Pod pojmom fundamentalizam i fundamentalista podrazumevaju se političke ideologije i, naročito, verski pokreti, kao i pripadnici njihovih radikalnih grupa koji traže vraćanje izvorima, osnovama („fundamentu“) vere. Fundamentalistički pokreti u istoriji, sa njihovim harizmatskim vođama, pojavljuju se, najčešće, u kritičnim periodima istorije naroda i to kada jednom narodu (na primer, jevrejskom narodu uoči propasti Solomonovog carstva, posle podele ovoga carstva na dve države: Izrael i Judeju u X veku pre Hrista), ili narodima, u isto vreme, zapreti neka stvarna opasnost, možda i kataklizma. Za jevrejske proroke Iliju, Isaiju, Jeremiju, Jezekilja bilo je prirodno da aktivno učestvuju u političkom životu jevrejske države, jer su vera i nacija kod Jevreja oduvek predstavljali prirodno jedinstvo. Ovi proroci su zaista predvideli propast jevrejske države, kao i vavilonsko ropstvo, i zato su s pravom tražili preobraćanje vernika iznutra, dajući, prvi put u istoriji sveta, vrednost istoriji koju vodi Božija Promisao, povremeno ispoljavana kao „gnev Božiji“ ili kao „negativna teofanija“, bar kada je reč o „izabranom narodu Božijem“, sinovima Avrama, Isaka i Jakova.
Teško je sagledati u kasnijoj istoriji monoteističkih religija, u kojima se fundamentalizam, izgleda, jedino i može da javi, da li su se ikada „vraćali“ takvi Božiji izabranici kao što su bili jevrejski proroci. Od ove sumnje izuzimam ne samo pojavu Bogočoveka Isusa Hrista, već i njegove apostole koji su, slično prorocima, sa silnom revnošću i žarom propovedali Jevanđelje, nagoveštavali apokaliptičko doba i zbog toga tražili temeljnu metanoju vernika. Ako apokaliptičko doba sa drugim dolaskom Isusa Hrista nije bilo ostvareno u toku proteklih dve hiljade godina, ova činjenica za hrišćane nije značila ni gubitak vere u Hristove reči o njegovom drugom dolasku, niti nade u eshatološki kraj i dolazak Carstva Božijeg – za najveći deo hrišćanskih vernika kroz istoriju, očekivan „s one strane“, za manji deo „s ove strane“, kao „hiljadugodišnje carstvo mira“ na zemlji.
Ako bismo se i složili da više nema, niti će biti proroka kakvi su jednom bili jevrejski proroci (najmlađi među njima bio je sveti Jovan Krstitelj) i hrišćanski apostoli, moramo se upitati nisu li mnogobrojni drugi harizmatski predvoditelji u jevrejskom i hrišćanskim narodima u srednjem i naročito novom veku (pojedine borbene pape, osnivači nekih katoličkih redova, unutar dominikanskog reda, na primer, osnivači Inkvizicije u XIII veku, zatim pokretači raznih protestantskih pokreta, počevši od XVII, pa sve do XX veka – kvekeri, metodisti, baptisti itd) lažni proroci i smemo li onda da i sve savremene fundamentaliste proglasimo takođe lažnim ili bolesnim prorocima (neki od njih možda stvarno obuzeti „zlim dusima“)? Pitanje je veoma delikatno, naročito kada su u pitanju protestantski religiozni prvaci čije spomenute verske zajednice uporno traju, neke već i više stotina godina, a unutar kojih je bilo ljudi koji su zasluživali opšte pohvale zbog svoga požrtvovanog i bogougodnog života i rada (kvekeri su, na primer, nosioci Nobelove nagrade za mir u našem veku). S druge strane, nema sumnje da je među fundamentalističkim vođama kroz istoriju bilo dosta neuravnoteženih ličnosti, koji su, slični u nečemu političkim diktatorima u XX veku, bili u stanju da privuku i u propast odvedu mnoštvo, uvek lakovernog, i u politici i u hrišćanstvu, slabo obrazovanog sveta.
A šta reći o današnjem vremenu i pojavi u njemu, što je drugi milenijum bliži kraju, sve žešćih fundamentalista, ostanimo samo na onima u hrišćanskoj i islamskoj religiji? Da osmotrimo, najpre, kako opravdavaju svoju agresivnost i jedni i drugi fundamentalisti. Islamski šiiti, kao i svi fanatici u svakoj oblasti življenja, u religijama naročito, ubeđeni su da je Božije otkrovenje i Božija istina, posle Avrama i Isusa, ostala i završila se na Muhamedu. Ova istina treba da bude proširena na ceo svet, preneta milom i silom i drugim narodima sveta radi njihovog sopstvenog spasenja.
Kada je reč o šiitima, a pogotovo sunitima među muslimanskim vernicima, moramo biti oprezni i kritički odmereni kada govorimo o fundamentalizmu, jer među ovim dvema najvećim muslimanskim verskim zajednicama postoje znatne razlike u shvatanju fundamentalizma. Tako, francuski pisac Olivije Roa piše da „fundamentalizam mlade i obrazovane inteligencije u okviru sunitskog toka islama ne teži vraćanju šerijatu, već rekonstrukciji političkih odnosa, na primeru prvobitne islamske države“.
„Za neke od islamističkih pokreta Džihad je prvenstveno oružana borba, za druge je više delovanje rečju i perom, ali nijedna od ekstremističkih organizacija ne predstavlja borbu na Božijem putu isključivo kao miroljubivu aktivnost.“ (M. Jevtić, Džihad, 1989)
Sagledavajući, u nečemu tačno, slabosti i nedostatke zapadne civilizacije i kulture, koje ovi borbeni islamisti izjednačavaju sa slabostima i nedostacima hrišćanske religije, svesni nosioci unutar muslimanskih naroda sveta (od Kine do Kosova) stare, još očuvane patrijarhalne tradicije, oduvek karakterisane poštovanjem autoriteta (počevši od Boga i njegovog proroka Muhameda, preko državnog vladara do oca porodice), kao i svesnim negovanjem biološkog razmnožavanja, i tako zaštićeni od smrtne opasnosti „bele kuge“ – islamski fundamentalisti istupaju, pred drugim narodima i religijama, samosvesno i agresivno, opravdavajući svoju agresivnost verom, odnosno svojom misijom u svetu njima namenjenoj od Boga.
Kako sa hrišćanske strane odgovoriti na ovaj, nimalo bezazleni muslimanski izazov? Da li spremanjem na oružanu borbu sa svetskim islamom (koji će postati osobito onda opasan ako bude uspeo da ublaži, ili čak i poništi, još uvek znatne razlike u tumačenju Kurana između dveju najjačih teoloških struja unutar islama, šiita i sunita), spremanjem i jačanjem sopstvenih fundamentalističkih pokreta u redovima protestanata, rimokatolika i pravoslavnih, njihovim međusobnim približavanjem, odnosno, što je za sada češći slučaj, ostajući po strani jedni od drugih, uperujući, čak, drugu stranu ubojitog koplja na svoju braću hrišćane, pripadnike one druge veroispovesti – ili odgovor na islamski izazov treba da bude nešto treće?
Za sada ne uzimam u obzir one brojne intelektualce u tzv. hrišćanskom svetu zapadnoevropske civilizacije i kulture (od intelektualaca, uostalom, potiču i fundamentalistički pokreti), antireligiozne i areligiozne, koji jednostavno ne pridaju nikakav ozbiljniji značaj fundamentalističkim pokretima u svetu, ignorišući ih, uvereni da je religiji, bar u njenom dosadašnjem obliku, nesumnjivo došao kraj, i da će novo doba (new age) doneti takve radikalne promene, najpre u ljudskoj svesti, a onda i u čovekovim akcijama, sa kojima bi i jedan Niče bio zadovoljan, onda kada je tražio „preokretanje svih vrednosti“.
Upitaćemo se sada, ima li dovoljno opravdanja za pojavu hrišćanskog fundamentalizma, odnosno, ima li razloga za pojavu onog pravoslavnog, ako se složimo da i on već postoji, i to ponajviše u najvećoj ruskoj pravoslavnoj sredini (versko-politički pokret pod nazivom „Pamjat“)? Zanimljivo je, najpre, primetiti da su gotovo isti razlozi koji iznose muslimanski fundamentalisti u cilju opravdanja svoje borbenosti, prisutni i kod hrišćanskih fundamentalista sve tri ispovesti: jedina istina objavljena i posvedočena životom, smrću i vaskrsenjem Isusa Hrista obavezuje sve prave hrišćane da ostanu do kraja verni svome Gospodu koji im je obećao „nebesko carstvo“, ako mu ostanu dovoljno verni dok su na zemlji, trpeći od protivnika, vidljivog i nevidljivog, svakojake nevolje, uključujući i polaganje života za Hrista, slično hrišćanskim mučenicima u prvim vekovima progona hrišćana u Rimskoj Carevini.
I ostali razlozi, koje ispostavljaju hrišćanski fundamentalisti, ne razlikuju se od onih u islamu: zapadna nauka i tehnologija zagađuju ne samo vazduh, vodu i zemlju već, što je gore, ljudske duše, ubrzavajući dolazak apokaliptičkog doba; razna internacionalna bratstva, na čelu sa masonima, do skoro i sa Komunističkom internacionalom, odavno su u demonskim rukama i svako obećanje „novog doba“ oznaka je Velikog Inkvizitora koji preko „zlatnog teleta“ nudi ljudima hleba umesto slobode. Vremena nema i uskoro ga više neće biti. Samo nas pokajanje i unutarnji preporod mogu spasiti večnih muka i konačne osude na Strašnom sudu Hristovom – dovoljno glasno govore revnosni hrišćani, zvali ih mi fundamentalistima ili ne.
Ako je sve ovako, i još mnogo gore, na zemlji i u dušama, i sve bolesnijim telima većine ljudi u svetu, nisu li hrišćanski fundamentalisti u pravu, nema li među njima ipak i novih, ali pravih proroka, i ne treba li ih onda poslušati radi sopstvenog spasenja?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, samo još nekoliko reči o fundamentalizmu unutar pravoslavnih zemalja, kao i o fundamentalizmu kao psihološkom i psihopatološkom fenomenu. Sa izuzetkom Grčke, sve pravoslavne zemlje na Istoku prošle su, u toku nekoliko decenija u našem veku, kroz surovo iskustvo proganjanja crkve i vere, uz sistematsko sprovođenje ateizacije mladih ljudi. Relativno nagao preokret u istočnoevropskim komunističkim zemljama, uz silno oslobađanje dugo sputavane agresivne energije, proizveo je u većini ovih zemalja nekritičku euforiju u ispoljavanjima, podjednako nacionalnih kao i verskih osećanja. Prirodan i normalan patriotizam, brzo je i lako prelazio u nacionalizam, ali i šovinizam. Sličan proces fanatizovanja dugo sputavanih osećanja mogao se, nažalost, sagledati i u crkvi, odnosno kod mladih ljudi koji su preuzeli propovedanje pravoslavlja.
Mada su se težnje ka preterano strasnom ispoljavanju svojih pravoslavnih uverenja mogla zapaziti i u slobodnoj Grčkoj, naročito u Svetoj Gori, doduše, u sasvim malom broju manastira (u kojima je javno isticana borbena poruka: Pravoslavlje ili smrt!), i to od vremena pojačanih ekumenskih napora ondašnjeg carigradskog, vaseljenskog patrijarha Atinagore – od devedesetih godina ovoga veka, naročito u Rusiji, težnja da se pravoslavlje, spojeno sa nacijom, pokaže kao jedino spasavajuće, dobija u zamahu i borbenoj žestini.
Nikolaj Berđajev je u svome članku „O fanatizmu, ortodoksiji i istini“, pisanom pre više od pedeset godina, ubedljivo pokazao pojavu ritmičnosti u istoriji, u kojoj, posle nekog određenog vremena, opet, „preovlađuju težnje za prinudnim jedinstvom, za opštevažećom ortodoksijom, za ustrojstvom koje guši slobodu… Stvara se masovna psihologija netrpeljivosti i fanatizma… Fanatizam ima religijske izvore, ali on lako prelazi na nacionalnu i političku sferu“.
Zaista, poput vulkana, duboko prisutna potreba svakog čoveka, naročito onog sa jakim nagonskim prohtevima, konstitucionalno snažnim afektivnim životom, kao i kod onih koji su doživeli, na razne načine, traumatsko detinjstvo, a u pogodnim situacijama opterećenih spoljašnjim frustracijama, izbija lava fanatizma, noseći sa sobom sve kolebljive, slabe, nedovoljno individualizovane i kolektivnom životu naklonjene ljude.
Ne zaboravimo još na jednu značajnu činjenicu kada je reč o fundamentalizmu kao psihološkom i psihopatološkom fenomenu. Revnost u popravljanju sebe i prepoznavanju svoje grešnosti, koja nikad nije dovoljna kada je u pitanju proces oboženja istinskog hrišćanina, postaje pažljivom posmatraču problematična i sumnjiva, kad god je ovaj revnosni žar misionarenja upravljen pretežno, ili isključivo, na drugog, iz još jednog razloga. Dobro je poznato iz istorije širenja hrišćanske vere, od vremena kada je hrišćanska religija postala zvanična državna religija, da su najfanatičniji njeni borci bili preobraćenici iz neke od paganskih religija.
Istovetan fanatizam u širenju svoje nove vere pokazali su u našem veku i u našoj bivšoj državi oni pripadnici hrvatsko-ustaških i muslimansko-ustaških bojovnika koji su sami, ili čiji su bliski preci prešli iz pravoslavlja u rimokatolicizam ili u islam (ne ulazimo u razloge ovog prelaženja koji mogu biti i koji su bili različiti).
Jovan Cvijić, osvrćući se na Prvi svetski rat i njegov kraj piše kako su mnogi muhamedanci prešli u pravoslavnu veru, među njima je bio i jedan hodža. „Ovi pokrštenici“, piše Cvijić, „naročito hodža, nisu mogli trpeti da njihovi dojučerašnji vernici ostanu muhamedanci, i svim su ih načinima primoravali da pređu u pravoslavnu veru. Bivši hodža je tražio da postane predsednik Prekog suda, i u tome svojstvu čak kaznio smrću neke od svojih rođaka koji su oklevali da odmah prime hrišćanstvo.“
Ima i danas primera da se među bivšim komunistima, ili njihovim doskora nekrštenom decom nađu vatreni pravoslavci koji pokazuju krajnju netrpeljivost prema svakoj vrsti neistomišljenika, a posebno su arogantni prema ljudima koji su, iz raznih pobuda, ostali simpatizeri komunizma ili socijalizma. Tek predstoje ozbiljne teološke, sociološke, etnološke i, naravno, najviše psihološke i psihopatološke studije koje treba da budu posvećene svesnim i mnogo više nesvesnim psihičkim procesima koji vladaju dušom „poturčenjaka“, odnosno njihovim manifestovanim akcijama.
Pravoslavlje, po svojoj najdubljoj prirodi u svome učenju, koje je ponajviše sačuvalo prvobitno hrišćansko jezgro, najmanje ima preduslova da ispolji fanatizam bilo koje vrste. Iako je pravoslavlje, u poređenju sa rimokatolicizmom i njegovim brojnim ispoljavanjima netrpeljive borbenosti i potrebe za preobraćanjem „šizmatika“ (kako su rimokatolici vekovima, bez ikakvog dogmatskog opravdanja, nazivali, a neki i danas nazivaju, sve pravoslavne) u toku istorije Evrope, bilo mnogo umerenije i uzdržljivije, istorija pravoslavne Rusije pružila je, nažalost, dovoljno nesrećnih primera ispoljavanja i pravoslavnog fanatizma na delu. To i jeste bio jedan od razloga zbog čega je Nikolaj Berđajev s pravom smatrao da je i ruska pravoslavna crkava, svojom netrpeljivošću prema svim idejnim protivnicima, naročito u drugoj polovini XIX i prve decenije XX veka, i sama doprinela razbuktavanju pogubne boljševičke revolucije.
Pravoslavna, ili, negde od početka ovog veka češće nazivana, srpska pravoslavna crkva, iako je imala razloga da manifestuje prema drugim narodima, hrišćanskim veroispovestima i religijama netrpeljivost, nikad nije postala fanatizovana crkva. Umnogome izjednačena sa istorijskom sudbinom srpskog naroda, i njegova pravoslavna crkva stajala je kao snažna i žilava odbrana pred svakom agresijom spolja, bilo da je ona bila političke ili religijske prirode. U pravoslavnoj Srbiji sa veoma retkim izuzecima, bar od vremena Kosovske bitke do danas, srpska crkva nije nikad bila teokratska, niti cezaro-papistička. Verovatno da su u ovoj časnoj ulozi srpske pravoslavne crkve i nevoljno (čak i paradoksalno), pomogli odbrambeni, a ne napadački ratovi, kao i relativna geopolitička malenost Srbije.
Mada se mnogo šta izmenilo u psihičkom, pa i karakterom ustrojstvu srpskog čoveka samim tim i srpskog naroda, a onda i njegove crkve, od 1918. godine do danas, ne bi trebalo da postoje, ni danas, ubedljivi i opravdani razlozi za pojavu, prema drugim narodima i religijama netrpeljivih ili i fanatizovanih, fundamentalističkih težnji, unutar srpskog pravoslavlja. Ovakve težnje su se ipak pojavile, negde od 1989. godine, najpre diskretno manifestovane u štampi, manjim i većim publikacijama, zatim na radiju i televiziji, da se sve tragično završi (iako ovaj proces nije ni izdaleka završen) u otvoreno ratnom sukobu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, u kome preovlađuje, bar po mome mišljenju, pre verski nego nacionalni činioci, iako se, naravno, ni ovi ne mogu nikako potceniti.
Nezahvalno je i veoma teško procenjivati neophodnost ili neizbežnost razbuktavanja verske netolerantnosti među narodima i religijama u bivšoj Jugoslaviji, posebno manifestovanje, pravoslavnom srpskom narodu, tako nesvojstvene netrpeljivosti i mržnje prema drugim veroispovestima i religijama na Balkanu. Višedecenijska komunistička netrpeljivost, pa i mržnja prema svemu religijskom u srpskom narodu, kao i neopravdano gušenje svega nacionalnog u Srba, pre svega bogatstva srpske tradicije, nesumnjivo su doprineli eksploziji iste takve netrpeljivosti i mržnje, kao izraza dugo potiskivane agresivne energije u srpskom narodu, ovoga puta ispoljene ne prema sebi, već prema drugim narodima i njihovom verskom opredeljenju (iako opasnost građanskog rata u Srbiji i dalje lebdi nad našim glavama).
Tako se na delu surove prakse ratovanja pokazao onaj poznati i od naučnika priznati psihološki fenomen, koji je Ana Frojd nazvala „identifikacija sa agresorom“. Tačno prema uzgrednoj napomeni jednog našeg uglednog intelektualca, i to iskazanoj samo u krugu nekolicine ljudi (među kojima sam se i ja nalazio) da „narod koji na genocid ne odgovori genocidom, osuđen je na novi genocid“, srpski narod i njegova crkva, koja još jednom u istoriji nije ni mogla ni htela da se ogradi od mišljenja i postupanja većinskog srpskog naroda, i s ove i s one strane Drine i Save, osećajući se ugroženim, reagovao je agresivno prema agresivnom protivniku. Kako bi drukčije trebalo da reaguje pitaćemo se, srpski narod ili pojedinci u tome narodu, na ponovljeno ugrožavanje samog njegovog opstanka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i to ugroženi, možda u prvom redu agresivnom i fundamentalističkom pretnjom koja dolazi od verskog ubeđenja nacionalnih predvodnika u rimokatoličkoj Hrvatskoj i muslimanskom delu Bosne i Hercegovine? [Nije li dovoljno poznato iz psihologije i psihopatologije, i pojedinca i naroda, da se najžešća agresija pojavljuje iz najjačeg straha!]
Da li je „identifikacija sa agresorom“ bio jedini adekvatan način reagovanja jednoga naroda koji je jedva dva ili tri puta u toku čitave svoje istorije ispoljavao ekspanzivnu agresiju prema drugim narodima, i to gotovo uvek bez uspeha?
Kada se govori o verskoj toleranciji na Zapadu, sa ciljem da se sagleda uloga religija u različitim narodima i društvenim zajednicama, kao i da se preko uticaja religija smanje razlike među narodima i uspostave mostovi između različitih veroispovesti unutar hrišćanske religije, odnosno hrišćanskih naroda, prećutno se prelazi preko uloge i značaja nacionalne tolerancije, iz prostog i opravdanog razloga što je u gotovo svim zemljama Zapada već davno izvršeno odvajanje države od crkve i vere od nacije.
Verujući katolik u Francuskoj ili Anglikanac u Engleskoj ne mora da oseća nikakvu nacionalnu privrženost svojoj zemlji, može čak da se ponaša kao ubeđeni pacifista i da odbije učešće u ratu koji vodi njegova zemlja. I obratno. Patriotski ili i nacionalistički raspoložen Francuz, Englez ili Nemac ne mora uopšte biti verujući čovek, pa je na njegovoj slobodnoj odluci da li će se u miru ili u ratu ponašati nacionalno, verski ili prosto ljudski humano prema drugim narodima, ili neće.
Najnoviji događaji na Balkanu, na kraju jednog protivrečnog i u neočekivanim događajima bogatog milenijuma, još su jednom pokazali, ne samo da nisu novi, i da stotinama godina „dinamički stereotipi“ ponavljaju jedan isti nacionalno-verski balkanski arhetip (setimo se samo izvanredne Andrićeve priče „Pismo iz 1920. godine“), već i da se ne mogu ni razumeti niti prihvatiti od strane većine onih vodećih ljudi u Evropi (pogotovo Americi) čija se istorija, poslednjih nekoliko stotina godina, ili čak od vremena njihovog primanja hrišćanstva, kretala drugim i drugačijim kolosecima.
Da li to znači da i onda kada su bivši jugoslovenski narodi, aktivno sudelujući u evropskim zbivanjima na poljima politike, nauke, umetnosti ili sporta, to činili prividno, jer nas Balkan, naša kob, neumitno izdvaja iz svetskog, ili samo zapadnoevropskog toka zbivanja, i uvek iznova vraća u izolovanost koja nam nije samo od drugih nametnuta, već koja nam pripada, kao i nekim drugim narodima sveta, koji spadaju u tzv. zakasnele narode? Ne bih se smeo upuštati u razglabanje složenog pitanja o zrelosti naroda, njihovoj objektivno uslovljenoj i subjektivno uzrokovanoj zaostalosti, ili i regrediranju u nepovoljnim spoljašnjim prilikama (naročito u ratovima) na već dostignute i prevaziđene stupnjeve sazrevanja. Istakao bih ponovo veoma žalosnu, ali izgleda neumitnu činjenicu, da kada se na Balkanu govori o verskoj toleranciji, onda je nemoguće ne govoriti i o nacionalnoj, jer su nacionalno i versko biće jugoslovenskih naroda bili i ostali u jednome.
U Evropi je, kao što smo maločas rekli, moguće govoriti o verskoj trpeljivosti nezavisno od nacionalnog bića naroda, otud mi se čini da je dijalog sa Evropom moguć samo ako se naši, naravno, dobronamerni evropski sagovornici temeljno upoznaju sa istorijom balkanskih, i posebno srpskog naroda. Naše traženje da nas evropski narodi bolje upoznaju da bi nas razumeli, kada i mi sami sebe nismo dovoljno upoznali, može da zazvoni smešno ili nadmeno, pa ipak ono je conditio sine qua non ozbiljnog verskog dijaloga sa Evropom.
Pre bilo kojeg ozbiljnijeg dijaloga sa Evropom o verskoj toleranciji, trebalo bi, i to što pre, postaviti sebi pitanje, nije li logičnije i korisnije da se verski dijalog najpre uspostavi između pravoslavnih i rimokatolika, a onda i sa muslimanima na Balkanu, kako bi se, pozitivnim uticajem religije uspostavila bar snošljiva ravnoteža među različitim narodima Balkana koji su slučajem ili Božijom Promišlju ostavljeni da žive jedni pored drugih, (čak jedan sa drugim kroz mešane brakove) vekovima, sve od njihovog dolaska na Balkan u VI veku, a naročito od kada je izvršena nesrećna podela crkava 1054, i od vremena kada su Turci ugazili sa obe noge u Balkan, i na razne načine na njemu ostali i do današnjeg dana.
U zaključku ovog izlaganja vratio bih se i pokušao da odgovorim na pitanje opravdanosti i smisla nekih fundamentalističkih struja unutar pravoslavne crkve, u prvom redu ruske, zatim i srpske. Ruski pravoslavni religijski pokret u današnjoj Rusiji, pod imenom „Pamjat“, bar prema informacijama koje do mene stižu, isključiv je fundamentalistički pravoslavni pokret koji smatra da jedini zastupa pravilno pravoslavnu istinu, odbijajući da prihvati kao pravoslavne neke od poznatih ruskih religioznih filosofa u XX veku, a koji takođe odbija svaki mogući dijalog sa rimokatoličkom crkvom, islamom i judaizmom, jednom reči, zastupa onu vrstu fanatizma, dobro poznatu u Rusiji kroz čitavu njenu istoriju, da se zadržimo samo na ovovekovnim primerima Pobedonosceva, carskog prokuratora i cenzora religioznih, filosofskih i književnih dela do revolucionarne Rusije, ili zloglasnog Ždanova, sličnog cenzora i glavoseče intelektualaca u Sovjetskoj Rusiji.
Za ovakve ljude i pokrete (religijske ili političke, mada se oni u suštini malo razlikuju), Nikolaj Berđajev (u ranije spominjanom članku) piše: „Ispovedanje bilo koje ekstremne ortodoksije, bilo kog totalitarnog sistema, uvek znači želju za pripadanjem krugu izabranih, krugu nosilaca istinskog učenja. To laska oholosti i umišljenosti ljudi… Fanatik bilo koje ortodoksije traži samo vlast, a ne istinu… Fanatik poznaje samo ideju, ali ne poznaje čoveka, ne poznaje čoveka ni onda kada se bori za ideju čoveka.“
Što se tiče onih malobrojnih vernika unutar srpske pravoslavne crkve, među kojima je najviše mladih ljudi zavidnih intelektualnih sposobnosti (uglavnom okupljenih oko časopisa „Svetigora“, „Logos“, „Svečanik“, „Glas crkve“, „Sveti knez Lazar“), a koji povremeno pokazuju znake fundamentalističkog pokreta među srpskim pravoslavnim intelektualcima, rekao bih sledeće.
Iako je ovaj pokret manje nastao spontano, pre kao reakcija na fundamentalističku, agresivnu struju islama u Bosni, vođenu takođe probranim islamskim intelektualcima, kao i na vekovima poznatu i već poslovičnu borbenost i agresivnu ekspanzivnost rimokatoličke crkve u Hrvatskoj (u kojoj su se koliko je meni poznato, najugledniji rimokatolički, hrvatski intelektualci, često suprotno takvim istim pravoslavnim i islamskim intelektualcima, stavili na stranu umerene i liberalne, ne i tradicionalno fundamentalističke hrvatske crkve), kao i reakcije na istrajavanju nekih preživelih komunističkih ili socijalističkih ideja današnjih srpskih vlastodržaca u odnosu na crkvu – dosadašnji rad mladih srpskih pravoslavaca više je posvećen (i tako to treba da ostane) službi pravoslavnog misionarenja među mnogobrojnim mladim Srbima koji traže pomoć, zaštitu i razumevanje srpske pravoslavne crkve za svoj današnji težak duhovni, duševni i materijalni položaj, nego što je ovaj pokret okrenut prema spoljašnjem neprijatelju, kada se, po pravilu, projektuju sopstveni nesvesni konflikti koji pripadaju carstvu Senke u složenom biću čoveka i naroda.
Moj je zaključak, dakle, da svaka hrišćanska aktivnost, zvala se ona nešto problematičnim imenom (nedovoljno i od mene u ovom članku definisana) fundamentalizam ili ne, koja traži od pojedinca da na njegovom putu od individue do ličnosti sledi put oboženja koji mu je put pokazao i ostavio za sva vremena Gospod Isus Hristos i njegovi apostoli, kao i svetootačko predanje, težeći ka preumljenju (metanoji), sa čvrstom verom u Raspetog i Vaskrslog Hrista i Duha Svetog Koga Bog šalje, po svojoj blagodati a ne po zasluzi ljudskoj, svojim izabranim – korisna je za čoveka i preko njega, preobraženog, za njegovu užu i širu okolinu.
Ovakva istinska hrišćanska revnost, koju nemamo dovoljno razloga da nazovemo fundamentalističkom, ostaje blagodatna, pod jednim uslovom: da nikoga ne sudi, niti osudi, da ni prema kome ne ispolji neprijateljstvo i mržnju (od verbalnog do oružanog ispoljavanja), da ostavi Bogu poslednji sud, kako nam je još u Starom zavetu Bog poručio. Na nama je kao pravoslavnim hrišćanima i srpskim pravoslavnim hrišćanima da neprestano negujemo blagodat ljudski i uz Božiju pomoć napredujemo u ljubavi prema svakom živom biću, sve dok Božija ljubav ne uđe potpuno u nas, što znači, dok ne istera svaki strah napolje (jer nas strah najčešće i tera da izmeštamo ili premeštamo svoj greh na drugog), i dok ljubav ne učini od nas Božijeg prijatelja (prema rečima Hristovim u Jovanovom Jevanđelju: „Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima“), koji u radosti peva himnu Gospodu i svemu što je On stvorio.
Za mene nema nikakve sumnje da je ovakvih hrišćana oduvek bilo malo, a sigurno je da će ih u budućnosti biti još manje, jer će se na kraju vremena Hristos još jednom zapitati: „Ali Sin čovečiji kada dođe, hoće li naći vjeru na zemlji“ (Lk 18, 8).
Naša je prirodna potreba, dužnost i želja da kao prosvetljeni pravoslavni hrišćani širimo Jovanovo hrišćanstvo ljubavi – manje Petrovu borbenu revnost ecclesia militans i manje, prenaglašeno intelektualnu, neka bude i umnu revnost na protestantski način viđenog Pavla – pre svega u svome narodu, a onda i u svetu, poštujući do kraja božansku slobodu u svakom čoveku, bilo koje rase, naroda i religije, u stalnoj nadi da u večnosti neće biti „Grka ni Judeja, ni roba ni gospodara, muško ni žensko…“
Izvor: Vladeta Jerotić, Vera i nacija, 2007.
