Отац Јустин, Лелић 1975.
Данас, више него у време раслабљеног (Јн 5, 2–9), у пустињи и беспућу живота чује се глас „Господе, човека немам“. Иако је незадовољан собом и светом у којем живи, данашњи човек и даље упорно истрајава у свом егоизму носећи „свој одар“ мржње, лицемерја, охолости, зависти, тежње за друштвеним конфором као једини капитал „утехе“ који испуњава његово празно срце. Ништавило које се осећа као егзистенцијални недостатак смисла живота не може усмртити човекову жељу да једном „здрав буде“, нити да тражи „човека“ који ће га спустити до воде исцељења.
До Извора воде живе, до сусрета са Христом човеку помажу многи који га сусрећу на путу спасења, почев од иконичних ликова светитеља из житејских предања, или на уметнички начин испричаних јеванђелских истина, па све до смирених сведока вере који су у стању да на себе преузму грех и кривицу другог човека као свој лични грех.
„Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал 6,2) – поручује апостол Павле.
*
Почнимо са овом темом од књижевности и житија.
Николај С. Љесков: „Знаш, драги пријатељу, никад никога не треба потцењивати, јер нико не може знати због чега је ко и којом страшћу кажњен и мучен. Ми који смо опседнути патимо, али је зато другима лакше. И ти сам, ако трпиш од какве страсти, немој самовољно да је се отресеш, да је други не би преузео и патио, него потражи човека који би добровољно од тебе ту слабост примио!“ (Зачарани путник)
Писац је овде на трагу једног од највећих хришћанских подвига, али без онтолошке спознаје да је други човек мој живот и моје спасење, да је његов грех у мојој крви, и да је без њега моје спасења под знаком питања (моје спасење је у том случају трагедија), подвиг мучеништва и састрадавања остају без христолошке основе.
Из житија Светог Јоаникија читамо да је овај свети излечио једну младу монахињу обузету телесном страшћу која је, не могавши да се избори са пламеном страсти, хтела да напусти манастир. Блажени, пак, Јоаникије, дознавши све то, сажали се на ову дјеву, призва је к себи и рече јој: Чедо, метни руку своју на моје раме. – И када дјева то учини, светитељ се са сузама помоли Богу, да се она избави од те страсти и ђаволског искушења, и да сва тешкоћа њеног искушења и све телесне страсти њене пређу на њега.
Тако и би. Она се ослободи од свих нечистих мисли и телесних похота, и остаде у свом манастиру живећи бестрасно и угађајући Богу. (Житија светих за новембар)
Сличну сцену налазимо и у Лествици Преподобног Јована Лествичника, а која се односи на једног ревносног монаха кога су мучиле хулне помисли. Не осетивши никакво олакшање од двадесетогодишњег поста и бденија он написа на хартији своју страст и даде је једном светом човеку да је прочита бацивши се лицем на земљу тако да није смео погледати у светога. А када старац прочита то што је на хартији било написано, осмехну се и подиже брата и рече му: „Стави своју руку, чедо, на мој врат!“ Пошто је брат то учинио Велики му рече: „Нека тај грех буде на мом врату, брате, без обзира на то колико година он био и буде у теби. Само ти њему немој придавати никакав значај!“ Тај монах је после тврдио, да још из келије старчеве није био ни изашао, а страст је већ била ишчезла.
*
Уђимо сада у стварност живота у којем књижевност и житија светих налазе своју потврду и инспирацију.
Пут нас води до оца Јустина. Прва страница „Молитвеног дневника“ из књиге На Богочовечанском путу почињеовако:
„На међи 1920. и 1921. године.
In summa: Исусе Сладчајши, милостив буди мени свегрешноме! Узрастање молитвености до сузне агапичности онога ‘кога Исус љубљаше’. Последње четврти: осећајност потенцирана до честих суза. Сузно, молитвено познање Светог Јована и Магдалене. Паралелно узрастање са страдањем брата. Доминира молитва: Господе, удостој нас да Те љубимо свом душом својом и мишљу, и да творимо у свему вољу Твоју. – Лично: Господе, удостој ме мучити се муком свих измучених; Господе, удостој ме страдати страдањем свих страдалника.“ (подвлачење наше).
Свестан да изговорена реч обавезује, и да се Бог за своју љубав не каје, млади Јустин је био спреман да свако страдања које му Господ пошаље прихвати као дар. И ту треба стати. Шта се све те ноћи дешавало у његовој души ми не можемо знати, али знамо да никаква људска рачуница ту више није важила.
И онда се 70-тих година прошлог века појављује један човек који потврђује све овде речено. (Име и презиме болника је познато редакцији, а сам догађај аутору текста.)
Био је болестан, душевно болестан, под лековима.
Једног дана, због одбијања да узима лекове, јави му се анђео под видом светлости питајући га: „Волиш ли ти мене“. Уследио је потврдан одговор и тада му је та приказа тражила да посведочи своју „љубав“ тако што ће ножем одсећи прст на руци. Послушно је то учинио и кухињским ножем одсекао кажипрст леве руке. Крв је липтала, а освестио се тек када је ушао у припрату оближње цркве.
Шта се даље дешавало?
По његовим речима, жедан Бога, лека и духовног савета, једном приликом неко га упути о. Јустину у манастир Ћелије. Нисам ја тада – каже он – знао ко је тај монах, али одем. Тада су у Ћелијама посетиоци били ретки. Када сам дошао упита ме једна монахиња што сам дошао? Да разговарам са монахом Јустином – одговорио сам. Седите – рече она. После петнаестак минута видим иде један калуђер, приђе ми и пита јесам ли њега тражио? Кажем да јесам и онда ме упита зашто сам дошао. Кад сам му почео причати о мом животу, питао ме да ли бих да се исповедим. Пристанем, мада сам слабо шта знао о исповести. Почнем причати и споменем шта ми се десило са прстом. Кад то чу, отац Јустин се стресе и рече: „Јој, шта ти уради?!“ И док сам га ја гледао онако магловито ништа не разумевајући, он ми рече: „Брате, стави руку на моје раме и нека твој грех буде на мојој души.“
*
Са овим се улази у Житија светих, са овим се дописују странице светих који на исти начин сведоче своју љубав према Господу. Непоколебљива вера овог светог човека који је грех брата преузео као свој, и који у тишини ноћи молитвеним плачем и метанијама моли Господа за опроштај јесте „страдање које се једино може оправдати васкрсењем“ (На Богочовечанском путу, стр. 135), а спремност, готовост на страдање јесте друго име за светост.
Између молитве и живота је знак једнакости, знак Живота.
За оца Јустина, то је љубав која попут дисања живи молитву „Господе, удостој ме…“
