[Osvrt na knjigu: David I. Kertzer, The Pope at War: The Secret History of Pius XII, Mussolini, and Hitler. New York: Random House, 2022.]
Papa Pije XII
Pije XII, poglavar Rimokatoličke crkve koji je, kao kardinal Pačeli, stupio na papski tron marta 1939. godine, u nekontroverzno vreme – niko ne spori da je to bilo vreme zla – bio je, blago rečeno, kontroverzna ličnost. Oni koji blagonaklono gledaju na njega smatraju da je za zla vremena on učinio sve što je moglo da se učini. Oni drugi ga nazivaju „Hitlerovim papom”. Nasuprot njima, Dejvid Kercer prepušta čitaocu da donese konačan (vrednosni) sud o tome, ponudivši mu, uzgred, neka svoja razmišljanja na tu temu i, što je najvažnije, obilje činjenica, iznetih na veoma sistematičan način, uključujući, po prvi put u istoriografiji, i one koje proizlaze iz uvida u materijale novootvorenog (marta 2020. godine) vatikanskog arhiva Pija XII.
Autor na samom početku knjige jasno stavlja do znanja da novodostupne materijale treba staviti u kontekst vremena i posmatrati ih, nikako ne same za sebe, nego imajući u vidu i relevantne arhivske materijale drugih država, naročito velikih sila tog vremena. Doslednom primenom tog metodološkog uputstva, čitalac dobija detaljan izveštaj o svakom bitnom događaju iz dva ugla. Na primer, dobija uvid u dopis vlade neke zemlje koji prenosi njen izaslanik pri Svetoj Stolici, materijale za sastanak sa tim izaslanikom koje Piju XII tim povodom priprema vatikanski državni sekretarijat, belešku sa sastanka koju su sačinili vatikanski zvaničnici, ali i belešku izaslanika i njegovu ocenu sastanka, sadržanoj u depeši matičnom ministarstvu – ne samo njegovog toka i ishoda, nego i analizu razloga za takav ishod. A na sve to dolazi autorova interpretacija posmatranog događaja i tumačenje razloga zbog kojih je sve otišlo onim tokom kojim je otišlo.
To što ova (ratnovremska) hronika ima elemente istorijskog romana – u kome postoji niz likova, a zna se ko je centralni – znači da može da se čita upravo na taj način, što omogućava čitaocu, ako želi, da se uživi u ulogu Pija XII i da pokuša da pronikne u njegova verovanja, motive, ciljeve, način na koji je donosio odluke i da razume razloge zbog kojih je postupao onako kako je postupao. Što ne znači neminovno da treba da ima razumevanja za njega.
U šta je Pije XII verovao? Prema navodima iz knjige – u autokratiju. Desničarsku naravno, neće valjda u onu bezbožničku. Prezirao je demokratiju, a komunizam ga je užasavao, naravno ne zbog nedostatka demokratije. Gadio se liberalizma i propovedanja potrebe razdvajanja države i crkve. Crkva, i to ona njegova, treba da se pita o – svemu. I to, ne radi rasprave kao takve, nego radi odlučivanja. Crkva treba da odlučuje u pogledu javnih stvari, ali da ne snosi posledice tih svojih odluka.
Nije valjda, Boga da ostavimo po strani, da Pije XII nije verovao ni u šta drugo? U potrebu uspostavljanja sveobuhvatnog mira u svetu, u mirno rešavanje sporova, u ravnopravnost svih ljudi, nezavisno od rase i vere, u toleranciju i slične stvari, koje mnogi danas doživljavaju samo kao floskule političke korektnosti? Odgovor na sva ta pitanja može se posredno dobiti iz odgovora na sledeće. S kim je Pije XII sklopio pakt? Ni sa kim drugim nego sa – Adolfom Hitlerom.
Nije Pije XII bio čovek čvrstih moralnih opredeljenja i jasne političke vizije, nego poglavar crkve koji je pri donošenju odluka vodio računa jedino o njihovoj kratkoročnoj celishodnosti. Ovaj nalaz autor potkrepljuje nizom dokumenata iz kojih se jasno vidi kako su se pripremale papine odluke. Sve se to radilo mirno, staloženo, anagažovali su se odgovarajući zvaničnici i saradnici, oni su davali svoje mišljenje, bez žurbe, da bi na kraju sam Pije XII donosio odluku zasnovanu na trenutnoj celishodnosti sa stanovišta interesa Rimokatoličke crkve kao ustanove, koje je upravo on uvek neprikosnoveno tumačio.
Nije sporno da su prve godine pontifikata Pija XII bila teška, turobna i tragična vremena. No, snažne ličnosti svoje najbolje lice, svoje najveće vrline, svoju snagu, pokazuju upravo u takvim vremenima. Tada se vidi dokle ko može da dosegne. Sudbina je, takvim vremenima u njegovom pontifikatu, Piju XII pružila priliku kakvu je retko ko imao u novijoj istoriji. A on je tu priliku protraćio, i iza njega je ostala – tišina.
Da nije možda Pije XII bio čovek skromnih mogućnosti? Kao pomoć pri odgovoru na ovo pitanje mogu da posluže u knjizi navedena mišljenja dva kardinala, oba francuska, igrom slučaja. Jedan od njih smatra da je Pije XII bio čovek široke kulture i značajnih diplomatskih sposobnosti, ali da je bio previše slab i isuviše ga je lako bilo zaplašiti. Drugi smatra da u pitanju bio čovek koji, uprkos izuzetnih kvaliteta, ne poseduje ni visoku inteligenciju ni snažnu volju. To su mišljenja o kardinalu Pačeliju, pre nego što su papske odore prekrile sve ono što se dalo prikriti. Ukratko, po svemu sudeći, čovek bledog karaktera, sputanih pogleda na svet, bleda ličnost nedorasla (teškom) trenutku.
A ta nedostojna ličnost je svojim činjenjem i, naročito, nečinjenjem, potkopala, ne samo sopstvenu moralnu verodostojnost, nego i moralni autoritet Rimokatoličke crkve u svetu. Nema ko nije svestan toga, samo je pitanje kako se odnosi prema tome. Najviše su toga, čini se, svesni oni koje taj moralni pad najviše boli – katolički intelektualci (teolozi, istoričari, filozofi). Oni stoga brane Pija XII, nastojeći da umanje štetu po ugled Rimokatoličke crkve koja je načinjena. Pa se otuda, u njihovim tekstovima i postavljaju retorička pitanja tipa – a šta je drugo mogao Sveti otac da uradi?! I zbog toga se iznose tvrdnje tipa da je, eto, Sveti otac učinio sve što je mogao – sve drugo bi bilo pogubno, donelo bi još više smrti i razaranja. Mnogo ih boli, očigledno.
Istinoljubivom čitaocu, međutim, ova dragocena Kercerova knjiga donosi obilje visokokvalitetnog materijala da sâm donese zaključke o onome što se dogodilo i da se opredeli prema tome. I materijala za razmišljanje o ljudima u teškim vremenima, njihovim identitetima i lojalnostima, nezavisno od toga da li su katolici.
Izvor: Književne novine, br. 1345, jun 2024.
