Мушкарци не могу испуњавати оно узвишено, најбоље и оно што човека највише приближава Богу, не могу волети, предајући се потпуно ономе кога воле, оно што су тако лепо и природно чиниле, чине и чиниће добре жене. Шта би било са светом, што би било с нама мушкарцима када жене не би имале ту особину и кад је не би испољавале?
Чехов и Толстој на Криму, 1901.
У старозаветној књизи „Бројеви“ налази се прича с дубоким смислом о томе како је Валак, цар моавски, позвао Валама да прокуне народ израиљски који је дошао до његових крајева. Обећао је Валаму много дарова и Валам, полакомивши се, крену Валаку, али га успут заустави анђео кога је видела магарица, али га није видео Валам. И поред тог заустављања, Валам дође Валаку и попе се с њиме на планину где је био припремљен жртвеник са закланом телади и овцама. Валак је очекивао проклетство, али Валам, уместо да прокуне, благослови народ израиљски.
„Тада рече Валак Валаму: шта то радиш од мене? Ја те дозвах да прокунеш непријатеље моје, а, гле, ти благосиљаш једнако. А он одговори и рече: зар нећу пазити и говорити оно што ми је Господ метнуо у уста. Тада му рече Валак: ходи са мном на друго мјесто… прокуни ми га оданде.“ (Бр. 23, 11–13)
И одвео га је на друго место, где су, такође, биле припремљене жртве.
Али Валам опет, уместо проклетства, благослови.
Тако је било и на трећем месту.
„Тада се разгневи Валак на Валама и пљесну се рукама, и рече Валак Валаму: дозвах те да прокунеш непријатеље моје, а ти си благословио ето већ три пута. Одлази у своје мјесто; рекох да ћy те даривати, а ето, Господ не да ти дара.“ (Бр. 24, 10–11)
Тако је отишао Валам, не добивши дарове, зато што је, уместо да прокуне, благословио Валакове непријатеље.
То што се догодило Валаму врло често се догађа правим песницима, уметницима. Заведен обећањима Валака, популарношћу или својим, од других примљених погледа, песник не види чак ни онога анђела, који га зауставља и кога види магарица, и хоће да прокуне, а, у ствари, благосиља.
Управо то се догодило са Чеховом, правим песником уметником, кад је писао ову дивну причу „Душица“.
Аутор, очигледно, хоће да исмеје јадно, по његовом расуђивању (али не и по осећању), биће „Душице“ која час дели Кукинове бриге око његовог позоришта, час се опет интересује за трговину дрветом, час, под утицајем ветеринара, сматра најважнијим послом борбу против туберкулозе домаћих животиња, час је, на крају, сва обузета питањима граматике и интересима гимназијалца са великом ђачком капом. Смешно је и презиме Кукин, смешни су чак и његова болест и телеграм који обавештава о његовој смрти, смешан је дрварски трговац са својом важношћу, смешан је ветеринар, смешан је и дечак, али није смешна, него света и чудесна душа „Душице“, са њеном способношћу да се свим својим бићем предаје ономе кога воли.
Мислим да је у размишљању, али не и у осећањима аутора, док је писао „Душицу“, лебдела нејасна представа о новој жени, о њеној равноправности с мушкарцем, о жени развијеној, ученој, која самостално ради и користи друштву, не горе ако не и боље од мушкарца, о оној жени која је покренула и подржава женско питање, и он је, пишући „Душицу“, хтео да покаже каква не треба да буде жена. Валак јавног мнења позвао је Чехова да прокуне слабу, покорну и одану мушкарцу умно неразвијену жену, и Чехов је отишао на планину, и стављени су на жртвеник телад и овце, али, почевши говорити, песник је благословио оно што је хтео проклети. Ја без обзира на дивну, веселу комику читавог дела, не могу без суза читати нека места те прекрасне приче. Дира ме и прича о томе како она с пуним самопрегором воли Кукина и све што Кукин воли, и исто тако дрварског трговца, и ветеринара, и, још више, како пати кад остаје сама, и када нема кога да воли, и како се најзад свом снагом свога женског и материнског осећања (које није непосредно искусила) предаје безграничној љубави према будућем човеку, гимназијалцу с великим качкетом. Аутор је приморава да воли смешног Кукина, ништавног дрварског трговца и непријатног ветеринара, али љубав није мање света ако је њен предмет Кукин или Спиноза, Паскал или Шилер, или ако се њени предмети смењују тако брзо као код „Душице“, или буде само један за цео живот.
Давно сам случајно прочитао у „Новом времену“ дивни фељтон господина Ата о женама. Аутор је у томе фељтону изнео изванредно паметну и дубоку мисао о женама. „Жене се – каже он – труде да нам докажу да могу радити све исто што и ми мушкарци. Не само што то не оспоравам – каже аутор – већ сам готов да се сложим с тиме да жене могу све радити као и мушкарци, па чак, можда, и боље, али је невоља у томе што мушкарци не могу радити ништа ни изблиза слично ономе што могу жене.“
Да, то је несумњиво тако, и то се не тиче само рађања, дојења и најранијег васпитавања деце, него мушкарци не могу испуњавати оно узвишено, најбоље и оно што човека највише приближава Богу, не могу волети, предајући се потпуно ономе кога воле, оно што су тако лепо и природно чиниле, чине и чиниће добре жене. Шта би било са светом, што би било с нама мушкарцима када жене не би имале ту особину и кад је не би испољавале? Ми ћемо моћи без жена лекара, телеграфиста, адвоката, научника, списатељица, али без мајки, помоћница, другарица, утешитељки, које у мушкарцу воле све оно најбоље што у њему постоји и неприметним утицањем изазивају и подржавају у њему све то најбоље, без таквих жена рђаво би било живети на свету. Христос не би имао Марије и Магдалене, Франциско Асишки не би имао Кларе, не би на робији било жена декабриста; духоборци не би имали својих жена које нису задржавале своје мужеве, него их подржавале у мучеништву за правду; не би било хиљада и хиљада незнаних, најбољих, као све незнано, жена утешитељки пијаних, слабих, развратних људи, оних којима је више него икоме потребна утеха љубави. У тој љубави је, па била она упућена Кукину или Христу, главна, велика, ничим незаменљива снага жене.
Какав је чудан неспоразум читаво то такозвано женско питање које је захватило, као што и мора да буде са сваком тривијалношћу, већину жена, чак и мушкараца!
„Жена хоће да се усавршава“ – шта може од тога бити законитије и праведније?
Жена већ по ономе што је позвана да чини, не треба да чини оно што и мушкарац. И зато идеал савршенства жене не може бити исто што идеал савршенства мушкарца. Допустимо да ми не знамо у чему је тај идеал, али је, у сваком случају, несумњиво да није што и идеал савршенства мушкарца. А, међутим, ка постизању тог мушког идеала усмерена је сада читава та смешна рђава активност модерног женског покрета, који сада тако дезоријентише жене.
Бојим се да је Чехов пишући „Душицу“ био под утицајем тог неспоразума.
Он је, као Валам, имао намеру да прокуне, али му је бог поезије забранио и наредио му да благослови, и он је благословио, нехотице обасјао тако дивном светлошћу то драго биће, да ће оно заувек остати образац онога што може бити жена да би и сама била срећна и да може усрећити оне с којима је судбина веже.
Због тога је прича и тако дивна што је настала несвесно.
Учио сам да возим бицикл у мањежу где се врше смотре дивизија. На другом крају мањежа учила је да вози једна дама. Помислио сам како да јој не сметам и почео сам је гледати. И гледајући је, почео сам јој се несвесно приближавати све више и више и, без обзира на то што је она, приметивши опасност, журила да се удаљи, ја сам налетео на њу и оборио је, то јест, учинио сам сасвим супротно од онога што сам желео само зато што сам обратио појачану пажњу на њу.
Исто то, само обратно, догодило се Чехову: хтео је да обори Душицу, и обратио је на њу посебну пажњу песника, и уздигао је.
Извор: А. П. Чехов, Архијереј – изабране хришћанске приче, Стари Бановци: Бернар, 2011.
Превод: Вида Стевановић