antičke termine „politika” i „ekonomija”, koji su još u novozavetnim tekstovima teološkom upotrebom preoblikovani u ključne pojmove hrišćanske teorije, davno pre nego što će ući u pojmovnike moderne sociologije.
Ako govorimo o arheologiji ekonomije sa teološkog stanovišta hrišćanstva, onda njeno arhe nije postanjsko: „ἐν ἀρχῇ” (1Moj 1, 1), već jovanovsko: „ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος” (Jn 1, 1) – dakle, arhe pre svakog počeka. Naime, ontološka zajednica je nestvorena večnost. To je prva ekonomija preihoreze Oca i Sina i Svetoga Duha. Ekonomska zajednica je uključivanje u nestvorenu ekonomiju onoga čega nije bilo u njoj. To je ekonomija spasenja u očovečenom Sinu, koja podrazumeva kako stvaranje tako i drugo stvaranje, tj. spasenje tvorevine u Hristu. U zajednici Hristovog tela njegovi „udovi” ekonomisti spasenja, rade na svojoj sve intenzivnijoj i ekstenzivnijoj uzajamnosti, što je treća ekonomija razapeta između dve temporalnosti: pale hronološke koja treba da se umanjuje i iskupljene kairološke (Jn 7, 6) koja treba da raste dok ne obuhvati sve.
Kapitalistička monetarna ekonomija, sad se to vidi, jeste satanska imitacija svega ovoga. Tu se odigrava podvođenje bića pod vlast kapitala (formalna supsumcija), potom uspostava punih kapitalističkih proizvodnih odnosa (realna supsumcija), uz konstantno forsiranje (i merenje) ekonomskog rasta. Satanski element nije u samoj imitaciji hrišćanske „priče”, već u odsecanju početka i kraja iz nje. Naime, više nemamo večnost na početku, niti apokatastazu svega (Dap 3, 21) na kraju, tačnije uopšte nema početka niti kraja, jer da ih ima to bi značilo da tržišna ekonomija služi nekoj svrsi izvan sebe, a tada bi ona suštinski bila planska a ne tržišna.
Prema Hani Arent, tržišna samoubilačka tendencija ka konstantnom rastu, „napredak, kako smo ga razumeli, dakle, rast, nemilosrdni proces onog: sve više i više, sve većeg i većeg”, poništava humanitet kao takav, uništavajući samu ljudsku sposobnost delovanja, „sposobnost da se započne nešto novo što garantuje suštinski ljudski kvalitet političkog carstva” (The Human Condition).
Zar tržište nema samo jednu ruku?
Danas je stvarni lokus suverene moći sve manje vidljiv, i sve više podseća na nevidljivu ruku tržišta Adama Smita. Zaista, ova fraza je možda tek sad jasna. Nije više metafora, kao nekad, već empiricistička deskripcija mikro moći. Skiptar smrtnog boga je u nevidljivoj ruci postmodernog levijatana. U takvoj atmosferi Šmitova verzija teze o sekularizovanom božanskom autoritetu koji se ogleda u suverenoj moći suspenzije sama biva suspendovana. Mnogocitirani pasus iz „Političke teologije” – „Kao što Bog kroz čudo suspenduje zakone prirode pokazujući suverenost svoje apsolutne slobodne volje na kojoj počiva poredak prirode, tako se suverenom suspenzijom prava u vanrednom stanju potvrđuje temelj državnog poretka” – više ne opisuje nikakvu stvarnost.
Postprohibicijska horizontalna organizacija društva praćena ideologijom postistine, šmitovskog suverena čini izlišnim. Suverenitet je razliven, vlast se valja po planeti i niko ne zna šta bi s njom. U završnici tržišne eskalacije nejasna fuzija politike i ekonomike sasvim se otkrila u apokalipsi političke ekonomije. Fantomska ruka finansijskog kapitala ogoljena do apstraktne nevidljivosti, pokreće lenji svet močugom od vrlo tvrdih materijalnih mehanizama tržišne ucene i ubilačke prinude. Mobilišući nataložene zemaljske stihije, gas, naftu, rude, elektricitet – oruđa masovnog uništenja, u crnom potlaču rata, u kom želja za homegnim identitetom izbija tek kao simptom strasti ugušene u amorfnoj vlasti, vršenoj radi same vlasti a ne u službi bilo kakve istine ili laži.
Cinizam ove istorijske situacije sastoji se u tome da je dijalektika zakona i suverenog izuzetka posustala, pa je sada sve izuzetak i ništa nije izuzetno. Što su nestabilnije granice između različitih instanci odlučivanja – globalističkih koordinatornih tela, izvršnih vlasti nacionalnog karaktera, moćnih korporacija i vrhovnih, ultra-bogatih magnata uznesenih na prestole iznad tržižnih fluktuacija – hijerarhije moći sve više klize ka neizvesnosti. U jednodimenzionalnom svetu, bilo unipolarnom, bipolarnom ili multipolarnom, caruje samo jedna super-sila, cinični nihilizam, i zakon i bezakonje su isto.
Od suverenog Boga, i svih njegovih katavasijskih, silaznih, metonimija – suverenog kraljevog tela, suverenog naroda svedenog na suverenog pojedinca – preostao je difuzni parcijalni objekat: suverena „nevidljiva ruka tržišta”, možda poslednje u nizu božanskih imena.
Ovo je savršeni primer lakanovskog „objekta malo a” koji predstavlja ne objekt želje, već objekt uzrok želje. Naime, u libidinalnoj ekonomiji robne proizvodnje, nevidljiva ruka tržišta je objekt uzrok želje za konzumerističkim dobrima koja su empirijski objekti želje.
Vera Adama Smita u tržišni mehanizam koji misteriozno koordinira individualnu težnju ka ličnim interesima sa unapređenjem opšteg dobra, još uvek je proizilazila iz vere u božansko proviđenje: „Kao što su se odvijali svi događaji na ovom svetu po promislu mudrog, moćnog i dobrog Boga, mogli bismo biti siguran da je sve što se dogodilo težilo prosperitetu i savršenstvu celine.” (Adam Smit, Teorija moralnih osećanja) Ali smitovska vera u tržište ubrzo je progutala smitovsku veru u božanski promisao i zamenila ga sobom. Takva supstitucija je loša sekularizacija. Posledica toga je da se jevanđeosko „ne brinite se… šta ćete jesti, ili šta ćete piti… u šta ćete se odenuti… zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo (Mt 4, 25–32), pretvorilo u „tržište će se pobrinuti”. Zato je Hegelova duhovita inverzija Hristovih reči sve aktuelnija: „Težite najpre za hranom i odećom, i Carstvo Božije će vam se samo dodati.” (Hegel; Pismo Karlu Ludvig fon Knebelu, 1807)
Politeuma
U sablasnoj prozopopeji, strogo i brižno tržište ne tretira podjednako svoju decu i pastorčad – posedničke i neposedničke klase. Prvi su pozvani da zanemare lično uživanje i ne troše novac na trice već da kapital ulažu u dalje sticanje, jer je obrt kapitala cilj po sebi i svi treba da služe toj kvazibožanskoj svrsi. Drugi su pak svedeni na svojstvo da oni sami budu kapital. Ne samo za kapitalističku klasu, kao radna snaga koja im se prodaje ili je u rezervi da se proda ako zatreba, nego i za same sebe, jer neoliberalna subjektivnost je u samoj sebi podeljena na kapitalistu, radnika i kapital.
Tako je u svojoj neoliberalnoj formi kapitalizam najzad dostigao hiper-supsumciju i skoro potpuno transformisao način na koji vidimo sebe. Sada sama duša pojedinca mora da odražava kapitalističku racionalnost. Ovo se manifestuje u ideji „ljudskog kapitala” koju su razvili ekonomisti Čikaške škole. Tu se kapital ne odnosi samo na spoljne resurse kao što su novac, akcije ili fabrike i mašine, već i na veštine, znanje, stepene obrazovanja koji čine osobu, uključujući tu i samo zdravlje. Kada neko ulaže u svoje obrazovanje, obuku ili zdravstvenu zaštitu, investira se u sebe kao sopstvenu berzansku akciju. Tako se pojedinac pretvara u „preduzetnika samog sebe”, postaje sopstveno preduzeće.
Ovaj postmoderni, neoliberalni rad na sebi na neki perverzan način se podudara, ne toliko sa antičkim tehnikama „brige za sebe” (epimeleia heautou) kojima je bio zaokupljen Fuko, nego više sa hrišćanskim staranjem za spasenje. Kako opet tvrdi Fuko, pastoralna praksa se ne poklapa sa politikom ili pukom pedagogijom, nego sa ekonomijom i, po njemu, to je umetnost „upravljanja ljudima” čiji ulazak u politiku, nakon 16. veka, predstavlja početak moderne države, kao proračunate prakse, o čijoj genezi on zaključuje: „Čini mi se da je hrišćansko pastirstvo pozadina ovog procesa.”
Uostalom, u pogledu crkvenih pastira još je Apostol Pavle koristio izraz „ekonomisti” tvrdeći o sebi i svojim satrudnicima: „nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i ekonome tajni Božijih” (1Kor 4, 1). Ekonomija je ključni pojam hrišćanske zajednice, nezaobilazni koncept ortodoksnih i „heteredoksnih” teologa, od Pavla, Valentina, Tatijana, Origena, Kapadokijaca ili Maksima Ispovednika pa sve do danas, kada sekularizovana pastirska praksa ekonomije kao „izuzetka” (od strogog kanonskog pravila ili dogmatske preciznosti) više ne potvrđuje nikakvo pravilo, već je devijacija od nepostojeće norme u kojoj politika kao metod odlučivanja odumire, predajući se neodlučnoj ekspertizi. Karl Šmit je teološko mrtvorođenče, a sekularna društvena analitika se račva u dva pravca, marksistički materijalni pristup i veberovski kulturni koji je osobeni mentalni refleks liberala suočenih sa bilo kakvom krizom.
Naravno, model hrišćanskih ekonomista je Hristos koji je „ispunio svu Očevu ekonomiju spasenja za nas” (Liturgija Sv. Jovana Zlatousta). Za razliku od antike gde je ropskim radom mnoštva (οἱ πολλοί) ekonomisao Domaćin doma zajedno sa svojom Matronom, i imperijalnog društva čija je baza i dalje bila skrajnuta u tamu robovskog rada, daleko od očiju učesnika političke arene prepuštene slobodnim građanima, sa hrišćanstvom, ekonomija prestaje da bude oblast u kojoj je mnoštvo isključenih (ὄχλος) porobljeno od strane jednog kako bi on mogao nastupati u javnoj sferi. Ne, sada je upravo ekonomija (spasenja) postala prostor slobode gde mnoštvo (οἱ πολλοί) voljno bira da učestvuje u Jednome Hristu koji je mnoštven, pa se po Svetome i sami smatraju svetima.
Ovo zajedničarsko egalitarno življenje je zasnovano na tzv. „društvenoj Trojici”. Prema kapdokijskom modelu zajedništva, formiranom u tihoj senci evstatijevskog anarhističkog monaštva, to je „nebeska politeuma” (Vasilije Veliki, Pismo 223, 2). Polteuma je, naravno, novozavetni pojam: „Naše življenje je na nebesima” (Fil 3, 20), ali i fundamentalni koncept eshatologije: „Ovde nemamo postojani grad, nego tražimo onaj koji će doći” (Jev 13, 14). Zajednica hrišćana tu se sagledava kao alternativno društvo utemeljeno u Hristovoj ekonomiji, a ne u imperijalnoj politici. Jer politeuma u antici upravo označava alernativno društvo stranaca koji bi uživali pravo prebivališta i delimičnu autonomiju u odnosu na domicijalne građane u helenističkom gradu.
Sa gospodarom bratom Suncem
U svom „Ukletom udelu” Žorž Bataj je kritikovao političku ekonomiju. Ne kao Marks, zbog utemeljenosti na eksploataciji, već zbog njene restriktivne prirode. Nasuprot tome on je postavio „opštu ekonomiju”, a to bi bila ekonomija raskošne potrošnje. Jer je neophodno da se višak energije koji nam priroda, čija je najviša paradigmatična tačka Sunce, izobilno daruje, potroši besciljno kao dar, da se ne bi katastrofično trošila kroz rat – pošto se višak energije svakako mora žrtvovati bez akumulacije.
„Hrišćanstvo dovodi logiku žrtvovanja na viši nivo, gde se ne prinosi život ljudskog bića Bogu, već se život ljudskog Boga nudi ostatku ljudi. Treba li se čuditi kada se Isus Hristos poredi sa suncem? Svake godine u proleće slavimo njegov povratak iz mrtvih, nazivajući to Vaskrsom, Pashom ili Nedeljom Vaskrsenja (zaista, Dan sunca). Na ovaj dan vernici pevaju: ‘Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima u grobovima život darova!’ Ono što se ovde slavi, kazano jezikom filozofije, jeste dijalektika dvostruke negacije: ograničena negacija fizičke smrti sama je negirana večnim životom. Božansko nasilje vaskrsenja.” (Oxana Timofeeva, Solar Politics)
Ovim rečima kao da bi se htelo reći da je ekonomisanje kroz ograničenje – to jest smrt, ograničeno smrću bezgraničnog. A takva dvostruka negacija se u hrišćanskoj tradiciji naziva par excellence ekonomijom – ekonomijom spasenja.
Hrišćanski novozavetni, evharistijski etos obavezuje svesne ekonomiste spasenja na saradnju sa prirodom u tegobnoj borbi protiv zajedničkog otuđenja: „Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji… znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada… A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo.” (Rim 8, 23) Rečeno rečima „Solarne politike”: „Perspektiva za oslobođenje prirode sastoji se u njenom raz-otuđenju i stvaranju saveza između samosvesti ljudskih borbi i slepe velikodušnosti sunca protiv kosmičke pohlepe policije kapitala.”
„Opšta ekonomija” i „Solarna politika” teže ekscesivnosti. Njoj svakako može doprineti mesijanski višak (Jn 10, 10; χάριν ἀντὶ χάριτος – Jn 1, 15) što buja iz svepremašujuće dimenzije bića u koju Apostol Pavle poziva Efešane, kako bi „mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina, i dubina i visina, i poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi razum, da bi se ispunili svakom punoćom” (Ef 3, 18–19). Ako je ovaj višak suvišak (1Kor 4, 13), tim pre je u skladu sa ekonomijom bespotrebnog dara.
Završiću, pak, završnim rečima iz Oksanine sunčane knjige kojima se nema šta dodati:
„Solarna politika se kreće od promišljanja klimatskih promena kao pobune kolonizovane Zemlje ili revolucionarnog pokreta potlačene prirode do razvoja generalnog štrajka kao solarnog štrajka, i dekolonizacijskih borbi i revolucionarnih pokreta kao neizbežnih klimatskih promena. Svaki progresivni protesni pokret, svaki generalni štrajk, svaka revolucija dostojna svog imena ispunjeni su ovim božanskim, luksuznim i strašnim elementom sunca, koji je Platon povezivao sa najvišim dobrom.”
