Foto: Aleksa Mladenović
Juče su u Novom Sadu prebijana naša deca, uglavnom naše devojke, naše žene. Prebijane su rukama koje su davale zakletvu da štite, a ne da gaze, rukama koje su položile veru u narod, pa ga onda izdale. Prebijane su od države, pred licem vrha Crkve. Tanka nit molitve koju nam je Crkva ponudila nakon pada nadstrešnice, ne može da veže polomljene kosti, ne može da zaleči prebijeno dostojanstvo, ne može da zameni ono što se moralo biti, otac, pastir, čovek.
Juče je crkveni vrh ostavio i prepustio haosu sve majke koje su svoju decu podizale, školovale, slale da grade svet bolji nego što su ga one zatekle. Juče ih je, na ulici, polomila ruka te iste države koju crkveni vrh zdušno podržava. Zaboravio je crkveni vrh, kao da nikada nisu ni pročitali reči Plača Majke Božije:„Od groba tvoga, Sine, ne ustaje majka tvoja, i plač moj do smrti ne prestaje.“ Da su čitali, da su razumeli, juče bi stajali sa svojom decom, i ne samo juče. Ne sa brojanicom u ruci kao mrvom bačenom utehe, već rame uz rame sa svojim narodom, sa svojim sinovima i kćerima, kao straža pred nepravdom, kao živi štit. Jer hrišćanstvo bez delatne ljubavi je mrtvo, jer Bogorodica, čije ime toliko često prizivamo na bogosluženjima, nikada ne bi ćutala pred batinama svoje dece. U kanonu Raspeća Gospodnjeg učimo da majka ne gubi činove, ni titule, majka gubi dete, krv svoje krvi, svetlost svojih očiju. Majka ne tuguje nad idejom, već nad hladnim telom, nad ugušenim kricima.
A Patrijarh srpski sve ovo naziva „obojenom revolucijom“. Nazvavši tako borbu za dostojanstvo, za život, za glas i slobodu, nacrtao je metu na čela studenata, na grudi devojaka, na ruke koje su podigle transparente u nadi. Time je, svojom rečju, razoružao one koji su tražili pravdu, predao ih na milost i nemilost onima koji ne znaju za milost.
I zato, Vaša Svetosti, nemojte da pominjete Bogorodicu dok ne naučite da poštujete Ženu, dok ne naučite da poštujete Život, dok ne naučite da prepoznate glas majke u kriku kćeri koju palica udara. Jer Bogorodica nije ikona za obožavanje bez dela, Ona je Život, krv, plač i krik. Ona je svako dete koje juče nije moglo da ustane sa asfalta, Ona je svaka devojka koja je pod pendrekom pala, a Vi je niste podigli.
Kanon Plača Majke Božije uči nas da majka nikada ne ostavlja svoje dete. Ali Vi ste to zaboravili. I time ste sebe upisali ne među pastire, već među najamnike koji beže kad vuk napadne stado.
Ako ne čuvamo jedni druge, uzalud je svaka služba. Ako ne stojimo zajedno kada pravda vapije, uzalud je svaka reč „mira“ na usnama. Pomoć deci se ne daje brojanicama na poklon, dobro su one oružje, ne kažem, ali brojanica ne zamenjuje prisustvo, ne zamenjuje glas koji viče protiv nepravde, ne zamenjuje ruke koje štite.
Juče, dok su žandarmi lomili kosti, Bog nije bio u hodnicima patrijaršije, vile na Dedinju, niti u brojanicama koje se mrve među prstima. Bio je na ulici, ranjen, prebijen, zgažen, i vapio je, kao u Pesmi Majke Božije
Čuj glas moj tajni u srcu svom…
Ali Vas nema da ga čujete… Da li je ovo ta Vaša pobeda o kojoj sanjate, Vaša Svetosti?
