Фото: Алекса Младеновић
Јуче су у Новом Саду пребијана наша деца, углавном наше девојке, наше жене. Пребијане су рукама које су давале заклетву да штите, а не да газе, рукама које су положиле веру у народ, па га онда издале. Пребијане су од државе, пред лицем врха Цркве. Танка нит молитве коју нам је Црква понудила након пада надстрешнице, не може да веже поломљене кости, не може да залечи пребијено достојанство, не може да замени оно што се морало бити, отац, пастир, човек.
Јуче је црквени врх оставио и препустио хаосу све мајке које су своју децу подизале, школовале, слале да граде свет бољи него што су га оне затекле. Јуче их je, на улици, поломила рука те исте државе коју црквени врх здушно подржава. Заборавио је црквени врх, као да никада нису ни прочитали речи Плача Мајке Божије:„Од гроба твога, Сине, не устаје мајка твоја, и плач мој до смрти не престаје.“ Да су читали, да су разумели, јуче би стајали са својом децом, и не само јуче. Не са бројаницом у руци као мрвом баченом утехе, већ раме уз раме са својим народом, са својим синовима и кћерима, као стража пред неправдом, као живи штит. Јер хришћанство без делатне љубави је мртво, јер Богородица, чије име толико често призивамо на богослужењима, никада не би ћутала пред батинама своје деце. У канону Распећа Господњег учимо да мајка не губи чинове, ни титуле, мајка губи дете, крв своје крви, светлост својих очију. Мајка не тугује над идејом, већ над хладним телом, над угушеним крицима.
А Патријарх српски све ово назива „обојеном револуцијом“. Назвавши тако борбу за достојанство, за живот, за глас и слободу, нацртао је мету на чела студената, на груди девојака, на руке које су подигле транспаренте у нади. Тиме је, својом речју, разоружао оне који су тражили правду, предао их на милост и немилост онима који не знају за милост.
И зато, Ваша Светости, немојте да помињете Богородицу док не научите да поштујете Жену, док не научите да поштујете Живот, док не научите да препознате глас мајке у крику кћери коју палица удара. Јер Богородица није икона за обожавање без дела, Она је Живот, крв, плач и крик. Она је свако дете које јуче није могло да устане са асфалта, Она је свака девојка која је под пендреком пала, а Ви је нисте подигли.
Канон Плача Мајке Божије учи нас да мајка никада не оставља своје дете. Али Ви сте то заборавили. И тиме сте себе уписали не међу пастире, већ међу најамнике који беже кад вук нападне стадо.
Ако не чувамо једни друге, узалуд је свака служба. Ако не стојимо заједно када правда вапије, узалуд је свака реч „мира“ на уснама. Помоћ деци се не даје бројаницама на поклон, добро су оне оружје, не кажем, али бројаница не замењује присуство, не замењује глас који виче против неправде, не замењује руке које штите.
Јуче, док су жандарми ломили кости, Бог није био у ходницима патријаршије, виле на Дедињу, нити у бројаницама које се мрве међу прстима. Био је на улици, рањен, пребијен, згажен, и вапио је, као у Песми Мајке Божије
Чуј глас мој тајни у срцу свом…
Али Вас нема да га чујете… Да ли је ово та Ваша победа о којој сањате, Ваша Светости?
