Pred nama je jedna od najkontroverznijih Isusovih priča. Naravno, odmah je jasno da je sinonim za bogataša Sam Bog, dok je pozicija upravitelja višestrana jer se može ticati bilo kog čoveka bez obzira na pol, naciju, službu ili rang. Nije, dakle, akcenat u startu da li je neko političar, sveštenik, porodičan čovek itd, već kakav je čovek i kakve su njegove interakcije sa drugima. I na drugim mestima u Jevanđelju se više – manje provlači i ističe sličan kontekst. Kao da nas Bog namerno više usmerava jedne na druge. Nekada se čini da to čak čini više negoli što usmerava na Sebe i Boga Oca. U tome treba tražiti dublje sagledavanje Njegove nesebične ljubavi ako On pokazuje brigu za naše odnose.
U ovoj priči se nazire odnos između Boga i svakog čoveka. Bogataš traži položen račun. Poziva na odgovornost. Nije eksplicitno rečeno da je u bilo čemu pogrešio, ali čim on (upravitelj) pokazuje strah da će izgubiti posao očigledno je zabrinut sa razlogom. Upravitelj procenjuje svoje mogućnosti i ograničenja. Dolazi na ideju da zadobije poštovanje ljudi i kada ostane bez posla. Odluku bogataša ne dovodi u pitanje, već je vidi kao neminovnost. Možda pokušava u ljudima da nađe svedoke koji će se zauzeti pred bogatašem za njega da ostane na svojoj poziciji, ili, da ostavivši dobar utisak nađe odmah drugi posao kad dobije otkaz.
Sada sledi prepolovljavanje dugova zaduženih. Nisu, dakle, zaduženi kod upravitelja već kod bogataša. Ovo je kriminalni akt. Oštećuje na ovaj način bogataša više nego što je možda on sam rasipao imovinu zbog čega se bogataš postavlja na mesto inspekcije. Ali, nailazimo na nelogičan ishod: bogataš pohvaljuje upravitelja?! Ne zamera mu na mahinaciji. Hristos na tom mestu kaže: „Sinovi ovoga sveta snalažljiviji su sa svojima nego sinovi svetlosti.“ Primat uzimaju inteligentni i u dobru i u zlu spram manje ili nikakve inteligencije samo u dobru. Sada ulazimo u vrhunac skandala jer Hristos kaže: „Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim…“ Ovde smo u klinču sa protivurečnostima. Bog pohvaljuje kriminalnu radnju? Ne, ali pohvaljuje kriminalni akt koji je doveo do dobrog dela. Um koji nije sposoban da sagledava paradokse neminovno će se sablazniti. Naročito ako ovaj argument pokuša da reflektuje na savremeni svet gde i najmoralniji sistemi kipe u otvorenoj nedorečenosti ili prikrivenoj korupciji. Ali, mora se ući dublje. Govorimo o paradoksima, izuzecima, ne i pravilima (kada bi svako živeo kao Robin Hud nastala bi anarhija – zato nije reč o generalizaciji).
Ova priča govori o tome kako je upravitelj svoje nepoštenje oprao pokazivanjem poštovanja prema drugima. Ali, nije fokus priče na relaciji „upravitelj – dužnici“ već na „bogataš – dužnici“. Komparacije radi, ovde se zapravo narod sa svojim gresima prekomerno zadužio kod mnogotrpeljivog Boga. Upravitelj je više figura preko čijeg posredovanja narod prepolovljavanja (oslobađa) svoja zaduženja, promašaje. Možda je ovo liturgijski kontekst a sveštenik posrednik između Boga i sveta? Rasipanje imovinom bogataša može biti nepoštovanje Boga od strane čoveka. Makar taj čovek bio i sveštenik. Ko zna, možda je ovo opširnija parabola molitve: „…oprosti nam dugove naše kao i mi dužnicima svojim…“
Ipak, Hristos nastavlja provokativno: „Ako niste bili pouzdani u nepoštenom bogatstvu, ko će vam poveriti istinsko bogatstvo?“ Kao da pohvaljuje solidarnost kriminalaca i njihov kodeks zauzimanja jedne za druge. Kod nas je obratno – nema kriminala ali nema ni zauzimanja. Otuđenje. Nema greha ali nema ni odnosa. Drugi je uvek prvi krivac a mi uvek prvi tobože bez greha. Baš kao u Adamovom stilu: „Nisam ja…“ Bog, očigledno, gaji simpatije oko ove, čak i nepoštene, radnje uzajamnosti. Ako je nemoralno ne znači da neće dovesti do moralnosti. Ili je naš moral pretežniji od Božijeg morala i sagledavanja? Onda smo licemeri. U ovom ključu svo zakonodavstvo ovoga sveta može da položi svoje oružije pravde pred Božije noge, ili da Mu objavi rat. Jer, ovaj Božiji pristup definitivno relativizuje i raslabljava jednosmernu isključivost (koju mnogi forsiraju) čak i u ime vrline. Vrlina koja dolazi samo od čoveka fiksira drugog kao nužno nepopravljivog koji mora da snosi zakonske sankcije. Ipak, u današnjoj interpretaciji, to ne znači himnu ljubavi banditima ili teroristima koji pod vidom zakona ili religije desakralizuju sve što diše.
U ovoj jevanđeljskoj priči vidimo kriminalni akt, ali koji ne vrhuni u dodatnoj kriminalnoj radnji već svoju vrlinu stiče kroz paradoksalnost pokrivanja tuđih nedostataka. Možda je tako i Mojsije zgrešio ako je svesno znao da su ljudi bili krivi zbog otpadije od Boga ali zbog njegovog zauzimanja Bog štedi ceo narod. („Ali oprosti im grijeh: ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao.“) Tako, ne gubeći Svoju svetost, Bog radi nas ulazi u nepoštenu radnju, u kriminal, saučesništvo, da bi mi našli pokriće od zakonskih regulativa koje ne vide ličnost, odnos i motive već samo broj, ishod i prekršaj. Bog na krstu za nas postaje nepravda jer uzima naše zlo na Sebe. Zapravo, takvi i jesu naši parametri: ako nepoštena ličnost pomaže nepoštenim aktom nepoštenom – onda u tome vidimo greh (ili rečnikom MUP-a: prekršaj zakona). A kada Bog nema zbog čega da nam oprosti naše prestupe osim zbog toga što nas voli (jer nemamo pokriće vrlinom osim dela nezakonita) onda ne smemo da kažemo da je On nepošten. Ali, zakonskom dioptrijom gledano, Bog jeste kriminalac (odnosno uzima našu nepravdu na Sebe da bi mi ispali opravdani) jer nas ne privodi pravdi za ono što smo učinili. Zato je to samo razlog više da u Njegovom nepoštenju mi očistimo svoju prljavu biografiju kao i zaduženja onih koji su se i Njemu i nama zamerili. Možda je to jedina solucija našeg oduženja i zadržavanje blagodatnog zaposlenja. Ako je jedan upravitelj pohvaljen/opravdan zbog svoje domišljatosti, onda ni mi ne bismo trebali ostajati neaktivni. Upravitelj je mogao da bude pasivan, da nad sobom jadikuje, dozvoli otkaz i samo promeni posao tako da nastavi svoje nepoštenje na drugom mestu. Ali nije. Prvo je opomenut. A Božija opomena ne znači neizmenjivo izvršenje. Imamo mogućnost. Jer, ako kriminal nije prepreka za Carstvo (što ne znači i blagoslov istog), tim više naša ogrehovljenost treba sebi da dozvoli šansu. Šansu za skok u paradokse i bogotrojične vrline.
