Otac Justin, Lelić 1975.
Danas, više nego u vreme raslabljenog (Jn 5, 2–9), u pustinji i bespuću života čuje se glas „Gospode, čoveka nemam“. Iako je nezadovoljan sobom i svetom u kojem živi, današnji čovek i dalje uporno istrajava u svom egoizmu noseći „svoj odar“ mržnje, licemerja, oholosti, zavisti, težnje za društvenim konforom kao jedini kapital „utehe“ koji ispunjava njegovo prazno srce. Ništavilo koje se oseća kao egzistencijalni nedostatak smisla života ne može usmrtiti čovekovu želju da jednom „zdrav bude“, niti da traži „čoveka“ koji će ga spustiti do vode isceljenja.
Do Izvora vode žive, do susreta sa Hristom čoveku pomažu mnogi koji ga susreću na putu spasenja, počev od ikoničnih likova svetitelja iz žitejskih predanja, ili na umetnički način ispričanih jevanđelskih istina, pa sve do smirenih svedoka vere koji su u stanju da na sebe preuzmu greh i krivicu drugog čoveka kao svoj lični greh.
„Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal 6,2) – poručuje apostol Pavle.
*
Počnimo sa ovom temom od književnosti i žitija.
Nikolaj S. Ljeskov: „Znaš, dragi prijatelju, nikad nikoga ne treba potcenjivati, jer niko ne može znati zbog čega je ko i kojom strašću kažnjen i mučen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali je zato drugima lakše. I ti sam, ako trpiš od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se otreseš, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potraži čoveka koji bi dobrovoljno od tebe tu slabost primio!“ (Začarani putnik)
Pisac je ovde na tragu jednog od najvećih hrišćanskih podviga, ali bez ontološke spoznaje da je drugi čovek moj život i moje spasenje, da je njegov greh u mojoj krvi, i da je bez njega moje spasenja pod znakom pitanja (moje spasenje je u tom slučaju tragedija), podvig mučeništva i sastradavanja ostaju bez hristološke osnove.
Iz žitija Svetog Joanikija čitamo da je ovaj sveti izlečio jednu mladu monahinju obuzetu telesnom strašću koja je, ne mogavši da se izbori sa plamenom strasti, htela da napusti manastir. Blaženi, pak, Joanikije, doznavši sve to, sažali se na ovu djevu, prizva je k sebi i reče joj: Čedo, metni ruku svoju na moje rame. – I kada djeva to učini, svetitelj se sa suzama pomoli Bogu, da se ona izbavi od te strasti i đavolskog iskušenja, i da sva teškoća njenog iskušenja i sve telesne strasti njene pređu na njega.
Tako i bi. Ona se oslobodi od svih nečistih misli i telesnih pohota, i ostade u svom manastiru živeći bestrasno i ugađajući Bogu. (Žitija svetih za novembar)
Sličnu scenu nalazimo i u Lestvici Prepodobnog Jovana Lestvičnika, a koja se odnosi na jednog revnosnog monaha koga su mučile hulne pomisli. Ne osetivši nikakvo olakšanje od dvadesetogodišnjeg posta i bdenija on napisa na hartiji svoju strast i dade je jednom svetom čoveku da je pročita bacivši se licem na zemlju tako da nije smeo pogledati u svetoga. A kada starac pročita to što je na hartiji bilo napisano, osmehnu se i podiže brata i reče mu: „Stavi svoju ruku, čedo, na moj vrat!“ Pošto je brat to učinio Veliki mu reče: „Neka taj greh bude na mom vratu, brate, bez obzira na to koliko godina on bio i bude u tebi. Samo ti njemu nemoj pridavati nikakav značaj!“ Taj monah je posle tvrdio, da još iz kelije starčeve nije bio ni izašao, a strast je već bila iščezla.
*
Uđimo sada u stvarnost života u kojem književnost i žitija svetih nalaze svoju potvrdu i inspiraciju.
Put nas vodi do oca Justina. Prva stranica „Molitvenog dnevnika“ iz knjige Na Bogočovečanskom putu počinjeovako:
„Na međi 1920. i 1921. godine.
In summa: Isuse Sladčajši, milostiv budi meni svegrešnome! Uzrastanje molitvenosti do suzne agapičnosti onoga ‘koga Isus ljubljaše’. Poslednje četvrti: osećajnost potencirana do čestih suza. Suzno, molitveno poznanje Svetog Jovana i Magdalene. Paralelno uzrastanje sa stradanjem brata. Dominira molitva: Gospode, udostoj nas da Te ljubimo svom dušom svojom i mišlju, i da tvorimo u svemu volju Tvoju. – Lično: Gospode, udostoj me mučiti se mukom svih izmučenih; Gospode, udostoj me stradati stradanjem svih stradalnika.“ (podvlačenje naše).
Svestan da izgovorena reč obavezuje, i da se Bog za svoju ljubav ne kaje, mladi Justin je bio spreman da svako stradanja koje mu Gospod pošalje prihvati kao dar. I tu treba stati. Šta se sve te noći dešavalo u njegovoj duši mi ne možemo znati, ali znamo da nikakva ljudska računica tu više nije važila.
I onda se 70-tih godina prošlog veka pojavljuje jedan čovek koji potvrđuje sve ovde rečeno. (Ime i prezime bolnika je poznato redakciji, a sam događaj autoru teksta.)
Bio je bolestan, duševno bolestan, pod lekovima.
Jednog dana, zbog odbijanja da uzima lekove, javi mu se anđeo pod vidom svetlosti pitajući ga: „Voliš li ti mene“. Usledio je potvrdan odgovor i tada mu je ta prikaza tražila da posvedoči svoju „ljubav“ tako što će nožem odseći prst na ruci. Poslušno je to učinio i kuhinjskim nožem odsekao kažiprst leve ruke. Krv je liptala, a osvestio se tek kada je ušao u pripratu obližnje crkve.
Šta se dalje dešavalo?
Po njegovim rečima, žedan Boga, leka i duhovnog saveta, jednom prilikom neko ga uputi o. Justinu u manastir Ćelije. Nisam ja tada – kaže on – znao ko je taj monah, ali odem. Tada su u Ćelijama posetioci bili retki. Kada sam došao upita me jedna monahinja što sam došao? Da razgovaram sa monahom Justinom – odgovorio sam. Sedite – reče ona. Posle petnaestak minuta vidim ide jedan kaluđer, priđe mi i pita jesam li njega tražio? Kažem da jesam i onda me upita zašto sam došao. Kad sam mu počeo pričati o mom životu, pitao me da li bih da se ispovedim. Pristanem, mada sam slabo šta znao o ispovesti. Počnem pričati i spomenem šta mi se desilo sa prstom. Kad to ču, otac Justin se strese i reče: „Joj, šta ti uradi?!“ I dok sam ga ja gledao onako maglovito ništa ne razumevajući, on mi reče: „Brate, stavi ruku na moje rame i neka tvoj greh bude na mojoj duši.“
*
Sa ovim se ulazi u Žitija svetih, sa ovim se dopisuju stranice svetih koji na isti način svedoče svoju ljubav prema Gospodu. Nepokolebljiva vera ovog svetog čoveka koji je greh brata preuzeo kao svoj, i koji u tišini noći molitvenim plačem i metanijama moli Gospoda za oproštaj jeste „stradanje koje se jedino može opravdati vaskrsenjem“ (Na Bogočovečanskom putu, str. 135), a spremnost, gotovost na stradanje jeste drugo ime za svetost.
Između molitve i života je znak jednakosti, znak Života.
Za oca Justina, to je ljubav koja poput disanja živi molitvu „Gospode, udostoj me…“
