Muškarci ne mogu ispunjavati ono uzvišeno, najbolje i ono što čoveka najviše približava Bogu, ne mogu voleti, predajući se potpuno onome koga vole, ono što su tako lepo i prirodno činile, čine i činiće dobre žene. Šta bi bilo sa svetom, što bi bilo s nama muškarcima kada žene ne bi imale tu osobinu i kad je ne bi ispoljavale?
Čehov i Tolstoj na Krimu, 1901.
U starozavetnoj knjizi „Brojevi“ nalazi se priča s dubokim smislom o tome kako je Valak, car moavski, pozvao Valama da prokune narod izrailjski koji je došao do njegovih krajeva. Obećao je Valamu mnogo darova i Valam, polakomivši se, krenu Valaku, ali ga usput zaustavi anđeo koga je videla magarica, ali ga nije video Valam. I pored tog zaustavljanja, Valam dođe Valaku i pope se s njime na planinu gde je bio pripremljen žrtvenik sa zaklanom teladi i ovcama. Valak je očekivao prokletstvo, ali Valam, umesto da prokune, blagoslovi narod izrailjski.
„Tada reče Valak Valamu: šta to radiš od mene? Ja te dozvah da prokuneš neprijatelje moje, a, gle, ti blagosiljaš jednako. A on odgovori i reče: zar neću paziti i govoriti ono što mi je Gospod metnuo u usta. Tada mu reče Valak: hodi sa mnom na drugo mjesto… prokuni mi ga odande.“ (Br. 23, 11–13)
I odveo ga je na drugo mesto, gde su, takođe, bile pripremljene žrtve.
Ali Valam opet, umesto prokletstva, blagoslovi.
Tako je bilo i na trećem mestu.
„Tada se razgnevi Valak na Valama i pljesnu se rukama, i reče Valak Valamu: dozvah te da prokuneš neprijatelje moje, a ti si blagoslovio eto već tri puta. Odlazi u svoje mjesto; rekoh da ćy te darivati, a eto, Gospod ne da ti dara.“ (Br. 24, 10–11)
Tako je otišao Valam, ne dobivši darove, zato što je, umesto da prokune, blagoslovio Valakove neprijatelje.
To što se dogodilo Valamu vrlo često se događa pravim pesnicima, umetnicima. Zaveden obećanjima Valaka, popularnošću ili svojim, od drugih primljenih pogleda, pesnik ne vidi čak ni onoga anđela, koji ga zaustavlja i koga vidi magarica, i hoće da prokune, a, u stvari, blagosilja.
Upravo to se dogodilo sa Čehovom, pravim pesnikom umetnikom, kad je pisao ovu divnu priču „Dušica“.
Autor, očigledno, hoće da ismeje jadno, po njegovom rasuđivanju (ali ne i po osećanju), biće „Dušice“ koja čas deli Kukinove brige oko njegovog pozorišta, čas se opet interesuje za trgovinu drvetom, čas, pod uticajem veterinara, smatra najvažnijim poslom borbu protiv tuberkuloze domaćih životinja, čas je, na kraju, sva obuzeta pitanjima gramatike i interesima gimnazijalca sa velikom đačkom kapom. Smešno je i prezime Kukin, smešni su čak i njegova bolest i telegram koji obaveštava o njegovoj smrti, smešan je drvarski trgovac sa svojom važnošću, smešan je veterinar, smešan je i dečak, ali nije smešna, nego sveta i čudesna duša „Dušice“, sa njenom sposobnošću da se svim svojim bićem predaje onome koga voli.
Mislim da je u razmišljanju, ali ne i u osećanjima autora, dok je pisao „Dušicu“, lebdela nejasna predstava o novoj ženi, o njenoj ravnopravnosti s muškarcem, o ženi razvijenoj, učenoj, koja samostalno radi i koristi društvu, ne gore ako ne i bolje od muškarca, o onoj ženi koja je pokrenula i podržava žensko pitanje, i on je, pišući „Dušicu“, hteo da pokaže kakva ne treba da bude žena. Valak javnog mnenja pozvao je Čehova da prokune slabu, pokornu i odanu muškarcu umno nerazvijenu ženu, i Čehov je otišao na planinu, i stavljeni su na žrtvenik telad i ovce, ali, počevši govoriti, pesnik je blagoslovio ono što je hteo prokleti. Ja bez obzira na divnu, veselu komiku čitavog dela, ne mogu bez suza čitati neka mesta te prekrasne priče. Dira me i priča o tome kako ona s punim samopregorom voli Kukina i sve što Kukin voli, i isto tako drvarskog trgovca, i veterinara, i, još više, kako pati kad ostaje sama, i kada nema koga da voli, i kako se najzad svom snagom svoga ženskog i materinskog osećanja (koje nije neposredno iskusila) predaje bezgraničnoj ljubavi prema budućem čoveku, gimnazijalcu s velikim kačketom. Autor je primorava da voli smešnog Kukina, ništavnog drvarskog trgovca i neprijatnog veterinara, ali ljubav nije manje sveta ako je njen predmet Kukin ili Spinoza, Paskal ili Šiler, ili ako se njeni predmeti smenjuju tako brzo kao kod „Dušice“, ili bude samo jedan za ceo život.
Davno sam slučajno pročitao u „Novom vremenu“ divni feljton gospodina Ata o ženama. Autor je u tome feljtonu izneo izvanredno pametnu i duboku misao o ženama. „Žene se – kaže on – trude da nam dokažu da mogu raditi sve isto što i mi muškarci. Ne samo što to ne osporavam – kaže autor – već sam gotov da se složim s time da žene mogu sve raditi kao i muškarci, pa čak, možda, i bolje, ali je nevolja u tome što muškarci ne mogu raditi ništa ni izbliza slično onome što mogu žene.“
Da, to je nesumnjivo tako, i to se ne tiče samo rađanja, dojenja i najranijeg vaspitavanja dece, nego muškarci ne mogu ispunjavati ono uzvišeno, najbolje i ono što čoveka najviše približava Bogu, ne mogu voleti, predajući se potpuno onome koga vole, ono što su tako lepo i prirodno činile, čine i činiće dobre žene. Šta bi bilo sa svetom, što bi bilo s nama muškarcima kada žene ne bi imale tu osobinu i kad je ne bi ispoljavale? Mi ćemo moći bez žena lekara, telegrafista, advokata, naučnika, spisateljica, ali bez majki, pomoćnica, drugarica, utešiteljki, koje u muškarcu vole sve ono najbolje što u njemu postoji i neprimetnim uticanjem izazivaju i podržavaju u njemu sve to najbolje, bez takvih žena rđavo bi bilo živeti na svetu. Hristos ne bi imao Marije i Magdalene, Francisko Asiški ne bi imao Klare, ne bi na robiji bilo žena dekabrista; duhoborci ne bi imali svojih žena koje nisu zadržavale svoje muževe, nego ih podržavale u mučeništvu za pravdu; ne bi bilo hiljada i hiljada neznanih, najboljih, kao sve neznano, žena utešiteljki pijanih, slabih, razvratnih ljudi, onih kojima je više nego ikome potrebna uteha ljubavi. U toj ljubavi je, pa bila ona upućena Kukinu ili Hristu, glavna, velika, ničim nezamenljiva snaga žene.
Kakav je čudan nesporazum čitavo to takozvano žensko pitanje koje je zahvatilo, kao što i mora da bude sa svakom trivijalnošću, većinu žena, čak i muškaraca!
„Žena hoće da se usavršava“ – šta može od toga biti zakonitije i pravednije?
Žena već po onome što je pozvana da čini, ne treba da čini ono što i muškarac. I zato ideal savršenstva žene ne može biti isto što ideal savršenstva muškarca. Dopustimo da mi ne znamo u čemu je taj ideal, ali je, u svakom slučaju, nesumnjivo da nije što i ideal savršenstva muškarca. A, međutim, ka postizanju tog muškog ideala usmerena je sada čitava ta smešna rđava aktivnost modernog ženskog pokreta, koji sada tako dezorijentiše žene.
Bojim se da je Čehov pišući „Dušicu“ bio pod uticajem tog nesporazuma.
On je, kao Valam, imao nameru da prokune, ali mu je bog poezije zabranio i naredio mu da blagoslovi, i on je blagoslovio, nehotice obasjao tako divnom svetlošću to drago biće, da će ono zauvek ostati obrazac onoga što može biti žena da bi i sama bila srećna i da može usrećiti one s kojima je sudbina veže.
Zbog toga je priča i tako divna što je nastala nesvesno.
Učio sam da vozim bicikl u manježu gde se vrše smotre divizija. Na drugom kraju manježa učila je da vozi jedna dama. Pomislio sam kako da joj ne smetam i počeo sam je gledati. I gledajući je, počeo sam joj se nesvesno približavati sve više i više i, bez obzira na to što je ona, primetivši opasnost, žurila da se udalji, ja sam naleteo na nju i oborio je, to jest, učinio sam sasvim suprotno od onoga što sam želeo samo zato što sam obratio pojačanu pažnju na nju.
Isto to, samo obratno, dogodilo se Čehovu: hteo je da obori Dušicu, i obratio je na nju posebnu pažnju pesnika, i uzdigao je.
Izvor: A. P. Čehov, Arhijerej – izabrane hrišćanske priče, Stari Banovci: Bernar, 2011.
Prevod: Vida Stevanović