Пит Мондријан, Њујорк I, 1942.
Пре неколико година у једној сам причи написао ову реченицу: „У данашње време уметност је стварнија од стварности.“ Намера ми је била, морам признати, ниска: хтео сам да произведем реторички ефекат. Ни мање ни више од тога. Али, у међувремену, ђаво је однео шалу, испреметао многе ствари, па сада иза те реченице могу стати и рећи потпуно уверен: уметност јесте стварнија од стварности. Наравно не мислим овде на коначну стварност која је недоступна дисолуцији: мислим на „стварност“ која наликује позоришним кулисама, на симулакрум збиље коју више не одређује људска активност, већ која – несхватљивом снагом илузија – одређује шта ће људи чинити. Чак и онтолошки посматрано, трагање за изгубљеним временом, рецимо, на вишем је ступњу реалности него „емпирија“ унутар које се крећемо. Да и не говоримоо естетској провалији која ту зјапи. Ми, наиме, живимо у високоорганизованом стрипу. Ако је у антици теоријски предложак живота био mythos и филозофија проистекла из њега; ако је тај предложак, све до ренесансе, била Библија; ако су то касније биле идеологије; данас је то свакако – али не и очигледно – стрип.
Да бисмо стекли увид у такав поредак ствари, спречава нас чудна инертност. Без икаквог основа ми још увек свет перципирамо тродимензионалним, а у томе нам више на руку иде сликарска перспектива и техничко цртање него искуство. Свакако, то је и ствар политике. Можда најпре политике. Нису случајно тоталитарне доктрине са таквим жаром прогањале нефигуративну уметност. Када кажем нефигуративна, мислим на све области, ма шта под тим подразумевао. Али тоталитаризам је узнапредовао; у овом тренутку цео свет је концентрациони логор… Све је под контролом и убудуће не треба очекивати интервенције естаблишмента; зашто би се трошиле паре на апарат репресије ако већ логораши могу бесплатно мучити једни друге? Шта ту уметност може променити? Пројекат је приведен крају, све иде својим током. Свако може да говори, да пише и да слика шта хоће.
Стрип, дакле.
Како рече Рене Генон: ренесанса је значила смрт многих ствари. Од ренесансе наовамо најкоњунктурнији појмови увек ће значити своју супротност. Али оканимо се социологије. Пут глобалној експанзији стрипа утрла је управо ренесанса тиме што је из слике света уклонила вертикалну осу. Због практичних потреба, она је остављена у математици, али у духу је уклоњена. Остају крајње релативни појмови лево–десно и протежу се као пребијено псето до данашњих дана. Само, ако нема Y осе, како знати где је средиште? Где је axis mundi? Како можемо знати пењемо ли се у небо или пропадамо – најпре у квадратиће стрипа – потом у пакао. Међутим, ми смо писци, не теолози; није на нама да решавамо проблеме такве природе. Рекосмо већ: живимо у стрипу и то непрофесионално урађеном. Већина типова око нас разликује се од Бена Болта или Корто Малтезеа само утолико што имају метаболизам, што нас – будући да нисмо биолози – такође не занима. Дводимензионалне индивидуе са црно-белом оптиком мувају се тамо-амо из епизоде у епизоду, у борби за ствари чијег се почетка више нико и не сећа. С времена на време, када се један сценарио исцрпи, убацује се нови мотив. Уосталом, речник стрип јунака нашег доба врви од стрип – терминологије: завере, гнусни непријатељ, правда, истина, снага, одважност… Да не набрајамо. Има ту још отпадака реалности: патња и смрт, углавном. Али, то знамо, унутар стрипа то никога не узбуђује. Његови јунаци немају емоције или, ако их имају, оне су више поза или глума. Једина ствар битна за стрип јесте – простор. Што више простора. Нимало чудно: његова назови – егзистенција могућа је само на хоризонталној равни.
Сан оца сваког стрип – народа је да се стрип којим влада претвори у географску карту.
На срећу, вероватно непажњом сценариста, у стрипу још постоје библиотеке. А у библиотекама књиге. Безброј текстова у којима је време похрањено на сигурно место. Генерације теолога, песника, писаца, стрпљиво су столећима све што је вредно на овом свету кријумчариле преко границе здравог разума, онострано које још увек просијава кроз црнило штампарске боје.
У том смислу, читати у овом времену није више ствар разбибриге нити жеђи за образовањем. Оно је много више од тога: потреба за спасењем.
Извор: Светислав Басара, Дрво историје и други есеји, Београд: Службени Гласник, 2008, 110-112.
